Ендрју Корипко, млади геополитички аналитичар из Вашингтона, члан Стручног савета Института за стратешке студије и предвиђања на Народном универзитету пријатељства Русије, разговарао је са новинаром Биљаном Ђоровић за ГЕОПОЛИТИКУ. Љубазношћу власника Геопилитике господина Слободана Ерића и аутора Биљане Ђоровић преносимо први део интервјуа који је објављен у последњем броју Геополитике.

Разговор водила: Биљана Ђоровић

Ендрју Корипко (Andrew Korybko) је млади геополитички аналитичар из Вашингтона, чије научне анализе изложене у „Глобалним истраживањима“, „Спутњику“ и другим онлајн публикацијама отварају простор за суштинско разумевање потеза на „великој шаховској табли“. Корипко је члан Стручног савета Института за стратешке студије и предвиђања на Народном универзитету пријатељства Русије. У фокусу истраживачке пажње Корипка су стратегије САД у Евроазији, тактике промене режима, обојене револуције и неконвенционално ратовање. Његова књига „Хибридни ратови: индиректни адаптивни приступ промени режима“ опширно анализира ситуацију у Сирији и Украјини, које показују да начини ратовања у овим земљама представљају нови модел стратешког ратовања које спроводе САД, и са којима је неопходно да се упознају сви становници планете.

Ви сте бриљантан млади истраживач који је као ракета ушао у први ешалон светских геополитичких аналитичара. Ваши увиди улазе у срж проблема са којима се свет данас суочава: у хибридне ратове и мрежно-центричне ратове. Представите нам, молим Вас, природу ових ратова о којима говорите у Вашој студији: „Хибридни ратови: индиректни адаптивни приступ промени режима“.

– Пре свега, дубоко сам вам захвалан на овим лепим речима. Такође желим да се захвалим публици на интересовању за овај интервју, и обећавам да ће до његовог краја стећи потпуно нову слику света. Овај ексклузивни разговор можда ће бити дуг, али се надам да ће вредети драгоценог времена, и даће пружити људима искуство које неће лако заборавити. Да се вратимо на Ваше питање: моја књига усредсређена је на најсавременије видове ратовања, које дефинишем као преображај неуспелих „обојених револуција“ у неконвенционалне ратове. Разматрајући примере Сирије и Украјине, тврдим да се нова, штедљива стратегија САД за смену власти састоји у томе да употребе етаблиране НВО преко којих диригују дестабилизацијом државе. Ако, пак, ово не успе у збацивању власти или уцењивању до покоравања, онда је следећи корак претварање тих демонстраната са транспарентима у наоружане побуњенике/бандите. Запањујуће је како све то ни није тако тешко извести, зато што постоје извесне стратешке и организационе подударности између „обојених револуција“ и неконвенционалних ратова, и по мотивима учесника, и по улози спољних сила које воде кампању, да наведемо само две такве сличности. Ово је постмодерно ратовање, еволуција онога на шта су се, нажалост, сви привикли још од краја Хладног рата. Овај вид сукоба одвија се преко посредника (proxy), а у неким случајевима многи људи чак ни не схватају да се налазе усред ратне зоне док не буде прекасно. Користећи предности нових информативних платформи, као што су друштвени медији (Фејсбук, Твитер, итд.) организатори су кадри да намаме хиљаде несвесних цивила у своје „протестне маршеве“ као живи штит против власти, уз могућност да професионални провокатори хушкају на насиље које ће произвести што је могуће више жртава.

Сврха овакве морбидне манипулације својим сународницима је стварање услова у којима држава покушава да сломи „протестни“ покрет, што ће потом да представља „оправдани основ“ за позивање на промену режима и појачавање захтева против власти. Снимани камерама са мобилних телефона и тренутно постављени на Јутјуб, одабрани призори могу намерно бити истргнути из контекста, или потпуно монтирани како би изазвали највеће могуће „прореволуционарне“ симпатије широм света. Једном када догађај доспе до глобалних наслова (обично у добро планираном дослуху организатора, спољних покровитеља и са њима увезаних медија попут Си-Ен-Ена), то може да буде знак страним лидерима да издају осуђујућа саопштења, или чак и да уведу санкције против власти погођене земље. Сврха је да се тактички изазове ескалација сукоба за коју су се стране обавештајне службе већ припремиле да би извршиле максималан притисак на циљану државу.

