ПРАВА МОЋ НАЛАЗИ СЕ У НАМА САМИМА

Марија Танасковић Пападополос, сликар и вајар из Србије, која живи у Чикагу, изашла је на пут који води до врха међународне репутације у култури и уметности. Она, заправо, жели да печат њене уметности буде симбол и српске уметности на интернационалној ликовној и вајарској сцени. Светска јавност већ ју је позиционирала као истакнутог уметника који се нашао у књизи Деспине Тунберг “Интернационални савремени мајстори уметности”, као и у књизи “Важни уметници света” на чијој корици је објављен један од њених радова “Мост” који се данас налази у Музеју савремене уметности у Лас Вегасу.

*Кажите нам, за почетак, како сте се нашли у средишту глобалних уметничких величина? Одакле сте кренули?

– Кренула сам прво од идеје како да свету прикажем себе као уметника. Интернет је у то време био најлакши пут да се до публике дође. Зато сам и научила да сама направим сајт на интернету, јер ми је то знање било преко потребно да бих могла да покажем своје радове људима који су били заинтересовани. Ја сам, заправо, оставила своју поруку у боци која је ишла реком за коју сам веровала да ће доћи до оних људи који би ме доживели као талентованог ствараоца. Све се то десило путем немог препознавања мојих радова од стране стручних људи који су ишли у потрагу за уметницима чије су слике и скулптуре њима звучале целовито. Мислим да је најважније имати квалитет, показати га на професионалан начин и немати никакву сумњу да ће доћи онај који квалитет препознаје. Оно што је саставни део самог квалитета уметничког дела данас, је и начин његовог приказивања, не само у галеријама, него и на самом интернету. Наравно, треба и заштитити своја права код адвоката, међутим, велика заштита је и добити признање. Тада ваш рад постаје ваш на најбољи могући начин.

*Осим уметничког дара, образовања и вере у себе, шта још уметник треба да поседује да би стигао до средишта света као високопозициониран уметник?

– Ништа више од тога, све сте набројали. Једино бих додала још и решеност да покаже своје радове на професионалан начин у складу са ритмом времена у коме уметник живи.

*Несумњиво је да иза већине уметника стоје њихова удружења, кланови, мецене…каква је ситуација са Вама, да ли Вам је ико отварао непроходне путеве ка слави и признањима?

– Тачно је да многи уметници функционишу у удружењима, и то је позитивно. Лепо је на једном месту наћи људе који мисле другачије. Наравно да та удружења треба да буду боље организована тако да могу да помогну већини уметника, јер је њима одувек било тешко да саставе крај с крајем. Ипак, да би се остварили велики домети уметника у стварном животу, никада није било потребе за политичким позицијама или клановима. Права моћ не може бити ни у другим људима, нити у позицији као што многи људи мисле. Права моћ се сама успоставља, она никад није оријентисана на објекте и људе, налази се у нама самима. Тако да она, заправо, зависи од интелигенције, снаге личности и њене решености да истраје, а не од важности столице на којој личност седи. Мој случај је најбољи показатељ за то. Врло често сам била непожељна у тим клановима, јер нисам клански човек, али сам успоставила моћ једноставном разумном снагом мог дела које је такво какво је, те самим тим неприкосновено и очигледно припада тамо где и јесте. Мало је рећи да сам веровала, ту има зебње.Ја сам то знала, јер ми је било видљиво. Награде које сам добила су ту, јер имам јако велики број дела које критика оцењује високо. Важно је поновити и показати да можете да изведете своју слику, фотографију, илустрацију или скулптуру увек у високом уметничком квалитету. Имати само један или два добра рада, није довољно.

*Да ли сте интернационалну награду Марко Поло – амбасадор уметности, која се додељује најважнијим особама у свету уметности и културе, доживели и као извесно признање култури Србије у којој сте поникли?

