`Дани Шилопајске панораме`, Шилопај под Рудником, 24, 25 и 26. јули 2015.

ОСТРОВИЦА, РУДНИК

Ма са које стране прилазили рудничком побрђу, видећете силуету грандиозне, старог назива Островичке оштре купе (758 м). Доминира простором. Под врхом Рудничке Островице – заталасана Шумадија. Испод љута стена, изнад само небо. Пред хоризонтом људска чула дрхте. Под Рудником насеобине.

Средњи део Шумадије, брдовити део око Рудника, Љига, Белановице, заправо је Качер, заборављена историјска област, Пијемонт српског уједињења, центар ослободилачке борбе против Турака и буђења државотворне свести. Качер почиње са југа Рудником, пружа се на север до Липља у дужини 40 км. На истоку допире до Јарменоваца и Босуте а на североистоку завршава Живковцима и брдом Ваган, висине 490 метара. На Југу Качера је Горњи Милановац.
Турски протокол спахијског прихода (1833-1835), за Качерску капетанију наводи 35 села и број мушких глава: Драгољ 33, Калањевци 40, Страгари 65, Бушинци 16, Блазнава 67, Босута 67, Живковци 64, Пољанице 40, Шутци 58, Смрдљиковац (Брајковац) 80, Липље 33, Моравци 40, Ивановићи 36, Бранчићи 64, Гукош 60, Дићи 28, Попратина 18, Лалинци 27, Штавица 44, Бољковци 57, Трудељ 54, Козељ 49, Давидовица 14, Угриновци 42, Ручићи 32, Крива Река 24, Шилопај 28, Церова 19, Мутањ 26, Рељинци 27, Накучани 24, Рудник 58, Гуришевци 28, Јарменовци 26, Заграђе 28.

У књизи `Српска земља` (1887), професор Владимир Карић описује Рудник и околину као срце Шумадије у кругу пречника 40 км са центром у Руднику. Ту ће се наћи Орашац и Таково, Топола, Црнуће, манастири Враћевшница, Благовештање, Вољевача, Рајићеви Стругари, Добрача, Трнава, Брусница, Ломин Драгољ. У 19 и 20 веку Рудник је политичко средиште, да би у јесен 1941. године, после запаљеног Рудника, то била Белановица. Године 1947. среска власт прелази у Љиг. Данас општини Горњи Милановац припадају Бољковци, Брезовица, Варнице, Давидовица, Драгољ, Крива Река, Мутањ, Рељинци, Рудник, Трудељ, Угриновци, Церова, Шилопај.

Момчило Јовановић, повратник из Француске са својим кравама, јединим у селу. Јовановић је један од појединаца који све даје, зараду, душу, срце – да се село оживи…

Некада је каравански пут од Београда ка Дубровнику ишао трасом данас уском која вијуга од Лазаревца преко Белановице и Рудника ка Горњем Милановцу. Некада се Островица (Sivrice Hisar), тврђава и мајдан чистога сребра, каравански грлила са тврђавом Жрнов на Авали (Guzelce Hisar), или ‚лепушкастом утврдом` како су је Турци звали. Руднички крај беше `обећана земља` Радило се и рударило, караванским путем трговало. И Жрново и Острвица, историјски и природни споменици древног времена, кроз историју су рушени и подизани, у Римском добу обнављани, у Средњем веку од деспота Ђурађа Бранковића утврђивани и очувани. Островица нестаде под освајачким рукама а добро очувани остаци града Жрнова дигнути су у ваздух 1934. Зашто су краљу Александру Карађорђевићу сметали остаци града који Евлија Челебија помиње као једно од најзначајнијих утврђења у Србији а археолози тврде да су људи на том локалитету бавили рударством још пре 4000 година? Одговор до сад није дат.
А да даље и дубље трагамо за нашом прећутаном историјом, стигли би смо до наших предака у окружењу островичког храма посвећеног Мајци земљи – TERRA MATERTEA, како вредно раде и рударе, трудују по Трудељима, варниче по Варницама, буше по Бушинцима…

А Срби, нити познају своју прошлост, нити им дозвољавају да је знају. Тајним договором на Берлинском конгресу 1878. нашем историјском народу је забрањено да учи и говори о својој историји пре Немањића. По доктрини: `Оно о чему се не говори – не постоји`. Тако до дана данашњег, уверавају нас да смо се са азијатским хордама угурали на Хелм (Балкан) у седмом веку, да ова земља и Руднички врхови не беху наши, да нам припада само тама надвијена над нашом прошлошћу и судбином. А Срби су трајали на овом простору, вајали, рударили, писали ћирилицом на свом језику осам стотина година пре Христа.

