1 reply »

1. МИЛО ПРОТИВ РОДА И РУСИЈЕ

   Закукала Вила Равијојла –
   Гласом болним на гори Ловћену!
   Сузе јој се разлиле по лицу,
   А дугу је косу до појаса,
   Сву расплела, јер је жалост мучи!
   Тешко јој је због српскога рода,
   Мука на њег’ смртно усмерена,
   Усмерена са свакоје стране,
   А ту муку Мило распламсава,
   Тај несрећни Ђукановић Мило,
   Који седи на владарском трону,
   А на трону усред Подгорице,
   Подгорице српске престонице.
   Он је Србин Српство не признаје,
   Одриче се својих прађедова,
   Чије сабље одсекле би главу,
   Сваком оном ко издаје Српство.
   А издаје Мило се не стиди,
   Нег’ помаже српске душманине.
   Кад Амери, Немци и Французи,
   И Енглези безбожници први,
   А са њима други Европљани,
   Европљани са западне стране
   А и Турци удружени с њима,
   Крволочну послали су војску,
   У хиљаду деветој стотини
   Деведесет деветој години –
   Против малих српскијех земаља,
   Против славне Моравске Србије
   И витешке земље Црнoгорац’,
   То злочинство Мило подржава,
   Против свога српскога народа.
   То показа када су душмани,
   С војском ушли на Косово равно,
   А Срби им то су дозволили,
   Јер пред Богом душманин се клео,
   Да ће Запад с војском на Косову,
   Сачувати Србе од Шиптара
   И Шиптаре одмах разоружат’.
   Такву реч је Запад погазио,
   Злочинце је шиптарске подрж’о
   И Косово српско окупир’о,
   Те јавио целом свету одмах,
   Да Косово у Србији није,
   Да на њему српских цркви нема,
   Нег’ култура да је сва шиптарска.
   Такав злочин над народом српским,
   Подржава Мило Ђукановић.
   Он признаје ропство над Србима
   Окупатор њему омилио,
   Па позива шиптарске злочинце,
   Да изграде шиптарску државу,
   Да је граде на Косову српском,
   На којем су шиптарски злочинци
   Порушили српске свете цркве
   И уз цркве свете манастире,
   Каквих нема у земљи Немачкој,
   Каквих нема на енглеској Темзи,
   Каквих нема на француској Сени,
   Каквих нема у папином Риму,
   Јер храмови српски на Косову,
   Грађени су у столећим’ првим,
   А у првим по рођењу Христа,
   Кад је Запад био у паганству
   И далеко од хришћанске вере.
   Мило тражи шиптарску државу,
   А државу на Косову српском,
   Где злочинци вођени Тачијем,
   А злочинци рода шиптарскога,
   Живе Србе секли на комаде,
   Вадили им срца и бубреге,
   Да срцима и бубрезим’ српским,
   Болеснике лече на Западу –
   Да им српска срца уграђују,
   Уграђују у болесне груди.
   Е таквим је Мило обећао,
   Баш послати своје дипломате,
   Да признају Тачија злочинца.
   Дипломати српске Подгорице
   Баш ће предат’ том Тачију писмо,
   А у писму стојаће порука,
   Да Косово српско више није.
   Уз све ово Мило Ђукановић
   Подржава злочине Запада.
   А и онај кад се кољу деца,
   Српска деца славне Црне Горе.
   Запамтите докле сунце сија,
   Када Запад Србе нападнуо
   У хиљаду деветој стотини
   Деведесет деветој години –
   Над Мурином кршне Црне Горе,
   Немачке се бомбе устремише,
   На цивилно српско становништво,
   Међу многим бомба је разнела,
   А разнело малог Мирослава,
   Дете драго куће Кнежевића.
   Око тога Милови главари,
   А главари без памети своје,
   Не кривише државу Немачку,
   Што јој војска уби Мирослава,
   Него криве српске државнике,
   Што сеђаше у Беломе Граду –
   Што Косово сами нису дали,
   Нису дали душману шиптарском,
   Па су Немци зато убијали,
   Убијали децу црногорску.
   Ту се Мило и његове слуге,
   Огрешише пред Господом Богом,
   Прећуташе злочине Запада,
   Од којих су Срби умирали,
   Умирали у великом броју.
   Од тог дана кад су Западњаци
   Нападали сваку земљу српску,
   А од Тисе и Дунава силна,
   Па до српског Јадранскога мора.
