Жири – којим је председавала Богдана Петровић, уз чланове Радована Вујовића и Стевана Бељанског, донео је следећу одлуку…

„Споменицу ДУШАН ШИЈАЧКИ“ за минули фоторепортерски и сниматељски рад добио је ЖЕЉКО САВИЋ, струковни инжењер примењене фотографије и аутор тв емисија „Водич кроз уметност и науку“.
Ова емисија, у предходних шест година, емитована је на Каналу 9, а касније и на ТВ Мост.
Као свестрани аутор – подједнако наклоњен цртежу, фотографији, филму и видео новинарству – своја остварења приказао је учествујући у низу ауторских и колективних изложби и ликовних колонија, у земљи и иностранству, на којима је освајао престижне награде. У његовом стваралачком опусу, посебно се издвајају документарно-истраживачки записи о судбини наше културно-историјске баштине и радови из циклуса заштите животне средине.
Од скора је, са посебним занимањем, посвећен експерименталној фотографији истражујући нове изражајне форме постављајући је на платформу нових медија и електронски примењеним ликовним узусима.
Оснивач је АРС академије – Удружења љубитеља и мајстора уметности, вештина и теорија уметности и наука , где је главни и одговорни уредник ТВ Арс медија. Организатор је ликовне колоније у Рибњаку и покретач школе видео новинарства, која је, своје најновије издање, исказала управо у Друштву новинара Војводине.
Недавно је именован у стручног сарадника у настави Високе техничке школе струковних студија у Новом Саду.
Само током 2014. и 2015. године, Жељко Савић приредио је врло запажене следеће изложбе: „Трагом немањићких манастира“ у галерији Културног центра у Сремским Карловцима и Друштву новинара Војводине, „Како остати човек“ у новосадској галерији Ла виста и Музеју савремене уметности у Бјељини и изложбу „Будимо људи“ у Културном центру Новог Сада и Друштву новинара Војводине.

Награду „др ПЕТАР ДРЕЗГИЋ“ за афирмацију пољопривреде, живота и рада на селу овај пут припала је СТЕВАНУ ДАВИДОВИЋУ новинару и уреднику емисије „Пољопривредно добро“ Радија Нови Сад.
Давидовић, више од седам година, доследно, непрестано и подробно прати збивања у пољопривреди, пре свега са економског становишта успостављајући објективну дистанцу професионалног новинара у настојању да уочи и правовремено укаже на најбитније чињенице које су корисне, не само пољопривредним произвођачима, него и свим заинтересованим слушаоцима.
То чини на директан али одмерен начин, једноставан и свима разумљив, што је и основна карактеристика доброг новинарског израза.
У програму Радио Новог Сада, Давидовић је свакодневно присутан. Поред емисије „Пољопривредно добро“, која се емитује недељом, припрема и садржаје из области аграра за дневно-информативни програм а од скора, и за емисију „Агро аргумент“, која се емитује четвртком.
Његове професионалне домете и посвећеност пољопривреди, животу и раду на селу, препознао је и Задружни савез Војводине, који му је лане доделио своју новинарску награду.
Иначе, Стеван Давидовић, рођен је 4.јула 1961. у Новом Саду. Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Новом Саду 1990. на смеру Агроекономија. Исте године започео је и свој новинарски рад на „Пан Радију“, а потом је од 1994. радио као новинар у Градском програму ТВ Нови Сад. Од 1999. до 2001. пише за часопис „Свет“. Од 2002. до 2004. опробао се као директор маркетинга Радија 021. Од 2007. стално је запослен у Радио Новом Саду, као новинар и уредник за пољопривреду.

Награду „ДИМИТРИЈЕ ФРУШИЋ“ за серију новинских написа понеће ма ЉИЉАНА ЋУМУРА ЖИЖИЋ.
Љиљана Ћумура Жижић је личност која заиста заслужује све похвале за залагaње али и достигнућа у области новинарства и дуготрајног извештавања о догађајима у општини Бачка Паланка.
Још као средњошколка била је уредница рубрике о култури у гимназијском листу „Идол“ и две године ауторка и водитељка омладинске емисије на радио станици “БАП”.
Касније, током студија, била је члан уређивачког колегијума часописа „Индекс“, а од 2004-2007. главни и одговорни уредник часописа “Тренутак” – Новосадског удружења студената са инвалидитетом.
Тренутно је активна као новинарка-сарадница у локалним листовима „Бачкопаланачки недељник“ и „Недељне новине“ , часописа за културу и уметност “Кровови” из Сремских Карловаца и чланица уређивачког колегијума бачкопаланачког часописа за културу, књижевност и уметност “Сунчаник”.
Иза себе има више од 3.500 чланака, текстова, репортажа, карикатура, приказа књига, путописа, превода, песама и есеја, објављених у локалним и студентским новинама, магазинима, часописима и стручним уџбеницима, на српском, немачком и енглеском језику.
Минулих година у њеном раду посебно се издвајају тематски, фељтонизовани текстови – 25 чланака о „Сервисима подршке – корак ка самосталном животу“ објављених у листу „Бачкопаланачки недељник“ током 2014/15, намењених информисању јавности о животу, активностима и достигнућима особа са инвалидитетом, програмима подршке за породице особа са инвалидитетом, резултатима истоименог пројекта, затим језику инвалидности и политички коректном говору, медицинском и социјалном моделу инвалидности, законским регулативама и правима из области социјалне заштите, запошљавања особа са инвалидитетом итд.
Морамо споменути и 14 чланака „Речи лете, нацртана мисао је вечна“ о уметничким (ликовним) достигнућима деце и младих са сметњама у развоју, објављених у листу „Бачкопаланачки недељник“ у периоду јануар-фебруар 2015, затим и 22 чланка, односно фељтон „Иновације у терапијском раду“ објављених у листу „Бачкопаланачки недељник“ у периоду мај-октобар 2015. о петогодишњем програму „Ритмови осликани душом – социјализација и инклузија деце са аутизмом и сметњама у развоју путем уметничких и иновативних форми“.

Награду „ЈАША ТОМИЋ“ за уреднички рад добио је СЛАВИША ДАБИЖЉЕВИЋ, аутор, водитељ и уредник радо гледаних и, од јавности али и стручњака, веома добро примљених тв емисија ОТКОС, ВИШЕ ОД ОТКОСА и АГРОПАРЛАМЕНТ.
Своје новинарске почетке везује за ТВ ТИСА у Бечеју 2000-е, а наредну деценију и по провео је мењајући студије али остајући веран истинитом, правовременом и објективном извештавању о аграру.
Сачињене по мери актуелног тренутка, али и пројектоване према залагањима већинског дела пољопривредних произвођача и објективних стручњака у аграру, Славишине емисије никога не штеде! Снагом аргумента указују на сва горућа питања ове, нама најважније привредне гране, која се повија под налетима неостварених давнашњих обећања и теретом претпостављених неостварених могућности и стварних, нажалост, још увек неповољних околности.
Славиша Дабижљевић посве другачије уређује своје емисије у односу на онолико других, по тематици сличних! Оне садрже, осим информативних прилога и обавезан образовни део, разговоре у студију са пробраним и угледним гостима и коментар, као готово ишчезли новинарски облик изражавања.
Уз критички, добро одмерен приступ, свакој емисији даје печат препознатљив и по аутономном и слободном ауторском ставу.
Зато се ове емисије сврставају у оне које, несумњиво у великој мери, утичу на јавно мњење не само сеоског становништва него и укупног гледалишта.
У досадашњем раду Дабижљевић је, осим награде „др Петар Дрезгић“ Друштва новинара Војводине, заслужио 2014. и ласкаво признање новинар године“ редакције АГРОПРЕС-а, као и награду Задружног савеза Војводине.

Добитник награде „СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ“ за животно дело је ОРЗА ЛАВИНЕЛ, новинар Румунске редакције Радио Новог Сада, дописник Румунске радиодифузије и дугогодишњи дописник Би-Би-Сија (на румунском) из Србије.
Мада је 1979. на аудицији у РТВ Нови Сад примљен за спикера убрзо је постао водитељ-новинар. Ипак, средином 1986, напушта РТВ Нови Сад и отпочиње дипломатски каријеру у Министарству спољних послова, одакле, по завршетку интерне дипломатске школе, одлази у Генерални Конзулат Југославије у Темишвару. Током наредних пет година – доживевши рушење Берлинског зида, поставши сведоком румунске револуције 1989, као и свих потоњих политичких турбуленција – стекао је немерљиво искуство које му је веома користило у даљем новинарском раду.
Крајем 1991. вратио се у РТВ Нови Сад, где је наставио да води и уређује емисије, пише путописне репортаже из разних земаља, хронике, есеје из културе и друштва, које је објављивао у емисији “Радио спектар”, ”Туризам, музика, туризам”… али је сарађивао и у другим медијским редакцијама.
Уз све поменуто, наставио је да преводи са српког на румунски и обрнуто, укључио се у акцију повезивања разних организација и институција са наших простора и Румуније: 2004. године започео је сарадњу између Српског Народног Позоришта из Новог Сада и Националног Театра из Темишвара, као и Румунске опере Темишвар са Опером из Новог Сада. Посредовао је повезивању између градова Зрењанина и Арада и Решице…Организовао је гостовања и концерте војвођанских тамбураша уметника са пријатељима у Темишвару; успоставио је трајну сарадњу Основне школе “Жарко Зрењанин “ из Новог Сада са Основном школом бр.13 из Темишвара, којом је до сада обухваћено 15 генерација деце и њихових професора.
Све ове сусрете помно је бележио и слао у етар у ауторској емисији ”У знаку дијалога“, коју уређује већ 8 година, за коју морамо рећи да је јединствена! Реализује се директно, уз симултано превођење! Саговорници су најзначајнији гости – од министара и политичара до културних, научних и јавних радника свих националности! Осим етром распростире сада се распростире и интернетом.
За вишегодишњи самопрегоран рад добио је и многобројне награде, од којих се издвајају – Специјална награда на међународном Радио-телевизијском фестивалу „Мој родни крај“ у Ужгороду у Украјини, за емисије посвећене животу, раду и стваралаштву националних мањина у земљама Источне и Централне Европе, и прва награда за радијску репортажу на међународном фестивалу подунавских земаља “ПРОФЕСТ 2015”.

***

Сви награђени су уз награде ДНВ-а добили на поклон „Првих 100“ који им је уручио лично – доајен фотографије Боривоје Миросављевић:

***

Орза Лавинел се у име награђених обратио присутним члановима Друштва новинара, изражавајући посебно задовољство што може са присутним колегама да подели свој успех, награду „Светозар Милетић“ за животно дело:
„Није мала ствар добити признање за животно дело које носи име једног великог човека, познатог по слободноумној мисли и оштроумној речи – Светозара Милетића. Хвала у име добитника награда. У давном 19. веку Ото Леополд је рекао да је новинар `човек који је промашио своје звање`. Исто је рекао професор српског језика у Гимназији `Исидора Секулић` мојој кћерки, када је размишљала да ли да упише факултет журналистике. Овом приликом могу да кажем да су обојица погрешили. Нарочито у данашњој Србији где је квалитетно новинарство оскудно, а слобода изражавања, информисања и медија постављена у питање, видимо значај ове професије. Можда `лоша публика жели лоше новине`, како каже Хенрик Ибзен. Али ја мислим да је такође наш циљ као новинара, да останемо доследни  квалитету и интегритету професије и пружимо јавности поуздане и објективне вести. Морамо схватити озбиљно своју улогу, као што је то некад Милетић чинио. На медијима леже темељи слободе.  Даме и господо, хвала на указаном поверењу“.

***