Ако ова стратегија не задовољи очекивања, онда је најновија импровизација у ратовању САД – прелазак са „меког“ на „тврди“ покушај државног удара, где се „демонстранти“ погодни за приказивање на телевизији преображавају у грубе герилце са опсесијом промене режима. То не значи да ће свака „обојена револуција“ да се оконча неконвенционалним ратом, нити да ће од сада сваки неконвенционални рат почети обојеном револуцијом, али, поред свих демографских и географских разлика између ратова САД у Украјини и Сирији, ова заједничка нит их највише повезује.

Шта их разликује?

– Испоставило се да се сиријски народ чврсто одупире у хибридном рату који се води против њих већ готово пет година, док је Украјина капитулирала након свега три месеца када су урбани „Евромајдан“ терористи постали превелик залогај за државу. Ипак, ваља имати на уму да су гериле до дана државног удара освојиле неколико области Западне Украјине и да су проваљивале у полицијске и војне резерве оружја, наоружавајући се за оно што је изгледало као скори марш на Кијев. Ова вест није тајна – са поносом су је пренели у „Њузвику“, непосредно пред пуч, али је потом заташкана и ниједан западни медијски коментатор никада је више није такнуо. Разматрајући ово, јасно уочавамо да је за Украјину планиран сиријски сценарио; да пуч није успео, рат против Украјине је могао много више да личи на рат против Сирије.

„Тврди“ део – отварање бојног поља ове опасне варијације ратовања – већ је прошао, и сада ће се продужити тестирање у различитим окружењима и околностима док се не усаврши до тога да постане стандард САД који се не доводи у питање. Не дешава се често да се прелази нови стратешки праг у глобалној војној сфери. Увођење тактичког нуклеарног оружја, муниције са прецизним навођењем и роботика представљају парадигматичне промене протеклих деценија које су промениле и израчунавања која улазе у вршење и одбрану од разнородних агресија, и хибридни рат (комбинација обојене револуције и неконвенционалног рата у сврху промене режима) стаје уз њих у револуционарној промени начина ратовања.

Ви говорите о „глобалнoм заокрету америчке стратегије, по којој се Америка од ʼсветског полицајцаʼ преобразила у ʼпредводника из позадинеʼ (ʼLead From Behindʼ) и мозак операције“. Каква се геополитичка стратегија спроводи данас на Западу? Да ли су увиди Мекиндера и Бжежинског, као темељи западне геополитичке оптике, сада модификовани, и на који начин?

– Есенцијално за ʼПредводника из позадинеʼ (ʼLead From Behindʼ) јесте да САД користе посредничку (proxy) власт како би спровеле своју превласт у геостратешким регионима света.
Идеја је да САД владају преко одређених регионалних лидера са којима деле исте стратешке циљеве, али, да би осигурали да они не искористе САД у своју корист, постоји обично неки елемент „партнерског појачања“ у игри, било да су то компромитујући обавештајни подаци о националним лидерима, америчке војне базе у земљи, или економски односи који не дозвољавају земљи „домаћину“ да себи приушти угроженост америчким уплитањем и/или санкцијама.

Ради се о варијанти на тему „марионета–господар“, у којој једна земља повлачи конце својих подређених и макро-управља својим светским сферама утицаја. Најпростији су примери Немачке за ЕУ и Централну Европу, Пољске за Источну Европу, Турске за Блиски исток (која је, као што смо видели, углавном пропала у овој улози), Саудијске Арабије за Залив, и предвиђена улога Јапана у Источној и Југоисточној Азији, да поменемо само најистакнутије.