   А тада су осамдесет дана,
   Све тровали по земљама српским,
   Летилице бацале су отров,
   Такав отров нема у Ђавала.
   Њим се трује и ваздух и трава,
   А и нежне биљке у њивама,
   Па и сваки извор воде питке,
   Њим се трује киша и мећава,
   А и дашак сваког лаког ветра.
   Од тог Срби умиру масовно,
   На годину десет хиљад душа.
   Ти зликовци то нам учинише,
   А зликовци са западне стране,
   Што столица њима је у Брислу –
   И у Брислу и у Вашингтону.
   А Мило се поданички јави,
   Те обећа да их тужит’ неће,
   Нити тражит’ да исплате штету,
   Којом многе Србе покопаше,
   Ил’ за веке тешко разболеше.
   Неће тражит’ да се штета плати,
   Што душмани све су разорили,
   Порушили школе и болнице,
   Уз болнице и храмове свете,
   На Косову стотину тридесет.
   Порушили пруге и мостове,
   Порушили највеће фабрике
   И станове, а и куће српске,
   Од севера па до крајњег југа.
   Е таквим се Мило испоклања,
   Те им помоћ свакојаку нуди.
   Нуди Мило српску војску њима,
   Која ће се ставит’ под команду,
   Под команду швапских генерла,
   Који ништа друго не спремају,
   Нег’ да јурну опет на Русију,
   Да Русији Сибир отимају,
   Да се тамо злата напљачкају,
   А и злата, а и дијаманат’
   И великих нафтиних токова,
   И још већих извора са гасом.
   Ао Мило, зар си тако грешан?
   Зар не памтиш речи Његошеве,
   Кад је српском роду поручио,
   Да су Руси браћа нам старија,
   Да се братац поштовати мора,
   Јер тај братац Србе је спасав’о!
   Спасавао од турскога ножа.
   А Србе су Руси заштитили,
   Да их Немци претходних столећа
   Не претворе у народе друге,
   Православну веру не угасе,
   Да им српско име не избришу,
   Да им српски језик не уклоне –
   На којем су песме написане,
   А јуначке песме из прошлости,
   Кад су Срби витезови били,
   Кад су Срби писмо изумели
   И из Винче писмо одаслали,
   Одаслали свакоме народу,
   А на свакој тој земљиној шари,
   Од Лондона до Мелбурна града,
   До Мелбурна земље аустралске.
   А ти Мило данас желиш чинит’
   Зло чинити и Србима својим,
   А чинити и браћи Русима,
   Желиш српско име избрисати,
   Желиш српски језик уклонити,
   Српске цркве ти затвараш редом,
   А монахе српске и прогониш,
   Те немачку политику водиш
   И немачку и римскога папе,
   Који давно кренуше на Србе,
   Да истребе Србе на Блакану,
   Те их клали у два светска рата,
   А у томе двадесетом веку.
   Зато кука Вила Равијојла –
   Гласом болним на гори Ловћену!
   Сузе јој се разлиле по лицу,
   А дугу је косу до појаса,
   Сву расплела, јер је жалост мучи!
   Тешко јој је због српскога рода,
   Мука на њег’ смртно усмерена,
   Усмерена са свакоје стране,
   А ту муку Мило распламсава,
   Тај несрећни Ђукановић Мило,
   Који седи на владарском трону,
   А на трону усред Подгорице,
   Подгорице српске престонице.
   Он је Србин Српство не признаје,
   Одриче се својих прађедова,
   Чије сабље одсекле би главу,
   Сваком оном ко издаје Српство.
   А издаје Мило се не стиди,
   Нег’ помаже српске душманине.
   Зато Вила гласно подвикнула
   И преклиње Србе свеукпно –
   Да на трону промену владара,
   А на трону усред Подгорице,
   Подгорице српске престонице –
   Да бирају часнога владара,
   Који Српство хоће поштовати,
   Поштовати и чувати Србе
   И грлити свог рођеног брата,
   Свога брата Руса јуначкога,
   Који јесте српски брат старији –
   Како је то Његош објаснио,
   Кад је Српство небу уздизао –
   И душманске намере спречав’о,
   Спречавао бритком сјајном сабљом
   А и својом поруком у песми,
   А у оној чувеног наслова,
   „Горски вjенaц“ песма му се зове!

   Невесиње, 6. април 7522 (2014)

   ***

   Свиђа ми сеСвиђа ми се