Историја нашег народа и наши преци нису окоштала историја. То је задужбина наших живота које се морамо држати ако нам је стало до нас. Кроз историју изложени ратовима и геноцидним уништавањима, Срби су страдали много више и од затирања трагова који воде ка извору много миленијумског народног памћења, обичајности, према ослонцима нашег цивилизацијског идентитета. Непријатељи који су смишљали како да одроде давни ведски род, запечатили су велика дела чије је одсуство из самосвести нашег народа и довело до трагичног самозаборава и историјске обеспућености. За србски род његова лажно испричана историја је погубна. Погубност лажног приповедања прошлости нашег епског народа, предодређује му исту кривотворену судбину какву је он трпео и трпи – Ad Hominen Memoriam.

Кад се са врха Островице загледате у насеобине под Рудником, поглед вам привлачи прелепо парче таковског краја где сунце оклева да угаси последњи зрак који управо пада на стару цркву саздану од жутог пешчара. Село Шилопај. Средином села тече река Грнчарица (Шилопајска река), извире под Триповцем, током са југа ка северу утиче у Церовачку реку у Шилопајском пољу. При ушћу Грнчарице шири се округло равно поље са свих страна затворено ивичним венцима од брда и брегова. Усред поља уздигнут брег `Циганка`. Са јужне и југоисточне стране брда прелази главни планинси венац што од Рудника иде ка западу, Триповац и Липе. Спушта се благим нагибом косе поред Грнчарице у Шилопајско поље. По косама ових двеју брда, растурене сеоске куће. На северној и северо-источној страни села, брегови који са тих страна, према Давидовици и Церови, затварају шилопајску долину.

Црква Св. Николе освештао је 1939. године Свети владика Николај Жички

Књиге о овом крају кажу да у народу нема никаквог тумачења о имену овог села. Од Рудника, преко Букуље, Венчаца, Вагана, Авале па све до Дунава и Винче, рударило се више од две хиљаде година. Качерска област насељена је и у неолиту. Ту је било онога што остали свет није имао у изобиљу. Сребро, бакар, олово, калај, гвожђе…Обећана земља! Преци су нам оставили поруке да би смо дошли до сазнања о њима, о времену у ком су живели. Оставили су нам као сигуран доказ многе топониме и хидрониме који говоре о постојању једног народа коме рударење није била непознаница и који су били свесни богатства којим располажу. Колико само рударских назива у овом крају! Брдо Ваган кога са севера обилази река Пештан! Једно брдо и једна речица, једно уз друго, изнад села Даросаве! Ваган је, ко зна од кад у далекој прошлости па све до 20. Века, био рударска мера у употреби на овом простору а касније и на европском. (`Пештански ваган` је договорена мера у Пешти- од 62 литре). Није нама `Пештански Ваган` стигао из туђине, како нас убеђују. Ми смо га носили са собом свуда по Европи где нас је било, а било нас је свуда, јер су наши древни преци били Прва Европа.

И тако, од села до села, од планине до брда, од пропланака до речица, налазимо поруке предака и сведочанства ко смо, одакле смо, шта смо радили у прошлости, где смо били и где ћемо бити. Лучани, Катра, Варнице, Калањевци, Шутци, Бушинци, Страгари, Смрдљиковац, Крамови, Шилопај… Па зар луч (Лучани) није био незаменљиво осветљење у јамама? Зар се катраном (Катра) нису премазивале дрвене направе?