Идеје Мекиндера и Бжежинског су још увек на снази, само су попримиле другачију форму. Још увек је циљ америчке велике стратегије (grand strategy) да раскомада Русију и Кину, и могли бисмо да прикључимо и Иран тој листи, али шансе да у томе успеју би се експоненцијално повећале уколико би успоставиле водећи утицај у Централној Азији, било путем директне окупације, обојене револуције, позадинским управљањем марионетским (прокси) лидерима, или спровођењем сценарија балканизације Евроазије панрегионалном деструкцијом. Права награда је, и увек ће бити, Централна Азија, будући да би контрола над овим простором омогућила САД да симултано пројектују контролишући и дестабилизацијски утицај на Русију, Кину и Иран.

Истовремено, можемо идентификовати три основна ослонца за пројекцију америчке ʼвелике стратегијеʼ према Евроазији. Први је на западном рубу Европе, где САД спроводе двоструку политику којом настоје да ојачају НАТО, док слабе ЕУ. САД користе мантру о артифицијелној „руској претњи“ како би постигле први циљ, и ТТИП (Транспацифички трговински споразум о коме се преговарало у највећој тајности, који америчка администрација жели да наметне европским партнерима, по којем међународне корпорације могу да туже националне владе а чији би крајњи исход био да се правоснажне одлуке поставе изнад законодавства сваке чланице, што би довело до успостављања владавине међународних корпорација над светом, прим. Б. Ђ.) како би постигле други циљ.

Вештачки произведена „избегличка криза“ погодна је за вршење притиска на земље чланице ЕУ које сада морају да увелико повећају своје буџете за одбрану, како би могле да се носе са огромним приливом људи.

Недавни тренд у смањењу буџетских средстава за војску, која нису била виђена као практична за земље ЕУ, посебно током Велике рецесије, сада, када су ове стотине хиљада избеглица присиљене да марширају према њима, вероватно ће бити драстично увећана у предстојећим буџетима. За водећег предводника из позадине и мозак операције, САД, ове инвестиције ће имати двоструку примену: за НАТО и опкољавање Русије, имајући при том пуно сазнање да ЕУ не може себи приуштити повећање војног буџета, умањујући истовремено социјалне обавезе. Унутрашње трзавице које би овај тренд могао да произведе представљају такође прилику за САД, будући да ће моћи да управљају антивладиним расположењем у правцу промене режима, уцењујући тиме лидере који се налазе на мети, и тако даље слабећи суверенитет ЕУ, јачајући истовремено своје позиције које имају над њиховим апаратом за доношење одлука.

Како САД виде Балкан у својим пројекцијама?

– Балкан је „слепа тачка“ америчке контроле над Европом, захваљујући чињеници да три селектоване државе – Република Српска, Србија и Македонија – још увек нису формално прогутане од стране НАТО-а. Ове три државе, које обухватају регион централног Балкана, сматрам најслабијом тачком контроле САД над континентом и оне ће због тога бити предмет дестабилизације у наредном периоду. Покушај хибридног рата у Македонији раније ове године, где је обојена револуција требало да се временски поклопи са експлозијом албанског тероризма, на срећу је избегнута, захваљујући патриотизму становништва и професионализму служби безбедности, али неопходно је бити свестан да ће се овај сценарио највероватније поновити током наредних превремених избора у априлу, искључиво из овог разлога. Да зло буде веће, постоји велика шанса да насукане избеглице, заглављене у централном Балкану, након што су зидовима ограђене од Европе, буду искоришћене за неку врсту насилног протеста против влада (можда ће „протествоати“ због објеката који су обезбеђени за њихов смештај), а са стварним циљем сламања ових држава. Нема никакве сумње да се избеглицама може манипулисати у циљу делегитимизације власти у очима Запада и тако дати ʼразлогʼ за наредне обојене револуције.

Упркос јачању мултиполарности, САД ће желети да задрже своје геополитичко присуство у кључним регионима света, од Блиског истока до Азије и Пацифика.

