Свечаност додјеле награде „Златно перо“ 2015. године у Градској кући у Новом Саду почела је фанфарама. Потом је Миодраг Петровић, првак Драме Српског народног позоришта у Новом Саду казивао „Завет језику Стефана Немање“ Милета Медића.

ЗЛАТНО ПЕРО представља највеће и најзначајније признање заслужницима, не само војвођанског него уопште новинарства у земљама региона, за изузетна стваралачка достигнућа и допринос укупном развоју и унапређењу новинарства.

О престижности ове награде, најбоље сведочи податак да ју је понело, од 2010.године, када је установило Друштво новинара Војводине, тек двадесетак најзаслужнијих појединаца! Али су имена добитника ЗЛАТНОГ ПЕРА, постала заштитни знак и јемственици њеног угледа.

Њиховим, одавно позлаћеним редовима, Друштво новинара Вајводине, пети пут заредом – као дужну почаст – додаје и покоји грам злата у обличју пера, која су дело нашег најпознатијег златара и гемолога Србољуба Јанковића.

Најсвечанији тренутак – уручење награда, такође су означиле фанфаре Синише Козарчића и другова.

Пригодна ријеч Младена Булута, председника Друштва новинара Војводине

Поштовани званичници, драги гости, колеге новинари, уважени добитници Златног пера и Споменице ДНВ, даме и господо!

И овај пут сам посебно повлашћен зато што могу да вас поздравим у име Друштва новинара Војводине у овом свечаном часу у којем – обележавајући још један важан датум у историји овдашње организације – одајемо заслужену почаст нашим дугогодишњим прегаоцима и овогодишњим добитницима Златног пера.

Јер, идеја о установљавању ове награде – залагањем Чедомира Кеца и мог претходника Слободана Јаковљевића – сазрела је нешто пре него сам 2010. први пут изабран за председника ДНВ.

Дакле, ја само – ево пету годину за редом – доследно настављам нешто што ми је поверено као аманет, а што ћу и сам, надам се, оставити потоњим следбеницима у баштину.

У одабиру оних који ће понети нашу највећу и међу новинарским признањима најпрестижнију награду, од првог тренутка, наметнута су једноставна али строга мерила према којима се – једино ствараоци чија су остварена дела истрпела вишедеценијски суд времена – могу сврстати у ред добитника и подичити се Златним пером.

Односно, морали су удовољити пуном смислу оне ТРИ обавезујуће, непроменљиве и неизоставно ТЕШКЕ речи у којима је увек била садржана и садржава се, без остатка, сва изазовност и значај овог позива.

Оне су исписане у грбу ДНВ као овдашњег најстаријег струковног удружења – које је, од испуњења завета Јовану Јовановићу Змају утемељењем 14. новембра 1904. навршило 111 година постојања и 70-тогодишњицу од поновног оснивања у тек ослобођеној Југославији – а то су: ИСТИНА, ПОШТЕЊЕ и ТРАДИЦИЈА.

Оне нису пука изрека – илити олако истакнута парола – и не служе да би страшиле старе и младе новинарске посленике него, понајпре, као подстрек и путоказ.

Али и за опомену – зато што, ако се било ко учестано огрешава о истину никако не може бити поштен, а непоштенима је, опет, прошлост само ружно подсећање на тренутак када су почели да лажу.

Онима којима више није важно ни ко су ни шта су – који су, тобоже, само радили поверени им посао – није, наравно, стало до било какве традиције и лако ће, увек наново, зажмурити пред неистинама и, заправо, лични кукавичлук – којим су кумовали насталој медијској фарми – правдати непостојањем другог избора.

А за новинаре нема веће беде него када сама свакодневница и поразна збиља догађајима порекне оно о чему су извештавали и оно шта су саопштавали.

Одустајући од истине и непрестане борбе за њу они су се, заправо, у својем несхватању суштине овог позива, одрекли сваке професионалне, људске и моралне части и одговорности.

Како њихова пера имају тек две стране: ону оштру – окренуту ка свима са којима се не слажу и ону тупу – окренуту према својим истомишљеницима, они су се, уместо сазнајног оруђа у остваривању извиканих светих грађанских слобода и обећаних демократских права, преобратили у помоћни механизам власти и, што је још горе, слепо оружје политичких странака и појединих отуђених центара моћи.

Насупрот томе, како нам није била намера да само придодамо груменчић злата на већ давно позлаћене списе добитника, наметнуо се још и додатни захтев да они и данданас стварају и узором се доказују младима – е како би, бар донекле, ублажили све очигледнији суноврат професије.

Златно перо има и својеврсну измиритељску улогу пошто га – према оствареним вредностима – додељујемо безусловно и без обзира којој од намножених и често супротстављених струковних организација припада новинар, посебно уважавајући равноправност језика и писма којима се говори и пише у Војводини.

И овогодишњи и досадашњи добитници  Златног пера јесу златни мост преко тог инаџијски прокопаног јаза и достојна порука доследног залагања ДНВ да се, што пре, сви – под нешто измењеним друштвеним околностима, али равноправни – опет нађемо у заједничком Савезу новинара Србије.