*Да, тачно тако. Веома ми се допада порука коју награда носи. Не само име чувеног Марка Пола већ и назив „амбасадор уметности“. Као Српкиња, ја сам веома поносна што сам и амбасадор наше уметности у свету јер сам, што је за мене веома важно, у Београду завршила Ликовну академију, похађала часове учења пуних дружења упоредо, и понела са собом све те ствари у свој емотивни огртач. Њиме сам се огртала кад сам стварала, њиме сам била огрнута кад сам пружала руку свима на мојим изложбама. Ја сам уметник из Србије, не само због порекла, већ је моја одлука да постанем уметник и да се тиме бавим донета у Србији са намером да баш у тој земљи наставим да будем уметник. Тад још нисам ни размишљала озбиљно о одласку у свет.

*Са ове временске дистанце, и са увидима које имате у сликарство и вајарство света, како оцењујете домете ових уметности у нашој земљи?

– У нашој земљи има много сјајних уметника чије сам радове видела у централној Србији. Они их остављају у колонијама, на тај начин праве изложбе за које ми је јако драго што сам их могла видети. Колико сам приметила, они прате својеврсни неокласицизам и поетски реализам помешан у једну композицију.У Београду још увек постоји стил који је више окренут према мисаоној структури дела а мање према његовој естетској структури. То је други вид комуникације уметничког дела са публиком. Пошто је у питању другачији приступ, много људи је збуњено, понекад и ја. Мислим да ти радови више нагињу перформансу и траже своју посебну галерију, мада је и то добро јер свако дело има своју публику.

*Судећи по Вашим успесима, добили сте добру основу на студијама у Србији, шта сте још морали да учините да би се та знања оваплотила у врхунску уметност до које сте стигли, судећи по успеху у свету?

– Као што рекох на самом почетку, много је важно произвести добре радове, али је исто толико битно добро их представити. Представљане није само на изложби у једном простору, односно галерији, данас се то преноси на већи план, конкретно мислим на интернет презентације.

*Идеја и форма су оно на чему се темељи Ваше стваралаштво. Кроз какву трансформацију мора да прође Ваша духовност да би добила свој визуелни еквивалент у артефакту као крајњем продукту?

– Занимљиво је да сте овим питањем скоро дотакли тему о томе шта то одваја талентоване људе од оних који то нису. Одговор је врло једноставан. Све своје радове сам напросто видела у фази пред сам сан или неколико тренутака пре него што бих се пробудила. Мој мозак је ту духовност, претворио у јасну слику коју сам сваки пут настојала да постигнем и уобличим у реалности. Додуше, понекад видим своје радове у мислима које ми се јављају док се одмарам и не мислим ни о чему, те слике само дођу до мене и ја их уобличим, оне су ми, на неки начин, дате. Платон је веровао да постоји свет идеја. А и ја верујем у нешто слично. Постоје нивои духовности који могу да досегну извесне целовите закључке и мисли које наш мозак преводи на разне начине. Некад у слику, скулптуру, некад у мелодију нове композиције, некад у идеје за романе, приче или песме. Једно је сигурно, дух је изнад материје.

*Како спајате оно што је у Вама израз националног идентитета са формама универзалних значења које се тако добро прихватају у свету судећи по највећим наградама?

– Српски национални идентитет је пун форми са универзалним значењима, као и грчки, веома је стар. Много инспирације сам пронашла и у словенској митологији, историји, симболима, у руским бајкама као дете, као и у словенским шарама, које не подсећају без разлога на персијске тепихе. Такође, осећа се и звук наше музике у мојим радовима. Оно што критика највише цени је оригиналност и дубина, али и једноставност форме. Верујем да сам као особа која долази из Србије, без много утицаја са стране, створила свој оригинални израз.

*Шта је оно што српски уметници као јединствен квалитет могу да понуде свету у виду извесног откровења неких сазнања о животу која долазе из наше словенске осећајности или словенске митологије?

– Сигурна сам да би се многи изборили за оригиналан приступ, јер су другачији од света на Западу, као и ја. Међутим, брутално прилагођавање свету је мач са две оштрице. Не препоручујем га, јер може да угаси душу. Уметник треба да буде способан да жонглира између две реалности: свог уметничког света и света који је врло често неумољив, али га окружује.