– Крећући се даље, ту је јужни вектор контроле, који се традиционално односи на Блиски исток. САД су тренутно на повлачењу из овог простора због апсолутно лошег спровођења стратегије управљања из позадине, наставка храброг отпора сиријског народа рату терора који се води на њиховој земљи, и недавној антитерористичка интервенцији Русије у региону. Осим тога, Турска и Саудијска Арабија, два стуба америчке ʼпланске контроле на Блиском истокуʼ, сада се суочавају са интензивном унутрашњом кризом: Турска је на ивици свеопштег грађанског рата, а и Саудијска Арабија у опасности од распада у блиској будућности, због смањења прихода од нафте и растућег унутрашњег ресентимана. Ако се овај темпо настави, онда ће САД у великој мери бити уклоњене из региона, осим морнаричке и ваздухопловне базе за које се очекује да ће их задржати у Бахреину и Катару, и тако бити приморане да импровизују и развије нову стратегију у том правцу.

САД су покушале да манипулишу Ираном преко нуклеарног споразума, како би увукле „умерене“ у власт и успоставиле унутрашњи мостобран утицаја и поделиле државу, али, на срећу, трик није успео и Техеран је неспорно остао један од лидера мултиполарног отпора САД. Најбољи доказ за то је мултилатерална војна сарадња са Русијом, Сиријом, Ираком и неколико регионалних недржавних актера у борби против америчког опуномоћеника ИСИЛ, суштинског Франкенштајна хибридног рата који је требало да прекраја границе „Новог Блиског истока“ и да послужи Америци и Израелу да задрже стратешку предност. У сваком случају, са пропашћу иранског гамбита, и слабљењем стубова САД – Турске и Саудијске Арабије – оне предвидиво могу почети да разматрају Индију као свог следећег великог стратешког партнера.
Укратко, оно што САД желе да ураде је да „окрену“ Индију ка униполарном табору и против Русије и Кине у новом хладном рату онако како су окренули Кину против Совјетског Савеза у старом Хладном рату.

У реализацији овог циља, САД се ослањају на постојеће стратешке факторе због којих би Индија била у искушењу да уђе у „Коалицију за обуздавање Кине“ и против Пекинга на свим фронтовима, укључујући ASEAN, која се показује као настајуће поприште њиховог ривалства, али за случај да САД не могу да „убеде“ индијског премијера Модија да следи овај предлог, такође се користи пун спектар успостављеног ИСИЛ насиља у суседном Бангладешу, како би га држали под контролом. Оно што многи људи не знају јесте да је Индија продубила своју одбрамбену сарадњу са САД и Израелом у последњих неколико година, и уколико се садашња путања настави, они ће у наредним деценијама постати значајнији за одбрану Индије од Русије: Њу Делхи ће прећи са старе совјетске ере наоружавања и одржавања војних капацитета ка новим западним снабдевачима оружјем. Ако САД успеју да Индију добију као криволовни плен у оквиру мултиполарног забрана, то би била стратешка победа која би чак делимично компензовала комплетно америчко повлачење са Блиског истока.
Коначно, последње геополитичко упориште америчке моћи је у Источној Азији, и овде у игру улазе билатерални споразуми са Јапаном и Јужном Корејом. Ове две земље имају своја дубока разилажења око Другог светског рата и интерпретације Јапана у том контексту, али САД покушавају да ове разлике укину уједињавајући их у дефакто војни савез против Северне Кореје, која, разуме се, може веома лако бити усмерена против Кине у блиској будућности. Стратешка рањивост ове стратегије лежи у томе што је Јужна Кореја веома економски блиска Кини, и да се Пекинг такмичио за лојалност Сеула током последњих година са изненађујућим успехом. Циљ Кине је да изолује Јапан од Северозападне Азије и постигне неутралност Јужне Кореје у новом хладном рату (у смислу да се не претвори у антикинеску одскочну даску, упркос њеној окупацији са отприлике 28.000 америчких војника), и, уколико то успе, америчка стратегија у региону биће руинирана.

