Мирјана Анђелковић Лукић: ИЗБОРИ У ФРАНЦУСКОЈ – Удружени против Марин ле Пен

By РЕПОРТЕР on 15. децембра 2015. • ( 1 коментар )

Било је јасно на самом почетку, чим је у првом кругу гласања на регионалним изборима победила партија госпође Ле Пен, да ће се све расположиве снаге организовати против ње и да ће јој приредити поход слично оном који су организовали против њеног оца 2002. године, кад се кандидовао за председника Француске, а противник му је био Жак Ширак.

Тог пролећа 2002. године, на улице Париза, изашло је више од милион људи, вијорећи француским заставама, у породичној шетњи са децом, протестујући против доласка фашизма и национализма у лику Жан Мари ле Пена, вође ултрадесничарског Националног фронта. А био је један од најозбиљнијих кандидата да победи у трци за председника једне од најважнијих европских земаља. Уједињена западна Европа у Паризу је рекла шта је имала. Свевидеће мондијалистичко око ништа не препушта случају. А долазак Жан Мари ле Пена на чело Француске поприлично би уздрмао стабилност ЕУ и њену „демократију“ .

И наравно, „бунт народа“ је успео, победио је не баш омиљени Жак Ширак са 82,2% у односу на 17,8 % које је освојио Жан Мари ле Пен. Његова партија је названа ултра-десничарском и фашистичком, што су епитети који код обичних људи надрогираних информацијама преко мејнстрим медија, изазивају велики страх. Шта заправо означава термин „ултра-десничарски“? То се односи на оне који су заговорници своје нације, слободе своје земље, свог писма, своје монете, свог суверенитета, без одлучивања у Бриселу о стварима које се односе на народ и државу. И наравно да представљају велику опасност по ЕУ и бриселске чиновнике уљуљкане у своје лепе животе уз баснословне синекуре. Одмах после избора, Ширак је именовао новог премијера, из либерално –демократске партије Жан Пјер Рафарена, и тако се бука око Жан Мари ле Пена стишала. Победила је “демократија” и одлучност Француза да на чело државе не дође “фашиста”.

Тринаест година после, сличну судбину је доживела његова ћeрка, Марин ле Пен. У првом кругу изашли су као велики победници јер су победили у 6 главних региона и постојала је велика “опасност” по “демократски свет ЕУ” да и из другог круга изађу као победници.
А онда се догодило скоро исто што се догодило и њеном оцу, али без великих митинга, јер је Париз још увек у страху од терориста. Електронски и штампани медији су добили погонско гориво и на сав глас спиновали да ће у Француској избити грађански рат уколико победи Марин ле Пен.

Актуелни председник Француске, Франсоа Оланд, познати мотоциклиста, се ујединио са претходним председником Француске Саркозијем, познатим корисником Гадафијевог новца, како би победили надолазећу опасност која се зове Национални фронт. Социјалисти су у два региона који су критични, нарочито у оном где је победила Марин Ле Пен, одустали од другог круга избора да би се направила брана продору ултрадеснице и позвали своје гласаче да гласају за умерену десницу и центар (Саркозија). И то је допринело да се на политичкој сцени Француске ипак не појави Национални фронт са неким значајнијим местом у извршној власти.

После ових уступака које је направио Оланд, Саркози је однео победу на регионалним изборим, победивши Национални фронт Марин ле Пен. Његов десни центар (Републиканци) остварио је најбољи резултат, победивши у седам региона укључивши и Париз где су социјалисти били на власти 17 година. Социјалисти актуелног председника Оланда освојили су власт у пет региона. Марин ле Пен са својим Националним фронтом, после вођства, пала је на треће место са око 41% гласова. За њу је гласало шест милиона и шесто хиљада гласача, што је за двеста хиљада више од њеног оца из 2002. године. Освојила је једино Корзику, али је после изборног пораза рекла да се не предаје, да ништа неће моћи да је заустави и да ће наставити да се бори за подршку бирача, да борба и даље траје и да ће окупити све Французе којима је слобода и независност Француске у срцу.

Излазност Француза је била неуобичајено велика за ову врсту избора, на биралишта је изашло преко 60% бирача.
Оволики одзив бирача може се објаснити страхом! Страхом од незапослености, видљивог пада стандарда, страхом од надолазеће бујице миграната, страхом од рата. У том смислу се могу тумачити изјаве Саркозија дате нацији после његове победе да је јачање Националног фронта и његови резултати после првог круга, послало упозорење свим политичарима у земљи да се уједине против надолазеће опасности у виду Марин ле Пен.

У политичком животу Саркозија очигледно је све подложно променама. Још пролетос је анкета у Француској показала да је један од најнепопуларнијих политичара и да 72 одсто грађана не жели Николу Саркозија за председничког кандидата на изборима 2017. године.
Међутим, после другог круга децембарских регионалних избора у Француској, убедљиву победу је однео баш Саркози. Он је своју опозициону странку “Унију за народни покрет” (UMP) преименовао у републиканску, тако да се његова партија данас назива “Републиканци”. О овој промени имена партије сам Никола Саркози је изјавио да то не представља само ново име партије, већ је то позив свима онима који су узнемирени што виде како Република из дана у дан пропада и онима који желе то пропадање да зауставе.

То исто говори и Марин ле Пен, али додаје да је кривац за пад стандарда у Француској Европска Унија и њени закони против чега се она бори све време.
Да ли је Саркози био искрен у намери да “заустави пропадање Републике” време ће показати. Декларативно залагање за заустављање “пропадања француске државе” прија Французима, па су тако заборавили његово ангажовање у жестоком бомбардовању и разарању Либије што му је у великој мери пољуљало углед. Саркози се нада да ће оваквим својим изјавама и испегланим програмом своје партије, на чије је чело изабран са 60% гласова, да врати поверење грађана Француске и да ће они да забораве, а можда и да му опросте ангажовање у рату против Либије. После ове победе, моћи ће да се лагодно поново кандидовати за председника Француске.

***

Европска унија није спремна да препусти Француску (нити било коју другу земљу, што је порука и нама у Србији), патриотским снагама које се залажу за Европу нација а не Европску Унију, за суверенитет својих земаља, а против су диктата које им намеће Брисел.

Унификација свих производа, без обзира на културу, етнички састав или привредну моћ земље, па и унификација (пожељног) понашања људи, наметање ставова који се косе са моралним и религиозним осећањима народа као што су геј параде, геј бракови, учинило је да ЕУ као таква, са својим диктаторима из Брисела постаје све непопуларнија. И како је говорила Марин ле Пен, треба разбити ту монструозну творевину. Ова њена изјава је упалила црвене лампице у Бриселу, па су бирократе из ЕУ похитале да је спрече у намери да постане водећа личност у политичком животу Француске.