фото илустрација

Изузмемо ли запослене у „Електродистрибуцији Србије“ (мада би и ту сигурно било позамашног незнања), тешко је поверовати да би број грађана који знају шта се све крије иза неколико ставки рачуна за струју прешао потребан потрошачки цензус.

Ко зна шта се ових дана догађало на релацији „Пошта Србије“ – „Електродистрибуција Србије“ (за оне са стабилнијим памћењем: донедавна „Електровојводина“), али је чињеница да су рачуни на адресе грађана за потрошену електричну енергију за јануар стигли брзином дилижансе.

Наиме, на цедуљи „Електродистрибуције“ који је доле потписани добио прекјуче (22. фебруара) пише да је рачун издат 17. овог месеца, али ће раздобље од пет дана за упућивање истог с тачке „А“ до пријема до тачке „Б“ сигурно остати у домену пословне тајне две државне компаније. Али, није то ни тако важно. Посебно ако се он (рачун) погледа и с других аспеката, а који су и много битнији од самог кашњења у доласку.

Акцизе за повлашћеног произвођача

Тако, рецимо, право лице рачуна видимо тек уколико окренемо наличје истог истог. У ставци „обрачун за електричну енергију“ потрошача чека објашњење у виду 14 тачака, од којих су неке посебно занимљиве. Прескочимо ли формалности око цене обрачунске снаге (пута утрошени број киловата), као и оне у вези са тробојним зонама (зелена, плава и црвена, плус виша, нижа и једнотарифна бројила) у тачки 6 за већину грађана крије се непознаница у виду „накнаде за повлашћене произвођаче електричне енергије“, која у случају извесног Златка Ромића износи 99,23 динара (примера ради, за октобар 2015. износила је 64,73; за новембар 90,95, а за децембар 106,49 динара).

Ако се као нормалном прихвати чињеница да се конкуренција једног добављача може назвати накнадом за повлашћеног произвођача елетричне енергије, онда је свакако још занимљивија тачка 8 коју је повлашћени прозвођач електричне енергије назвао „износ акцизе (стопа 7,5%)“, а која за јануар ове године на рачуну горе споменутог грађанина износи 550,76 динара (октобар 2015. 365,96; новембар 510,52 и децембар 592,46 динара). Изузмемо ли запослене у „Електродистрибуцији Србије“ (мада би и ту сигурно било позамашног незнања), тешко је поверовати да би број грађана који знају шта се крије испод ставке „износ акцизе (стопа 7,5%)“ прешао потребан потрошачки цензус. ПДВ? Није. Ено га у ставци 10 (20%), где на рачуну премашује износ од хиљаду и по динара. Акциза на монопол (повлаштеног) државног предузећа, која се наплаћује као и алкохолна пића, цигарете, брашно или шећер? Могуће. Али, како смо видели, свега је тога (баш као и назива „Електродистрибуција Србије“) било и у претходна четири месеца.

Емисија „Научимо читати рачун за струју“

На крају наличја које открива право лице рачуна налази се и дуго најављивана ставка „такса за јавни медијски сервис“, која је – за разлику од претходно набројаних – једнака за све грађане, без обзира на то гледају ли уопште РТС или РТВ (или то већ плаћају и кроз кабловску, „диги“ или неки други сличан рачун), односно без обзира на то имају ли уопште и телевизор код куће.

Оно на шта је експертска екипа у креирању рачуна посебно обратила пажњу свакако је избегавање могућности да потрошач на рачуну за струју плати само струју. Наиме, тешко је замислити ситуацију да ће по овако састављеном рачуну потрошач бити у могућности да не плати оно што не жели (ни чути ни видети!) или што једноставно није „потрошио“. А разлог зашто је „Електродистрибуција Србије“ – за разлику од бензинских пумпи, мегамаркета, пекара или кладионица – опет одабрана као полазишна и завршна адреса за нежелејни трошак грађана крије се вероватно у њеном повлаштеном положају у односу на многобројне друге домаће произвођаче електричне енергије.

И тако, саберемо ли све ставке на рачуну „Електродистрибуције Србије“, испада да већ споменути Златко Ромић на основни дуг за утрошену електричну енергију само за јануар ове године плаћа још 1.951 динар (за читаоце у иностранству скоро 16 еура по средњем курсу Народне банке Србије), укључујући ту, наравно, и професионалце с такозваног јавног сервиса. А када смо већ код њих – може и у оквиру њиховог гесла „Ваше право да знате све“ – било би згодно да у оквиру образовног програма, заједно са својим ортацима из „Електродистрибуције Србије“, уведу серијал емисија у којима би потрошачима објаснили шта то (и зашто, то посебно) сваког месеца плаћају као екстра трошкове за утрошену струју. Али, с обзиром на то ко је главни учесник у овом процесу (режим, који путем „повлашћеног произвођача“ по популистичкој цени одржава свој разглас) таква очекивања равна су онима да „Шојић“ (и њему слични) у очима пристојног света из трећеразредног глуматања прерасте у озбиљан комичан лик.

————

26. 2. 2016. Портал kutaknet.com