Маневришући, САД покушавају да прошире улогу Јапана у централни стуб Азије и главног члана ASEAN економског блока, заправо Транспацифичког партнерства (TPP). Намера је да Токио успостави „лидерство“ комплементарно америчком у овом геокритичном делу света, прихватајући део терета економског и војног опкољавања Кине. Филипини су у овом смислу најзначајнија држава због њеног стратешког партнерства са САД, Јапаном и Вијетнамом, који је чине географским средиштем „Коалиције за обуздавање Кине“ и местом где све три земље могу да физички сарађују. Осим тога, недавни потез Јапана да одобри распоређивање својих војних лица у иностранству у „мисијама подршке“, може се тумачити као велики корак у том правцу америчко-вијетнамско-јапанске противкинеске сарадње на Филипинима.
Коначно, моја последња опсервација на америчку велику стратегију у односу на Евроазију јесте да се све што сам описао спроводи са циљем опкољавања Русије, Кине и Ирана, најефектнијим и најчвршћим великим силама које се супротстављају вашингтонском Новом светском поретку. Хибридни ратови су намењени продору у средиште Евроазије асиметричним средствима, било директно у „једнократном“ покушају или парцијално, стварањем ланца дестабилизације („Евроазијски Балкан“ Бжежинског), који би на крају довео до падања у крило овог геополитичког простора, од највећег значаја за оне који желе да успоставе владавину над светом. Терористичке групе, како „конвенционалне“, исламистичке, тако и мање традиционалне, урбане, попут „Евромајдана“ и „Прависектора“, појавиле су се као избори у спровођењу ове стратегије, и то је разлог због кога су Русија, Кина и Иран ставили нагласак на уништавање тероризма и супротстављање информационим и организационим компонентама хибридних ратова, какве су НВО финансиране из иностранства, које представљају први корак асиметричне дестабилизације.

Информациона, генетичка и демографска бомба представљају веома моћно оружје савременог ратовања. Каква се стратегија кује у тамним коридорима моћи против Србије у контексту демографије? Да ли глобалисти користе потенцијал радикалног ислама да би увели нови светски поредак?
Да ли је оснивање исламског калифата на тлу Србије део плана глобалиста? Каква је улога Јиноновог и Бајденовог плана у контексту демографског инжењеринга?

– Одговарајући на ваше питање, ваља се сетити геополитичке поделе централног Балкана на Републику Српску, Србију и Републику Македонију, и нагласити да је Србија смештена у средишту ове стратешке одреднице. САД настоје да успоставе трајну контролу над Србијом, баш као што је Аустроугарско царство то покушало век раније, али, као и тада, Срби су се опирали и земља никада није пала под такав вид контроле за којим су непријатељи чезнули. Сада се у српском друштву води још један рат за независност, само људи још нису почели да га тако зову, иако готово сваки грађанин осећа да се нешто значајно дешава. У овом повратку историје, Србија мора да се ослободи америчког неоколонијализма, а не од Аустроугарског традиционалног колонијализма, и овај пут, колонизаторе и њихове подржаваоце је теже распознати. Док је први рат вођен физичким отпором, овај други рат за независност може се водити неопипљивим начинима, кроз културни, политички и идеолошки отпор, а да Срби не посегну за било каквом силом против својих окупатора. Све што треба да ураде јесте да прецизно одреде проблематичне утицаје над својом земљом, институцијама и друштвом, и да раде на њиховој замени родољубивом противтежом.

Управо сам описао стратешку друштвено-политичку позадину свему што се дешава у српском друштву од булдожер обојене револуције против Слободана Милошевића, али у протеклих 15 година и њихова ЕУ пешадија нису пожњели користи какве су предвидели у Србији, захваљујући отпору који им је храбро пружен. Зато је примењен план Б, који у основи значи да, ако САД не могу огољено да контролишу централни Балкан, онда морају да наставе да га кидају, понављајући свирепе завади-па-владај ратове из 1990-их. Али овај пут, то неће бити између завађених бивших република Југославије, већ између хришћанства и ислама.

Имам моралну и етичку обавезу да на почетку предстојеће анализе обавестим свакога да је такав сукоб апсолутно против ширег интереса сваког житеља Балкана, били они Срби или Албанци, хришћани или муслимани, и да је по среди замка чију израду у потпуности предводи Америка и у коју намамљује регион. Постојеће напетости злоупотребљавају се више него икада, да би се створили услови у којима се обе стране осећају угрожено и коначно посежу за муњевитим ескалацијама насиља, а „избегличка криза“, у недостатку бољег израза, планирана је као крајњи катализатор интензивног регионалног рата у будућности.

