Ово је прича о херојима који су погинули или су били спремни да погину за одбрану тадашње СРЈ на караули Кошаре. Од септембра 1998. до 10. априла 1999. око 200 младих војника је бранило границу наше земље са Албанијом, на караули Кошаре. Бранили су је од припадника УЧК, терориста који су упадали у СРЈ као организоване терористичке групе, потпомогнуте дејствовањем НАТО. Погинуло је њих 108.
Владимир Радојичић из Београда имао је само 19 година када су га убили терористи код граничног камена на граници СРЈ и Албаније. Послат је на Косово и Метохију након само два и по месеца обуке. Његова мајка Лозанка већ 18 година покушава да открије ко је себи узео за право да тој деци у ратним условима скрати обуку која је требало да траје безмало шест месеци, да објасни себи зашто су борци са Кошара и њихове заслуге скрајнути и од војске и од државе.
Лозанка прича о томе како је морала да ургира да се спомен плоча за њеног сина, коју су направили његови саборци, а не држава, извади из војног магацина где је била склоњена, како није желела да прими орден за свог сина већ је захтевала да га војска остави на његов гроб, како се војска и држава односи према палим борцима и њиховим породицама и о томе како су свих осморица припадника УЧК данас слободни грађани јер судски процес против њих ни 18 година касније није завршен.
Други гост емисије Живот прича је Томислав Рачић или водник Пламен како су га звали борци на Кошарама. У његовом драматичном сведочењу о паклу Кошара који су прошли ти млади момци од септембра до априла 1999. када је Караула Кошаре пала, Водник Рачић сведочи о томе како су терористи мучили припаднике војске СРЈ које су успели да заробе живе, како је схватио да је остао сам са двојицом војника да брани границу наше земље, где је заказала комада наше војске, зашто су их оставили са премало муниције, зашто се они упркос свему нису повукли, зашто је био спреман да погине за отаџбину, да ли би то сада поново урадио,зашто се одлучио да се сам својевољно врати на караулу Кошаре, зашто је он хтео да је дигне у ваздух.
Томислав Рачић, водник Пламен, није одликован јер је процена појединаца из војске била да није заслужио орден, пошто није рањен. Данас ради у кладионици. Један је од невидљив хероја са Кошара. Држава никад није поставила ни споменик борцима са Кошара нити су они видљиви у нашој новијој историји.
На Кошарама, за одбрану наше земље, погинуло их је 108.
***
——————-
19. 5. 2016. All4YoU, за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
Категорије:АКТУЕЛНО, Видео, Војска, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Документи, Други пишу, ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА, ИСТОРИЈА, КОСОВО И МЕТОХИЈА, КУЛТУРА, МУЛТИМЕДИЈА, Медији- генератори јавног мњења, Национално питање, Новости, ОБАВЕШТЕЊЕ, ПОЛИТИКА, ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА, Рат, Родољубље, СРБИЈА, Страдање Срба, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Heroji koliko god nastanu neherojska vremena kad tad dobiju svoje pravo, uzvišeno mesto, oni večno ostaju heroji.Jer čega ima vrednijeg od domovine, ona je mera svih stvari.Pogubimo se, tragamo, zavodimo, ali samo ta vrednost kao mera stvari mora da dobije svoje pravo mesto.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
*Страдалим војницима на Кошарама*
ДУХОВИ СА КОШАРА
Језовит небни усуд пада над Кошарама,
И провалија рата одшкрину шкрипом врата,
Дан је од тада гротло, а ноћ сабласна драма,
У којој чељуст смрти војничка чела хвата!…
Шуме, путељке, брда, мирис барута проже,
Птице су одвећ крхке пресвиснуле од страха,
Милану хитри гелер зари се подно коже,
А живот очас поста прегршт патње и праха!
Зоран је десну руку придржавао левом,
Из откинуте шаке крв је бризгала млазом.
Полумртав се штити задњим рафалним севом,
Вукући троме ноге непрегазивом стазом!
И би тишина, смирај… Само аветске сене,
Лебделе су у бесу ждерући мртва тела.
На стотине војника усред крваве пене,
Која им је стомаке нагризала и јела!
И потом јато душа занебљених војника,
Узлете лакокрило над црним Кошарама,
Понегде чу се јека, плотун и ехо крика,
А под душама оста тек непрегледна јама!