Пре три године Златно перо смо уздигли у ранг међународне награде и, верујем, још више допринели угледу и његовој престижности, али и указали на оне који су у земљама окружења посвећени очувању националних вредности и неговању српског језика.

Нажалост, ова потреба је искрсла као нужност и готово да се ни по чему не разликује од првобитне улоге којом су оновековни новинари сједињавали, штитили и чували обичаје, духовност, веру, културу и језик омаловаженог народа под туђинском влашћу.

Лично, ове награде видим као потврду животног проседеа који је сав посвећен и дат новинарству – признање онима који су трајали и истрајали и на томе им најискреније честитам.

Бесједа свештеника Јована Пламенца након уручења награде „Златно перо“

Не тако давно, новинарство је на овим нашим просторима било дефинисано као друштвено-политички рад.

Сада, у времену мондијализма, односно глобализма и либерализма, природног насљедника једнојајчаних близанаца комунизма и фашизма, који су се својевремно посвађали на крв и нож, новинарство је – партијски рад.

Није, наравно, тако дефинисано. Али, посљедично, у времену када је декларативно „владање народа“ у стварности „владање народом“, и декларативна медијска слобода у стварности послушност политичким и криминалним центрима моћи, такође једнојајчаним близанцима, у стварности то је тако.

„Слобода“ као еуфемизам за потчињеност, у стварности је спутавање слободе коју је човјеку дао Бог.

У оваквој пошасти друштвеног живота новинар може бити или онај који неће дати „вјеру за вечеру“, или онај чији се карактер и осјећај морала уклапају у свеопшту лаж, као „лего коцкице“.

Овај првопоменути новинарски сој заслужује пажњу овог догађаја. Њему је припало у дио његовање темељних вриједности овдашњег народа: његовог језика, духовног и културног бића…

Не знам како је код других на овим просторима, али језик српског народа је нагрижен, као да је поливен киселином. Прво му је извађена утроба – писмо на којем је узрастао. Дивно писмо Ћирилово и у Србији постаје реликт. Потом га је преплавио нови технолошки језик, сав од туђица, и увукао му се у сваку пору. Сада такав пршти наоколо, у свим животним ситуацијама, и не само из уста младих. Свеприсутна „литерарна“ форма је – СМС.

У Црној Гори, српски језик је чак и обезимен. Двотрећинском већином у Парламенту. Много веће страдање је остати без имена, него остати без главе.

Српски народ је под окупацијом. И то много тежом и посљедичнијом од физичке – под окупацијом своје културе. Антикултура Запада, попут космичке црне рупе, убрзано усисава генерацијама вајану љепоту културног насљеђа нашег народа.

Наша етничка групација се урушава као греда у коју је ушао сипац.

Ријалити животна философија није видива само на неколико телевизијских канала; она се као заразна болештина увукла у породице. Општи промискуитет за посљедицу има све рјеђе и све позније склапање бракова, све чешће пуцање бракова, утробно чедоморство киретажом и много више средствима за контрацепцију, све чешћу вантјелесну оплодњу, афирмацију педерастије… Уз дрогу, то је логичан слијед антикултуре која је и нашем народу тако перфидно наметнута, умногоме посредством медија. Све ово за посљедицу има и раслбаљивање његовог духовног бића.

О, како велика „Њива Господња“ могу бити медији. Њој су потребни дјелатници: честити новинари.

Богу хвала да ове вриједности новинарске професије препознаје Друштво новинара Војводине.

Добитници награде Друштва новинара Војводине „Златно про“ 2015. године

ЈОВАН ПЛАМЕНАЦ – Рођен је на Видовдан, 28. јуна, 1955. у Бару.

Након гимназије, студирао је астрономију у Београду.

Писао је за „Зум репортер“, „Свет“, „Дугу“… и више од двадесет, углавном београдских листова.

Годину дана радио је професионално, као новинар, у Републичкој конференцији Младих истраживача Србије.

У Црној Гори је радио у Радио Бару, „Побједи“ и био уредник у „Гласу Црногорца“.

Године 2000. у Митрополији црногорско-приморској рукоположен је у чин ђакона, а 2008. у чин свештеника.

Уредник Радија Светигоре био је осам година, а сада је уредник Портала Митрополије црногорско-приморске.

Био је члан Управног одбора Удружења новинара Црне Горе, Управног одбора Савеза новинара Србије и Црне Горе, члан Суда части Удружења новинара Србије и у једном мандату предсједник Удружења новинара Црне Горе.

Објавио је више књига и брошура и добитник је више новинарских награда.

СЛАВИША САБЉИЋ – Каријеру је отпочео у Радио Дрвару у марту 1975, потом у Радио Великој Кладуши – поставши најдиректнији и најодговорнији виновник објавивања највеће привредне афере о којој је потом писало 147 новинара из земље и света – а потом у сарајевском ,,Ослобођењу’’.