Саме „избеглице“ (од којих нису сви побегли пред тероризмом, већ су многи економски опортунисти чак из Сомалије и Авганистана, са несразмерним уделом младих војно способних мушкараца који доминирају) или су избачене из својих земаља насилним последицама Јинон–Бајденовог плана, или су намамљене у ЕУ Твитером у америчкој режији и другим друштвеним и медијским кампањама које се обраћају њиховом економском личном интересу, или се ради о комбинацији тих чинилаца, и треба их посматрати као несвесне пионе већег сукоба који САД кувају. Све то имајући у виду, желим да подсетим свакога: без обзира на то шта ће се одиграти у будућности, насиље против група заснованих на идентитету другачијем од сопственог НИЈЕ решење за тензију коју стварају САД, управо да би запалиле велико завади-па-владај крвопролиће које им је потребно да би након њега у потпуности институционализовале своју контролу над Балканом.

Шта САД спремају Србији?

– Пошто смо разјаснили овај веома важан концепт, допустите ми да детаљно наведем шта САД спремају Србији и остатку централног Балкана.
Вашингтон зна да Албанија самостално никада не може да порази Србију и Македонију, дакле без скупе конвенционалне интервенције НАТО-а у корист агресије. Док је то увек фактор кога се ваља прибојавати због НАТО чланства Тиране, такав исход није вероватан у садашњим приликама, и из геополитичких разлога (да се снаге не преусмере из источне Европе и других области), и из практичнијих разлога (енормних трошкова које би ово захтевало и стрепње у вези са успехом мисије, која се увлачи у кости). Зато нешто мора да се деси да би се војностратешка равнотежа померила у корист Албаније, а избегличка криза представља врхунско „решење“ у овом контексту.

Морамо да се подсетимо да је криза изазвана не само због реализације циљева у централном Балкану, пошто је највећи циљ САД у овој „хуманитарној интервенцији“ (у смислу да је до сада готово милион људских бића „интервенисало“ на Балкану и у Европи) – слабљење ЕУ непрестаном демографском дисторзијом и повећањем НАТО војних буџета, али и дуготрајном подршком коју ова крупнија операција пружа у изазивању рата хришћана против муслимана који САД желе, као „додатну корист“ за Вашингтон. Овако замишљена избегличка криза може се посматрати као олакшавање инфилтрације потенцијалних бораца (несразмерни проценат војно способних мушкараца) у срце централног Балкана, и као нова „Гладио“ операција дестабилизације. Када се нова антисрпска ограда Хрватске доврши, ланац дестабилизације Македоније, Србије, Републике Српске избеглицама биће окончан. Људи ће морати да „скрећу“ ка Босни на путу ка Европи, што је последњи корак плана дестабилизације свих држава централног Балкана.

Ваља памтити да је приличан број ових „омладинаца“ раније ратовао у терористичким групама, као што су ИСИЛ и Ал Нусра, и да су побегли из Сирије због напредовања сиријско-арапске војске у том тренутку (кривци се боје да одговарају пред законом). Они, дакле, већ поседују борбено искуство које може бити „реактивирано“ оног трена када се пушка врати у њихове шаке. Други немају такву позадину, али су ипак подложни милитантним сугестијама ако се осећају сатеранима уза зид или „нападнутима“.

Шта ако се велики број миграната заглави на Балкану?

– У случају да ЕУ потпуно зазида Балкан, што изгледа да је пре питање „када“ него „ако“, десетине хиљада незадовољника наћи ће се заглављени у земљи у којој никада нису желели да остану и усред друштва које их не жели али је принуђено да их збрине.

