фото: ИСКРА
Имамо оно што нико нема, а немамо оно што сви имају. Ходамо онуда куда нико не хода, а нема нас на путу којим сви газе. Једемо све што се никад није јело, а нећемо ни да пробамо оно што треба јести. Облачимо се онако како не треба, а то је можда боље него да смо у оделу за које они кажу да треба навући на себе. Навукли смо гнев оних који нас не воле и то тако што ни сами себе не волимо. Сви који воле Србе су опасни по свет, а првенствено по Србе.
Настанили смо земљу коју нико није смео да настани и остадосмо ту одакле нас сви истерују. Терају нас, а ми их не слушамо, а кад нас не дирају, сами излазимо из земље. Пуцамо у своје идеје, а подржавамо туђе које нам само лоше доносе. Одгајамо децу онако како Европа каже. Псујемо Бога и мајку, а обожавамо Ђавола и душмане. Пљујемо на цркве и куће, а величамо солитере који су ионако преувеличани. Бесимо и шибамо оне који су за нешто заслужни, а обожавамо, појимо и хранимо издајице и свеубице. Слушамо странце, а наше никако. Зацртали смо неки циљ који ће нас довести до истребљења, а онај прави за који смо предодређени бацамо и одричемо га се. Гинемо сто пута дневно, а рађамо се у свој својој величини само онда кад патимо јер нам је неко утувио у главу да смо таква врста народа. То нам је, како често чујемо, завештање, аманет од наших очева. Како то да сви боље од нас знају шта нам је остављено у аманет? Желимо оно што немамо, а имамо оно што нам не треба и што нас убија. Продајемо оно што је најјефтиније, а поклањамо оно најскупље иако нам нико није ни тражио да му дамо поклон.
Тетошемо многе јер ће нам можда некад затребати, а оне који су нам сад потребни мрзимо јер не можемо без њих, а са њима нам није све потаман. Тучемо децу јер нас не разумеју, а после их љубимо и тешимо говорећи како нисмо хтели. А што је најгоре, и нисмо хтели него нам је неко рекао да то тако мора. Ћутимо кад треба да причамо, а вичемо кад је мук једино исправно решење. Гледамо кад не треба, а окрећемо главу кад знамо да неко краде и то од нас. Своји смо колико смо туђи, јер је то данас једино наше мерило. Туђи смо колико нисмо своји, јер је то оно што желимо.
Такви смо јер је једино то оно какви не треба да будемо, а нећемо се променити јер би нам тешко пало да не терамо инат себи и на своју штету.
Милан Ружић
——
9. 08. 2015. ИСКРА, за ФБР приредила Биљана Диковић
Категорије:АКТУЕЛНО, ДРУШТВО, Други пишу, КУЛТУРА, Мишљење, Национално питање, Новости, ПРОЗА, СРБИЈА, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Ово би могао бити пут ка промјени, да прво схватимо какви смо.
@Peca
Ево зашто вам се не свиђа чланак…јер је истинит, да је лаж лако би…
Увијек нам други крив, сада је то окупатор, а и кад смо били скроз наскроз суверени и независни знали смо да брљамо и непогрешиво бирамо рјешења која су нам штетна. Ми смо народ апсурда и тога би се морали ријешити. За почетак док је окупатор ту, да се сами, свако понаособ, покушамо промјенити. Рецимо, псовање бога (и сам сам некада био такав…). Имам осјећај да би нам могло кренути набоље, ако би смо престали псовати творца и тако наставили бар онолико, колико смо га псовали. Кажу, да свака изговорена ријеч, чак и скривена мисао остаје забиљежена у универзуму, око нас, те да се враћа пошиљаоцу на овај или онај начин.
Сад ви видите…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
A u bre – ala smo naopaki… 😦
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Па ово је празна прича? Је ли то резултат неког истраживања, анкете, социолошког рада? На основу којих података је аутор дошао до својих закључака?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Izgleda da su u pitanju dublji osecaji, nista egzaktno i cinjenicno utemeljeno.
Ali uzrok svemu nismo mi nego oni oko nas koji su nas okupirali,
tako da tekst nema mnogo smisla… a ni istine…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Исто то сам и ја мислио, али се испоставља да је овај момак писац тако да не верујем да му можемо судити на тај начин. Ипак је ово књижевност, а не колумна. Увек је наш народ Сербски био пун противречности. Пратим текстове овог аутора већ дуго и могу вам рећи да је одличан. Потражите мало.
Свиђа ми сеСвиђа ми се