*Бити жена и уметник, вероватно није једноставно, ипак је још компликованије бити жена која крчи путеве у свету наклоњенијем мушкарцима и озбиљно им конкурише… Ваше искуство у томе?

– Да ли вам је позната вештина самоодбране под називом „Нинџицу“ која користи снагу противника да се домогне успеха? То је, пре свега, снага која се налази у уму, па и у телу. Ја нисам добар непријатељ, умем, додуше, да будем јако добар пријатељ, кажу моји пријатељи. Ипак, на срећу, нисам нападач. Ја сам само спремна за сваки напад. Моји нападачи добију увек онолико колико су ме хтели ударити, ни више ни мање од тога, јер ударе себе саме. Додуше, ја им у томе здушно помажем посебним системом борбе. Тај систем је комбинација стрпљења, јер време увек ради за мене, детерминисаности и жеље за радом и то ми нико не може одузети.

*Колико сте често на релацији Чикаго–Београд, односно колико сте као уметник присутни овде?

Присутна сам у Београду мало више него пре због своје породице коју желим чешће да виђам. Посебно због моје маме која никада неће бити млађа. Као уметник сам присутна онолико колико ме желе. Можда бих могла да постанем и наметљива. Размишљам.

*Да ли се уметник рађа или постаје, то јест, да ли, по Вашем искуству, постоји извесна предиспозиција за бављење уметношћу пре свести о томе?

– Кажу да је генетика врло важан фактор. Ја имам много уметника у фамилији. Свест, такође, игра важну улогу јер присуство једног уметника који ће постати рол модел, као ја за моју малу сестричину Милицу, јако битан, такође. Спољне околности нису само у утицају других људи на нас већ и у нашем специфичном реаговању на извесне ситуације у животу. Наше реакције траже ослобађање и комуникацију .Ту се налази уметник као особа која је способна да комуникацијом свог уметничког дела реши све своје фрустрације. Значи, што је уметник способнији да комуницира са дубљим слојевима људске душе, то је његова уметност боља, квалитетнија и трајнија.

*Ваш уметнички credo?

– Никада не треба себе видети заустављеног у једном месту. Инертност је највећи грех према самом себи јер у себи садржи много демагогије, зла и лењости. Ипак, није препоручљиво радити само да заборавиш на своје проблеме. Ко то ради погрешно схвата суштину ове приче. Најбоље је видети себе у покрету свог ума у сваком тренутку, и видети како је све оно што смо прошли био заправо корак више до нових подухвата.

* Како сте се припремали за велику изложбу у Њујорку?

– Припремила сам је са жељом да покажем и свој портрет у огледалу као малу причу која је продужетак са прве стране мог сајта. Идеја да створим још фотографија које ће имати мој одраз, није била моја, само је прва слика била моја идеја. То је тражио Њу Јорк Арт Експо од мене јер су сматрали да нису видели довољно фотографија од мене као мултимедијалног уметника. Ја сам им испунила жељу. Направила сам их, поставила и било је лепих реакција. Свиђају се и мени. Било је и занимљиво шетати и размишљати о томе и тражити себе у неком одразу, тражећи смисао у томе. Вероватно би фотографије изгледале другачије да је то била моја идеја. Мада, изгледају занимљиво. Ја сам задовољна.

*Ви сте свакако прави амбасадор своје земље у свету, која је Ваша порука младим ствараоцима?

– Млади ствараоци у нашој земљи никао не треба да мисле на новац. Међутим, не треба ни наивно да се отисну и плате високу цену. Пре свега треба да се организују од студентских дана и да помажу једни друге. Ако праве изложбе ван земље, треба да крену заједно.У ретким случајевима сами, веома ретким. То никад не бих препоручила другима, јер уложена средства често не могу да се врате. Такође, поручила бих им да своју уметност заједно, организовано шаљу и рекламирају код потенцијалне публике која би могла бити заинтересована и код нас и у свету. Потребно је јасно осмислити план.

Разговор водили Драгана Лилић и Илија Шаула

———————

18. 5. 2016. ВИДОВДАН, за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић