Веза између пропасти економије са нестајањем народа

Најсвежији пример за ову тезу даје интервју Латинке Перовић у Блицу од 27.10.2012. у коме каже да “ је народ који не налази своје место у економској реалности света у окружењу у реалној опасности да нестане“. Српски народ је увек имао своје бројне околне непријатеље, преживео је и бројне покушаје геноцида, али га је у критичним ситуацијама спасавала морална и радна чврстина, а не само војничка отпорност и ратне победе. Овим мислим на традиционални однос према раду, до 50-их пре свега у пољопривреди, а после тога смо имали и велике успехе у индустријској изградњи с обзиром на стартне претпоставке. Народ који има шта да ради и који је користан не само себи него и другима не може да нестане. Упоредни пописи становништва између 1931 и 1951 (период најстрашнијег физичког геноцида), као и они између 1991. и 2011.( период економске катастрофе) показују да је подједнако опасан план економског уништења једног народа у односу на план војног сатирања и физичке ликвидације.

Број младих људи који се рађа, а поготово оних који у најактивнијем узрасту остају у земљи је директно пропорционалан са стањем у српској привреди. У Прибоју, а и у широј околини постоји перспектива нестајања у далеко огољенијем виду него што је то могуће у политичким и универзитетским центрима којима се повећава број становника на рачун села која нестају и некадашњих индустријских градова који постају варошице пензионера и радника на буџету. Наиме, Прибој је 1991. године имао 39.000 становника са 15.000 запослених у привреди ; радници који су радили у фабрикама су викендима и послеподневним радом у многоме помагали и одржавали производњу на селима пре 1991; без фабрика нема ни села , сви или иду или умиру у пензији, а млади који остану у већини не стварају породице. Услов да овај крај не постане не само економска него и права пустиња без људи је опстанак ФАП-а. У истој ситуацији су и сви остали градови и подручја који су зависили од рада у фабрикама. Кривце за овакво катастрофално економско стање у коме већина српског народа нема чиме да се бави на рационалан начин сви траже у неком другом: социјалисти у „ничим изазваним санкцијама, НАТО бомбардовању и страним плаћеницима“, партије ДОС-а у „катастрофалној владавини Милошевића“, ДСС у „корупционашкој и антидржавној политици ДС-а“, – да не набрајамо друге.

СВИ ОБЛИЦИ СВОЈИНЕ ТРЕБА ДА БУДУ РАВНОПРАВНИ

Сви ови разлози постоје – али мислим да је главни проблем економски – ми смо у току свих тих година систематски радили на уништавању онога што је хранило српски народ – његову привреду на основу погрешне тезе, која нам је извана, од наших непријатеља наметнуте , а та је да је “ примат приватне својине над државном чињеница која се не спори“ док је господин Вукота Мастиловић потпредседник Светске банке за Кину и Јапан даје из основа супротну тезу да је “ примат приватне својине над државном само опсесија која нигде у свету не постоји „- Политика 28.10.2012. Теза којом организована индустријска друштва са строгом унутрашњом државном контролом и поштовањем закона намећу онима које виде као тржиште је да је слободна либерална економија спас и да ће тржиште све решити је велика лаж. То је теза која одговара онима који су економски јачи (историјски је ту тезу наметала Британска империја становницима америчких колонија у 18. веку, Немачкој у првој половини 19. века, Русији током 19. века), да би лакше економски владали онима који су слабији. Ко их је послушао било му је горе – ко је заштитио рад свог народа обезбедио му је будућност. У низу чланака који се баве тим проблемом нарочито је запажен и у основи се слаже са нашим ставовима је “ Јачање индустријског система “ од професора Петра Петровића са Економског факултета у Београду у „Економској политици „од 25.07.2012.

Нисмо радници ФАП-а у основи против приватизације и приватне имовине- већ су само против насилних закона о обавезној приватизацији. У развијеном свету се одавно утврдило правило да је приватни капитал најефикаснији у малим предузећима (рецимо до 100 запослених), док је државни утицај неопходан у великим предузећима (преко 1000 запослених). Између су могуће мешовите форме. Разлог брзог економског напретка Кине је у мешовитој привреди која је гро својих индустријских предузећа у државном власништву заштитила, унапредила, а истовремено дозволила да било ко од њених или страних држављана отвара приватна. То значи никаква обавезна приватизација и никакво забрањивање било ког основа својине.

СТРУКТУРНЕ ГРЕШКЕ ЗАКОНА КОЈИ РЕГУЛИШУ ПРИВРЕДУ

Процес који је становништво превео из села у градове и фабрике је само мењао облик привређивања- овај нови процес нуди укидање економске основе без замене – то у коначном облику доводи до тога да нас нема у европској и светској подели посла, а самим тим и до нестајања у перспективи. Проблем је прво премештен из села у град, сада се премешта у иностранство, Београд и веће центре. Погрешно се мисли да ће се проблем са дефицитом буџета решити коначним затварањем предузећа у реструктурирању – као и са свим осталим условима које нам други намећу после тога следи и захтев за драстично смањење државне управе која мора бити у складу са снагом привреде. Тек ће онда бити проблема – нико се неће вратити из Београда и већих центара у села и варошице. Огроман вишак радне снаге на једном месту без могућности запошљавања ће довести до експлозије.

Боље је проблем решавати на извору у фабрикама које се гасе, доношењем закона који ће омогућити њихово функционисање. Основ тог закона треба да буде увођење модела државног планирања и обезбеђивање посла за све те фирме са јасним дугорочним плановима опоравка и државне контроле. Само се фирме које имају обезбеђен пласман могу приватизовати. Модели по којима се заобилази страна конкуренција и уговори које смо потписали постоје и примењивани су у низу земаља. Рецимо у Турској је увоз потпуно слободан без царина, али је ПДВ за увозне производе вишеструко већи у односу на домаће. Такође, услови њихових тендера , као и свих јавних набавки и великих инвестиционих подухвата из буџета су учешће домаће радне снаге у проценту од 99% , а опреме од минимум 65 %. Даље регистровање домаће опреме и возила је далеко скупље у односу на страна. Олакшица за странце представља олакшана могућност да им се производи третирају као домаћи, ако им део производње пребаце у земљу.

Дефинитивно је јасно да досадашњи закони о јавним набавкама, привредним друштвима, приватизацији и реструктурирању нису примерени степену нашег друштвеног развитка и да су непримењиви на предузећа у којима је већински друштвени капитал.

Мр економије Данијела Ружичић

———

27. 2. 2016. за СРБски ФБРепортер аутор Данијела Ружичић