фото: БЛИЦ

Много се пише и говори о ботовима СНС, односно људима који подржавају СНС – или боље речено Вучића – у свему што ради, у свему што каже, све његове лудорије схватају озбиљно и убеђују, на немаштовит начин, све нас.

По свом начину деловања и писања, спадао сам у Ђинђићеве ботове. Нисам био формално ангажован, попут ових софистициранијих. Био сам потпуно предани присталица ДОС-а и нарочито Зорана Ђинђића. Није то било схватање да је Зоран Ђинђић нада за земљу на основу нечег конкретног што је постигла Влада на челу са њим за земљу, већ ми се свиђао тај полет, енергија, интелигенција сама по себи, па су ми ти суштински тривијални разлози били довољни да верујем свему што се радило и што је радио и говорио, били су ми довољни да вређам и омаловажавам људе око себе само и једино зато што они не верују да земља иде напред.

Ма како рационални разлози за скептицизам постојали (нагли пораст броја незапослених, али сам то схватао као нефер пропаганду, јер је званичан број од 370.000 незапослених за време Слобе био премали и нереалан, што и јесте донекле тачно, рђаве последице приватизације већ на почетку процеса, први мачићи се у воду бацају, идемо напред, константно опадање индустријске производње – за шта сам имао спреман ас у рукаву, да је то због реструктуирања, па онда дефиниција реструктуирања, као поравнање власничко-поверилачких односа итд.), није ми било јасно како неко не види прогрес. Био сам под утицајем медија и одбијао сам да чујем за сумњу. Истовремено, врло енергичан, оштроуман, са слоновским памћењем, излагао сам и преносио где год сам могао идеје које нису биле моје, нити се моја интерпретација суштински разликовала од оних који су одређене ствари изговарали. То сам негде чуо или видео, а начин изношења тих информација саговорнике је често остављао без даха, па су на крају они почели да сумњају у свој опрез.

Скидао сам слајдове пореске реформе, извештаје МУП-а, таксативне резултате Ненада Богдановића, у први план истицао да више нема дилера девиза по пијацама, да смо добили одличан договор код лондонског и париског клуба поверилаца, али то није зато што сам тако ја мислио, на основу анализе, већ зато што су ми рекли да тако мислим. Ђинђићево обраћање Парламенту из јула 2002. постала ми је нова Библија. Са поносом сам истицао информацију да је новац са донаторских конференција махом бесповратан, а остатак кредит са грејс периодом од 25 година, али ми је некако промакла информација да смо се брзо задуживали и да земља не стаје на своје ноге, као пацијент на вештачким плућима. Ако се отпусти 25.000 људи од 30.000 запослених у Застави, то је оправдано зато што су ти људи добијали плату чак и када нису ништа радили. Није ме заинтригирало да размислим да ли постоји нешто што се не говори. Лабусови подаци о километрима нових асфалтираних путева били су фасцинантни, а планови ће се без сумње реализовати, јер сада је друго време и сада су други људи.

Ништа у претходној власти није ваљало. Индустрија је била непрофитабилна априори, није било индустрије која је добро пословала. То се све мора приватизовати, а вишак запослених отпустити. Шта ће нам производња која није конкурентна, питао сам се, а да притом нисам био свестан да је у мом граду гро индустрије пословало сасвим добро, чак и за време санкција и бомбардовања, у немогућим условима, без кредита и отворене помоћи пријатеља са Запада.

Уништење четири српске банке било је неопходно, јер су оне биле несолвентне. Онда сам скидао слајдове са сајта НБС као сигурног места где ћу само потврдити „своје“ ставове. Фабрика Застава ће бити приватизована од стране Малколма Бриклина 100 одсто. Зашто? Па зато што је он помогао извоз Југа на тржиште САД осамдесетих. Ништа није било од тога. Приватизација Сартида обављена је испод жита у режији Колесара и Јањушевића, али пронађена је рупа у закону па се испоставило да је таква купопродаја легална. Није ми било јасно да је неко то урадио не због добробити државе, већ због личне користи. И не само то, добијао сам нервне нападе на оптужбе да је премијер лично аминовао такав договор, што је највероватније било тачно имајући у виду пословну и личну блискост тог двојца са Ђинђићем.

Основни аргумент за став да је приватизација транспарентна био ми је да се аукције директно преносе на ТВ. Као да не постоји простор иза камере где се сви детаљи договарају, далеко од очију јавности.

Знање ботова је врло површно, а вера у власт и незнање неограничени. Бритком интелигенцијом и елоквентношћу, саспеће податке о паду незапослености на вас, али неће чути вашу критику са методолошке стране или чињеницу да је емигрирање у константном порасту, па је зато све мање незапослених, што ће схватити као ваш цинизам и злобу. Шта год Вучић уради, они ће веровати да је то за добро народа. Њих не интересује податак да је власт задужила земљу за 12 милијарди од 2012. Рећи ће да ММФ има исправне принципе и да ако ММФ каже да је сутра среда, а јесте среда, да ли ми треба да се побунимо и кажемо да није среда, јер то намеће ММФ. И ви ћете остати без коментара на замену теза. То што фински СИСУ није још увек дошао у Прибој, иако је обећано да ће доћи још прошле године, не сведочи да је премијер лажов, већ да се утаначују детаљи и да требамо бити стрпљиви. Они прогрес виде у окреченој фасади и асфалтираном сеоском путу. Мрзе оне који се не диве Вучићу.

Ентузијазам за реформе виде у премијеру. Без њега, напредак губи смисао. Он је систем, он је узор.

Они заиста верују да ће Београд на води не само бити изграђен, већ верују и да ће тај пројекат некако покренути читаву Србију. Верују да ће Деспотов град бити изграђен. Смеју се бранитељима храста.

Изузетно су интелигентни и агилни, одани су, многи не раде за паре, већ су уверени да је ово „то“. Једини лек јесте одрастање. Сучељавање аргумената напросто није оно што их интересује, јер се боје да можда прочитају нешто што ће помутити веру у боље данас, не само сутра.

*Бранислав Оморац (1981), дипломирао на Вишој Политехничкој школи и на Филозофском факултету, Одељење за социологију, где je завршио основне и мастер студије

Фотографија аутора и белешка о њему: Српски академски круг

—————–

Бранислав Оморац: Био сам бот

23. 10. 2015. Стање ствари, за ФБР приредила Биљана Диковић