Историја ратова нас учи да мобилизовање за рат, кад једном крене, после само хвата замах и немогуће га је контролисати.

Можда се управо то дешава, пред нашим очима, али непрепознато.

Руски председник Владимир Путин је на 70-годишњицу УН у свом говору између осталог рекао да Русија не може више да толерише садашњу ситуацију у свету. Два дана касније, и на позив Сирије, Русија је започела рат против Исламске државе.

Русија брзо и успешно уништава складишта оружја ИД и сиријској војсци помаже да поврати што је Исламска држава окупирала. Русија је такође уништила хиљаде цистерни чијим се садржајем финансирала ИД, превозећи украдену сиријску нафту у Турску, где је продавана породици гангстера на власти.

Вашингтон је за руску одлучност био неспреман. Уплашен да ће брз успех тако одлучног деловања Русије обесхрабрити му НАТО вазале да подржавају рат против Асада и марионетску владу у Кијеву која служи за вршење притиска на Русију, Вашингтон је направио аранжман да Турска обори руски ловац-бомбардер, и поред тога што између Русије и НАТО-а постоји договор да неће бити „сусрета“ у делу ваздушног простора Сирије у којем оперише Русија.

Иако негира било какву одговорност, Вашингтон искоришћава умерен одговор Русије на напад – за који се Турска није извинила – за уверавање Европе да је Русија „тигар од папира“. У извођењу западних преститутки, на пример: Turkey Shoots Down a Paper Tiger – WSJ

Умерен одговор руске владе на провокацију Вашингтон користи за уверавање Европе да није опасно наставити с притиском на Русију на Блиском истоку и са Украјином, Грузијом, Црном Гором итд. Напад Вашингтона на Асадову војску се користи за учвршћивање уверења усађеног европским владама да је одговорно понашање Русије знак страха и слабости.

Није јасно у којој мери руска и кинеска влада схватају да њихову независну политику, коју су председници Русије и Кине потврдили 28. септембра, Вашингтон сматра за „егзистенцијалну претњу“ својој хегемонији.

Основа америчке спољне политике је предано спречавање појаве сила способних за сузбијање једностраних акција Вашингтона. Таква способност Русије и Кине чини их метама.

Вашингтон није против тероризма, намерно га ствара већ дуги низ година. Тероризам је оружје Вашингтона за дестабилизацију и Русије и Кине, тако што се „извози“ њиховом муслиманском становништву.

Вашингтон користи Сирију, као што је и Украјину, да руску немоћ демонстрира Европи – али и Кини, јер ће јој импотентна Русија бити мање пожељан савезник.

За Русију је примерен одговор на провокацију постао обавеза, јер овако охрабрује још провокација.

Другим речима, Вашингтон и блентавост вазала му су човечанство довели у веома опасну ситуацију, јер Русија и Кина сада имају само један избор: бити вазал Сједињеним Америчким Државама или се припремити за рат.

Путин је човек којег се мора поштовати и зато што људски живот цени више него Вашингтон и вазали, и што избегава да војно одговара на провокације. Међутим, Русија мора учинити нешто не би ли чланице НАТО-а постале свесне да је повисока цена удовољавању захтевима агресије Вашингтона на Русију. На пример, руска влада би могла да одлучи да је бесмислено више продавати енергенте европским земљама, када оне, де факто, учествују у рату против Русије. Ако руска влада сада, пред зиму, саопшти да неће више продавати енергенте земљама чланицама НАТО-а, изгубила би доста новца, али то је јефтиније од губитка суверенитета или рата.

Да би окончала сукоб у Украјини, или га ескалирала до нивоа који би Европи био неприхватљив да у сукобу учествује, Русија би могла да прихвати захтев отцепљених области да се уједине. Ако би Кијев хтео наставак сукоба, онда би Украјина морала да нападне саму Русију.

Руска влада се ослањала на одговорне, непровокативне одговоре. Русија је поступала дипломатски, надајући да ће се европске владе дозвати памети, схватити да су њихови национални интереси различити од интереса Вашингтона, и престати да омогућавају вашингтонску хегемонистичку политику. Таква политика Русије није успела. Да поновим, Вашингтон је одмереност Русије и њених одговора искористио да Русију прикаже као тигра од папира од којег се не треба бојати.

Чиме смо се нашли у парадоксалној ситуацији: одлучност Русије да избегне рат директно води у рат.

Без обзира да ли то разумеју руски медији, руски народ и цела руска влада, руска војска мора разумети. Што није тешко. Све што руско војно руководство треба да учини јесте да се осврне на састав снага које је НАТО послао у „борбу против Исламске државе“. Џорџ Аберт је добро запазио да су амерички, француски и британски авиони послати на ИД авиони за ваздушну борбу, а не за напад на циљеве на земљи. НАТО није послао ловце на Исламску државу, већ на руске ловце-бомбардере који је нападају.

Нема сумње да Вашингтон тера свет у Армагедон и да му Европа у томе испомаже. Европске марионете које је Вашингтон купио и „поштено платио“ су или глупе и безвољне, или неспособне да се извуку из стиска Вашингтона. Уколико Русија Европу не разбуди, рат је неизбежан.

Да ли су апсолутно зли дупеглави крвожедни неоконзервативци успели да у то увере Путина?

Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: War Is On The Horizon: Is It Too Late To Stop It? — Paul Craig Roberts – PaulCraigRoberts.org

Превод: Ћирилизовано за СРБски ФБРепортер
Покровитељ преводилачке делатности блога „Ћирилизовано“: Јелички дукат

—————-

Пол Крејг Робертс: Да ли је касно да се спречи рат?

8. 12. 2015. за ФБР приредила Биљана Диковић