Био је ратни репортер који је од фебруара 1990. до јесени 1995. ,,покривао’’ подручје Книнске крајине и Другог крајишког корпуса, а истину о тадашњим догађајима, стравичним судбинама бораца, избјеглица, страдалника, породица погинулих, осим нашој јавности, изнео је у Хагу.

После рата ради на Каналу С, затим Српској радио-телевизији и коначно Радио телевизији Републике Српске као аутор запажених и најгледанијих серијала ,,Капи Завичаја’’ и „Мало сутра’’.

За четрдесетак година бављења новинарством – сарађујући са педесетак најугледнијих медијских кућа у ондашњој Југославији, као и у свету познатим новинским агнцијама попут „Ројтерса“ и „Франс преса“ – објавио је више од 20.000 прилога: информација, репортажа, интервјуа, коментара и других облика новинарског изражавања, као и пет књига за које је добио једанаест новинарских награда.

Четрнаест пута је био принуђен да истину брани на суду, али ни једну парницу није изгубио.

ДУШАН КОЛУНЏИЈА – Рођен је 15.4.1947. у Сомбору где је завршио основну и средњу школу, а Вишу школу за управу и социјални рад у Новом Саду. Учесник је неколико савезних радних акција.

Од 1. марта 1970. до 13. јануара 2010. био је професионални новинар у „Сомборским новинама“, Радио Сомбору и Радио Оџацима. Највећи део радног века провео је у спортској рубрици – од новинара извештача до уредника, а последњих шест година и као главни и одговорни уредник Радио Оџака.

Као спортски новинар извештавао је са многобројних великих такмичења, светских и европских првенстава, олимпијских игара, универзијада, медитеранских игара… а осим листова у земљи био је дописник агенција ТАНЈУГ и CNN-а.

Уз професионални рад био је, као и данданас, активан спортски радник.

У минулих 45 година о спорту је објавио је 15 књига.

Добитник је низа признања од којих посебно издвајамо: Спартакову награду, Златно перо Секције спортских новинара Војводине, Специјалну повељу и Бронзани орден Рвачког савеза Србије, као и плакету Аустријске федерације за дизање тегова.

БОГОМИР МИЈАТОВИЋ – Рођен је 1947. у Мраморку, општина

Ковин. Дугогодишњи је уредник и водитељ музичких емисија у Радио

Новом Саду. Између осталих уређивао је и водио популарне емисије: “Рандеву са музиком“, „Поп експрес“, „Уз светлост поноћне лампе“ и „Моја генерација“.

Од 1980. био је аутор, као и музички сарадник у многобројним емисијама ТВ Нови Сад – “Недељно поподне“, „Од нашег дописника“, „Варошарије“, „Променада“ и другим.

У више наврата – током деведесетих и у овом веку -обављао је дужност одговорног уредника Музичког прoграма ТВ Нови Сад, а до његовог укидања био је и одговорни уредник најслушанијег програма Радио „Стотка“.

Писао је текстове о музици за „Глас омладине“, “Дневник“, „Хлас луду“, „ТВ Новости“ и „Џубокс“, а 2005. објавио је прву новосадску рок енциклопедију – НС РОКОПЕДИЈУ. Исте године, за поменуту књигу, добио је награду за публицистику „Светозар Милетић“, коју додељују Извршно веће АП Војводине и лист “Дневник“.

Године 2006. Градско веће Савеза самосталних синдиката Новог Сада доделио му је повељу, као признање за постигнуте резултате и успехе у раду и стваралаштву. Јануара 2014. године објавио „Илустровану енциклопедију рок музике у Војводини“.

ДУШКО БОГДАНОВИЋ – Основно и гимназијско школовање је завршио у родном Новом Саду, а дипломирао је новинарство у првој генерацији на Факултету политичких наука у Београду.

У РадиоТелевизији Нови Сад прошао је пут од приправника до главног уредника.

Био је први уредник Спољнополитичке редакције Радија и главни уредник новооснованог Трећег програма ТВНС.

Уредио је и водио безмало 1.000 телевизијских и више од 300 радијских дневника. Извештавао је из тридесетак земаља и интревјуисао на десетине најутицајних политичких савременикка у свету.

Аутор је телевизијске серије „Без реза и анестезије“, првог вишестраначког серијала у Југославији.

Био је колумниста у многобројним новинама СФРЈ и СРЈ и Србије – „Блица“, „Европе“, „Пресса“, „НИН“-а, „Данас“-а и Радија 021, као и шеф дописништва за Војводину Радија Слободна Европа, „Борбе“ и „Наше Борбе“.

На ТВНС, односно РТВ Војводине, ТВ Аполо и ТВ Палма, реализовао је готово 300 разговора „Један на један“

Објавио је 14 књига, а ових дана, на београдскомСајму, представио је најновију, петнаесту, веома симболичног назива – „Медијска хигијена“.

Фото: Радомир Чубрановић и Мирко Вујовић

———————————

Награде Друштва новинара Војводине: „Златно перо“ 2015.

9. 11. 2015. mitropolija.com, за ФБР приредила Биљана Диковић