Прва памет сваког народа је његов језик. Његови умни појмови оличени речју, песмом, загонетком, причом. Српски језик је жив језик који има своју духовну и етимолошку димензију и који би, у најдубљем слоју свог памћења, лако могао бити матерњи језик људског рода. Народ зна да су његови преци ширили лепезу мноштва народних изрека, од оне `Латини су старе варалице` па све до `Говори србски да те цео свет разуме`. Речи србског језика у потпуности су одговарале означеном док значења речи савремених језика `отпадају` од означеног, подсећају на мртва тела у распадању. Реч `медвед` на француском, `урс`, или било ком другом савременом језику, ништа не значи. Кад на србском језику кажете реч `медвед`, та реч прича причу о животињи која види (вид, вед, ведаре) мед. Кад хоћете да откријете ко је корумпиран, само пратите порекло новца. Ако хоћете да откријете порекло појединих народа, пратите њихов језик. Не треба ту ништа измишљати, само треба препознавати. Језик је записник правремена.
Дакле, Шило…пај! Сам назив села открива нам тајну о свом настанку, трајању и данашњем постојању. Појам `шило` подразумева алатку која се користи у разним занатима, некада незаобилазну у рударству, што потврђује да је овај крај у прошлости био рударски и да су многе насеобине добијале називе по претежној употреби коришћених алатки или материјала. Ако се у нашем времену шило свело на алатку обућарског заната, некад је оно у свом посебном облику и материјалу, примереном времену, имало изражену улогу у рударству. Други део имена села – `пај` открива нам стару српску реч која значи – део нечега, парче нечега, нечији део. Дакле, у случају Шило-паја, то би могло значити у географском смислу парче простора где се живело, тесало, калило, израђивало, шилило шило. Шилопајци, произвођачи шила на пају где јесу! Шило-пајци, творци шила на свом пају!

Поглед са Рудника опажа и све оно што је и данас ту. Триповац висинске коте 549, Липе 594, Дреновачки осој, Васкова главица, Калиманска коса, извор Барјактарица, пропланке, шуме, гајеве… Липу настањену породицама Дмитровић и Бранковић, средњи део села Тодоровића и Стефановића, Грнчарицу Тодовића, Милојевића, Савковића, Давидовицу Марјановића…
Али, кад с врха Рудника загледани у тај давног времена витални пај, лако би могли заплакати. Загледани у тај прелепи пај таковског краја, у то парче постојбине неправедно заборављене династије Обреновић, пај државотворне свести, пај рудничких офанзива и битака, културног наслеђа браће Анастасијевић, Илићеве `Пећине на Руднику`, пај духовног наслеђа и старе цркве `Светог Николаја`, донатора породице Сарачевић и архитекте Драгутина Маслаћа, освештане од стране владике жичког Николаја Велимировића 1939. Попут старог шилопајског бифеа назива `Традиција` и свега оног што у шилопајској насеобини некад беше традиција, занемимо од туге и горког укуса над данашњом шилопајском стварношћу, над стварношћу било ког србског села. Тамо замрло – онамо замрло. Некад је стара школа врвела од ђака, а данас, пуна школа врата – ниоткуда ђака! Некад су куће мирисале на млеко и погачу и свако огњиште ватру имало. Улегли кровови кућа, ни птице немају више где гнезда да савијају! И кад се умире, нема људи. Колико нас је, сви можемо стати у тракторску приколицу! У цркви не памте свадбарске барјаке, нити крштења и плач детета у колевци. А земља благодет! Бациш зрно, врати десетоструко.

Храст стар 200 година за који се мештани надају да неће доживети судбину посеченог храста старог 600 година у Савинцу

Кажу: `Нема овде живота ако држава не подупре!` А држава се топи и нестаје. Шта нам преостаје? Ми сами. Пристиже време појединаца и заборављеног витешког духа. Сами, са својим умом, ван `спољних програма` који се намећу, окренимо се нама. Усмеримо размишљања ка левој можданој хемисфери задуженој за логику. Окренимо се Мајци земљи. Наши дарови у житу нека осмишљавају, снаже и упућују наш живот. Уз нашу енергију, акцију, идеју, прела и посела, ма како никакве и скромне материјалне могућности, кренимо ка новој моби оживљавања наших живота и села. Моби – свеобухватном изразу живота једне сеоске заједнице. Дани `Шилопајске панораме`, 25, 26, 27 јула 2015 у Шилопају, покушај су у том правцу.

`Шилопајска панорама`
Драгослава Стефановић Копривица
19. јули 2015

———

*кратки линк за дељење текста – http://wp.me/p1Fuk8-JRV

11. 08. 2015. за ФБР приредила Биљана Диковић