Гледајући на недавне скандале у Словенији као на показатељ вероватног исхода када се мигранти узнемире својим условима живота, они могу да спале своја насеља као што су то учинили у Брезицама, али и горе од тога, могу за то да окриве Србе, нарочито ако се ово деси у зиму и уз међународне фанфаре. Да ли ће или не мигранти да отпочну сезону спаљивања, остаје проблем то што ће бити дубоко незадовољни тиме што су принуђени да живе у Србији, и то није због српског народа или друштва, већ због својих сопствених погрешних очекивања већине њих који су претпоставили да могу да наметну своју сопствену културу, религију и језик домаћим житељима државе у којој су се затекли, уместо да се асимилују и интегришу (по дефиницији „мултикултурализма“). Са таквом кључалом тензијом међу мигрантима, потребно је само неколико терориста (можда оживљавање или клон УЧК) да им дâ у руке нешто оружја и експлозива, и одједном ће се појавити хиљаде смртоносних побуњеника који кидају читаву Србију. Имајте на уму да ће до тог времена избегличка криза у истој мери већ прогутати Републику Српску, тако да исти ризик преовлађује и тамо. У ствари, постоји други могући сценарио нарочите дестабилизације Републике Српске, а то је да Сарајево одлучи да пошаље војску да чува границу Републике Српске са Хрватском и/или Србијом (на почетку, као улизивање ЕУ спречавањем миграната да прелазе границу, али касније, да би их све држали заглављене у Србији). Ако направе овај корак, то ће одмах изазвати негативан одговор Бања Луке, која већ сумња да федералне власти траже изговор да окупирају Републику Српску и наметну ревизију Дејтонског споразума, изричито предложеним незаконитим стварањем Суда и Тужилаштва. Реакција Републике Српске биће представљена на западним мејнстрим медијима као „непријатељска“, „агресивна“, и као покушај „ревизије“ Дејтонског споразума, иако то Сарајево чини, а не Бања Лука. Последица може бити узаврела уставна криза која може да обнови грађански рат у тој земљи, па чак и да прогута Србију, а да се делимично води и терористима позадинцима – наоружаним „избеглицама“.

У Црној Гори су протести опозиције. Како се исходи тих протеста могу одразити на планове САД у овом региону?

– И да поменемо на крају структуру ширег регионалног рата по плану САД, а то је да заузима значајан геостратешки положај у свему овоме. Институционално, Црна Гора би требало да буде део „Западног Балкана“, то јест, НАТО и ЕУ-доминирани део Балкана (Словенија, Хрватска, Босна (без Републике Српске), Црна Гора, окупирана Покрајина Косово, и Албанија), али са тренутним протестним покретом против НАТО-а и Ђукановића, све је могуће. Запад је првобитно желео да одвоји Црну Гору од Србије у војном и друштвеном смислу (након што су успели то политички), баш као што покушавају да учине са Украјином и Русијом. Али, ако се Црна Гора одупре и НАТО план пропадне или се одложи на неодређено, док га нова влада не одбаци, онда би се концепт Централног Балкана проширио да укључи Црну Гору, поделивши тако Западни Балкан и отварајући нови стратешки простор за отпор, који би опет био противтежа Албанији и ослабио би њен положај ако се одлучи за агресију.

Сажимајући све што сам нашироко описао, општа идеја јесте то да САД спремају нови регионални рат на Балкану, варљивог изгледа, као да је посреди сукоб хришћанства и ислама, а сва је сврха тога да се дубље подели регион како би потом њиме лакше могло да се влада. Република Српска, Србија и Македонија мораће да се бране на свакој од својих западних граница од агресије из Босне (Сарајево) и Албаније, која подржава УЧК терористе и наоружава незадовољне избеглице заглављене у унутрашњости Србије и Македоније. САД желе да виде Републику Српску избрисану са карте, Србију тотално обогаљену, и Македонију која или губи део своје територије који се припаја „Великој Албанији“ по косовском сценарију, или функционише као федерализована и неделотворна држава на коју у потпуности може да се утиче мањим географским делом „Велике Албаније“ унутар њених граница.

Мр Биљана Ђоровић, новинар и члан редакције СРБског ФБРепортера

(Наставиће се)

Геополитика бр. 92, новембар 2015.

—————

Ендрју Корипко: Хибридни ратови и промена геополитичке стратегије САД (1)

10. 11. 2015. Биљана Ђоровић-ГЕОПОЛИТИКА, за ФБР приредила Биљана Диковић