Представа Београдског драмског позоришта „Позив на погубљење” Александра Червинског, по истоименом роману Владимира Набокова из 1936. године, у режији Слободана Бобана Скерлића и у преводу Новице Антића биће премијерно изведена 21. септембра на фестивалу Волков театра у Јарослављу. Београдска премијера је планирана за 8. октобар на сцени „Раде Марковић” БДП-а.

У глумачкој екипу су: Иван Томић, Милош Милић, Милан Чучиловић, Милорад Дамјановић, Слободан Нинковић, Љубинка Кларић, Сандра Бугарски, Ања Алач, Дејан Матић и други.

*Зашто сте одлучили да се баш са делом „Позив на погубљење”    представите захтевној руској публици.  Због чега је занимљиво да у овом тренутку видимо необичну причу о Набоковљевом јунаку Цинцинату са кафкијанским заплетом?

Одлука да се представа игра у Русији најмање је моја. Ми смо радили представу за редован репертоар Београдског драмског. Како је дошло до тога да, на основу концепта и увида у рану фазу припрема представе, она буде селектована за фестивал и за мене је помало енигма.

Цинцинат, главни јунак романа и комада, јесте човек који се претвара да му је душа прозирна да би се уклопио у друштво испразних, простих, крвожедних, циничних, безосећајних. На његову жалост, бива разоткривен и осуђен на смрт јер систем тражи аутентично учествовање у апсурду и бесмислу. Мислим да се сваки мислећи човек осећа као Цинцинат, као да је окружен бездушним наказама, глупавим муфљузима и бескрупулозним полтронима. Моја намера је да Цинцинатима дам шансу да покажу како им је.

*„Позив на погубљење” уједно је један од најбољих романа руско-америчког писца Владимира Набокова у којем се сударају традиционални и савремени системи вредности. Са каквим емоцијама очекујте сусрет српске позоришне екипе са публиком у Јарослављу будући да је Набоков рођени Рус?

Нисам заправо сигуран колико руска публика Набокова заиста доживљава као „свога” писца. „Позив на погубљење” је, додуше, изворно објављен на руском, али у емиграцији. Тешко да би совјетски цензори икада пустили у јавности тако експлицитну критику гротескности тоталитаризма и механизама манипулације и испирања мозга. А питање је да ли би и преживео. Или би, као Данил Хармс, био у затвору уморен глађу због антисовјетског деловања.

*Дело „Позив на погубљење” проблематизује људске егзистенције, однос према породици, доживљају кривице, одговорност… Шта је у фокусу вашег читања овог Набоковљевог текста који је био познат и као мајстор детаља?

Свет који креира Набоков није ни тродимензионални, а камоли дводимензионални. Ту се простори ломе, кидају, распадају, формирају, топе. Ни време није оно које показују сатови и календари. Изломљено је будуће и прошло удробљено у садашњост. Реалност је до те мере извитоперена и накарадна да представља перфектан одраз стварности која нас окружује. Јер, линеарно време, стварна географија и реалистични проседеи нису у стању да кажу ништа о овом овде и овом сада. Бар ништа битно.

*Када је дело „Позив на погубљење” сврстано у надреалистички, антиутопијски роман, објављено давне 1936. у Паризу, изазвало је приличну збуњеност. На шта ви желите редитељским читањем овог дела да скренете пажњу, с обзиром на то да вас је одувек занимало стање у друштву у којем живимо?

Мени је најузбудљивија суровост система у напору да обузда сваку индивидуалност, сваку аутентичност, сваку искрену емоцију. Узурпирају нам и радост и тугу, и отпор и заједништво, и мисли и снове, и тако редом. Уместо тога нам сервирају одвратне зашећерене сурогате, мимикрију, спиновања, естраду, таблоиде и простаклук, шибицарење, лажи и сарказам. Не само наше друштво, као да је читава цивилизација болесна.

*Позориште видите као део друштва, као саговорника, као коректив. Који је задатак ове представе?

Да узнемири. Да пробуди. Да побуни. Јер, хтели не хтели, реалност и реализам нас усисавају у себе, школе су претворене у бувљаке, телевизије у сенгрупе, јавна сфера у јавну кућу. Живимо преправљену и затурену прошлост и измишљену будућност, у лудницама има више грешком хоспитализованих него у политици некорумпираних, сервирају нам карневале и циркусе да нас замајавају да не видимо шта су нам подметнули уместо истине и да нас брутално лажу да смо слободни и да доносимо одлуке. Е, па, ако то није разлог за побуну…

*Ово је уједно трећа представа коју радите у Београдском драмском позоришту и поред тога што сте пре свега познати као филмски режисер. Колико је деликатно из визуре филмског кадра  причу сместити у кутију, односно на сцену? Које су сличности, тј. разлике између ова два уметничка рукописа?

Поступци су сасвим различити, али подједнако узбудљиви. Филм има свој језик, позориште свој. Постоје, наравно, одређена поклапања, пре свега у логици сцена и односа, развоју и континуитету ликова. Основна разлика у поступку је што се филм „отима” од сарадника и протагониста на сету, док позоришни процес подразумева „предавање” представе сарадницима и протагонистима. Ипак, одлука о томе да ли ће нешто бити филм или представа претходна је одлука, тако да су елементи којима се заиста бавим током припреме питања избора средстава, врсте стилизације, нивоа експресије, и пре пре свега: питање разлога.