Данас, прођеш ли кришом крај карауле пусте,
Чућеш посебно ноћу кад свет спокојно спава:
„Мртву стражу држимо“! – Ледна уста изусте,
А душе прошапућу: „Младост прекрила трава“!
Саша МИЋКОВИЋ
Свиђа ми сеСвиђа ми се
VECNI POMEN ONIMA KOJI SU PALI NA KOSARIMA (NJIH 108) I STALNO MI JE KRIVO STO I JA NISAM BIO SA NJIMA DA BRANIM OTADZBINU OD KRVOLOKA!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Gledao sam emisiju i nemam primedbi, sem jedne. Majka poginulog momka stalno ponavlja, kako je njen sin imao samo dva i po meseca obuke… Pa rat je bre. Neće rat da čeka dok se vojska obuči. Primera radi, ja sam imao samo dvadeset i dva dana obuke, kada su nas poslali u Loru, koja je bila u opsadi, pa ništa. Tragedija je za mlad život, čiji god da je. Muško je da bude vojnik, da brani zemlju. Ne razumem, zaista.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
I ja sam bio Hrvatska Bosna Kosobo, ali si zaboravio ili precutao jednu veliku i surovu istinu. Svaka cast pojedinim oficirima koji su bili rame uz rame sa vojnicima,ali i veliki broj nije bio vec je bio skriven iza njih i komandovali. skrivali su se ida bi sacuvali svoje zivote i na kraju dobili vece cinove ,i pricaju kako je strasno bilo. posle rata svi su generali. Ja jesam veliki patriota ali vise ne bi dozvolio sebi da ja idem a tatini sinovi ne. Sramota za drzavu kako se ophodi prema mladim i starim herojima koji su dali zivot za otacbinu,setite se kako postupaju prema ratnim invalidima, koja prava imaju. imam pravo da sve to kazem jer mi daje za pravo to sto sam branio otacbinu 3.5 godine. Dok pojedini nisu ni 5 minuta a nagradjeni za pozrtvovanje. To je bilo ti meni / ja tebi predlozi za cin sramota. ZA SVE PALE SABORCE NEKA IM JE VECNA SLAVA.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Слава тим истинским јунацима,Србија нажалост опет чини грешку као када је заборављала и Солунске јунаке.То је грех,неописиви и Бог ће нас казнити,а хоштапере и лопове,пљачкаше награђујемо, покљањајући имовину лоповским приватизацијама.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Slava junacima…državo, srami se…tuga…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ŽALOSNO ALI ISTINITO. I NE SAMO KOŠARE… SVI MI KOJI SMO BRANILI DRŽAVU, A NADAM DE DA SE NEĆU POGREŠNO IZRAZITI, SVI ONI KOJI SU DALI ŽIVOT ZA NJU, ILI OSTALI INVALIDI, PO BILO KOM OSNOVU, TRETIRAJU SE KAO OSOBE SA MARGINA. SADA SMO ZABORAVLJENI, ODBAČENI… OSOBA KAO VODNIK PLAMEN JE BILO U SVIM JEDINICAMA.ČASNO SLUŽILI DRŽAVI I DATOJ ZAKLETVI. U ŠIBENIKU DAKOVIĆ, NA KOŠARAMA POGINU I MOJ PRIJATELJ, KOLEGA, OFICIR KRUNOSLAV IVANKOVIĆ. SLAVA IM
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Tuzno.Tuzno je sto svi ovo znamo,a cutimo.Drugi svoje poginle i oplakuju,i njihovi mrtvi imaju dostojne spomenike,a njihove“drzave“se sa punim pijetetom odnose prema svojim palim borcima(gde je,za razliku od nase Vojske,ipak bilo vise zlocinaca,i terorista,a ne pravih vojnika,kao u nasoj vojsci),dok mi cutimo.Samo ponekad se setimo svojih ratnika iz ovih novijih ratova 90tih,ali sve nekako,kao da bi drzava najradije volela da se sve to zaboravi.E,pa nece se zaboraviti.Dok god ima i malo iskrenih patriota,nasi vojnici,koji su pali za otadzbinu nikada nece biti zaboravljeni.Vjecnaja pamjat!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Vecna im slava i hvala srbskim herojima koji su dali ono sto je najdragocenije – svoj zivot u borbi protiv krvavog neprijatelja. Njihove plemenite duse su u raju, vecni pokoj.
Свиђа ми сеСвиђа ми се