Двори Јанковића, у Исламу Грчком код Бенковца, у Равним Котарима, нису обичан комплекс здања на једној племићком посједу – они су драгуљна ризница историје и духовности не само далматинских Срба него и цијелог нашег народа.

Главно имање у Исламу Грчком и титулу кавалира (витеза) Св. Марка Стојан Јанковић ( око 1635-1688) добио је инвеституром од 10. августа 1680. Генерални провидур тада је Антонио Барбар, а млетачка држава наградила је знаменитог јунака за заслуге у војевању с Турцима, у инвеститури се помињу и заслуге Стојановог оца Јанка.
Велик као историјска личност, Стојан Јанковић је јунак класичне српске народне епике, пјесма Ропство Јанковић Стојана величанствено је умјетничко дјело које богати и свјетску поетску баштину.

Значајну улогу у биткама с Турцима имали су и Стојанова браћа Илија и Завиша. Илија Јанковић (+1693) био је познат по својој неукротивости, није се уклапао у систем, од Млетака је добијао плату, а на крају су га отровали. Завиша Јанковић (1649-1702) учествовао је у свим већим биткама Морејског рата, добио титулу кавалира Св. Марка, посједовао је велико имање. Његова ћерка Јелена удала се за грчког потпуковника Тодорина Деде, који је понио име Јанковића и њихове титуле. Тако се наставља лоза Јанковића.

Посљедњи потомак Јанковића Илија Деде Јанковић (1818-1874) писао је пјесме на српском и италијанском језику, путописе, расправе, пригодне говоре. Сарађивао је у Милетићевој Застави и Гласу Црногорца, потпомагао је српске заводе и новине.

Владимир Десница (1850-1922) рођен је у Обровцу у трговачкој и посједничкој породици, његов отац Данило досељеник је из Срба у Лици. Оженио се Олгом Јанковић и од супругиног оца Илије Деде Јанковића насљедио дворе Јанковића. Владимир је био градоначелник Обровца пуних 30 година, један је од оснивача и стубова Српске странке и новина у Далмацији. У вези је са Симом Матавуљем, Савом Бјелановићем, Лазаром Томановићем, митрополитом Михаилом, Светозаром Милетићем и другим значајним личностима оног времена.
Његови синови су Бошко и Урош. Бошко Десница (Обровац, 4. 1. 1886 – Обровац 1.4. 1945) био је директор задарског државног архива. Бавио се књижевном критиком, преводио Кардучија и Крочеа. Значајна су његова истраживања о историјској подлози народне поезије о котарским ускоцима. Архивску грађу коју је сакупио објавила је САНУ у двије књиге, под насловом ИСТОРИЈА КОТАРСКИХ УСКОКА (1950-1951).

Владанов отац Урош Десница (Обровац, 28. 8.1874 – Сплит 13. 7. 1941) оженио се са Фани Луковић (1889–1964) из породице прчањских поморских капетана. Правник по струци био је истакнути члан Српске странке, у Југославији припада Народној радикалној странци, био је сенатор. На почетку Другог свјетског рата тражио је од Италијана да заштите Србе на тромеђи Далмације, Лике и Босне од распомамљених усташа и ова подручја ставе под своју власт.

Све се непрестано мијења, ни два уздаха нису иста, али постоји нешто константно. Насљедници распомамљених из Другог свјетског рата, у новој помами, ношени старом идејом о истребљењу Срба на „хрватском тлу“, починили су масовне језиве злочине. У дивљем налету срушили су и запалили Ислам Грчки, срушили су Дворе Јанковића, срушили су цркву Светог Георгија у Дворима, срушили су и гроб Владана Деснице у цркви. А кости су му смрскали – то тврди, видјећемо послије, и хрватски књижевник Слободан Новак.
Откад је Дворе Јанковића у 19. вијеку добила у посјед, породица Десница сама их је одржавала, до краја 20. вијека у Дворе нису уложена никаква државна средства. Тек у другог половини девете деценије минулог вијека, на инсистирње породице и неколико српских интелектуалаца из Бенковца, Двори Јанковића убиљежени су као непокретни споменик културе прве категорије и почело је издвајање средстава за њихову обнову. Планирано је да се у једном дијелу Двора направи музеј.

Али…
Умјесто обнове-десило се рушење и спаљивање Двора.
Рат је био на помолу.

Године 1990. породица Десница из Двора склања дио икона, а један дио упућује преко бенковачког музеја на конзервацију у Београд. Кустос Милорад Савић 1992. пренио је из Двора у музеј готово осамсто инвентарских јединица. Пред Олују, у августу 1995. Савић је, у избјегличкој колони, пренио инвентар из Бенковца у Београд, гдје је организовао музејску документацију. Године 2006. Историсјки музеј Србије отворио је изложбу Баштина Двора Јанковића, њен аутор и аутор каталога је Милорад Савић. Овај историчар умјетности, у изузетно незахвалним околностима, суочен с неразумијевањем и свакојаким отпорима, чинио је подухвате због којих – није прејако казати – заслужује дивљење. Његово име заувијек ће, као свијетло, остати стопљено с Дворима.

А тешко ће се заборавити и оно што је хрватска војска починила у варварском походу на Равне Котаре. У јануару 1993. срушено је и спаљено многољудно (око 1.500 становника) српско село Ислам Грчки. Бомбардовани су и спаљени Двори Јанковића. Највише су страдали јужни и западни дио комплекса, главна сала и двоспратна зграда, а у незапаљеном дијелу уништен је инвентар који није склоњен. Уништени су кровови и подови, намјештај, алати, старе пољопривредне машине. Хрватски војници били су у Дворима до априла 1994. Срушена је црква Св. Георгија у Дворима, као и црква Св. Георгија у Биљанима Горњим, гдје је сахрањен Завиша Јанковић. Срушена је и црква Св. Георгија у Смоковићу, разрушено је и гробље. Потпуно је уништена црква Св. Илије у Кашићу. Гранатирана је и црква Св. Симеона у Јагодњи, унутрашњост је демолирана и дијелом уништена. Гранатирана је и црква Св. Тројице у Лишанима Тињаким. Црква Св. Тројице у Обровцу гранатирана је 1993. а у августу 1995. проваљена и демолирана.

О томе како је завршио чувар цркве у Дворима и Десничиног гроба пише Јован Радуловић:
„Један преживјели свједок из Ислама Грчког свједочи о погибији црквењака Обрића, посљедњег чувара цркве и Десничиног гроба. Могао се спасити, кренути за својим сусељанима, али је изабрао смрт. Звали су га, молили: `Стеване, бјеж`! Ево усташа и тенкова иза окуке. Одговорио је: “Не бјежим ниђе! Ође је моје мјесто. Не дам цркву“. Затим је црквењак Обрић бацио пет бомби на тенк и пао мртав.
Онако како су у Крупи и Вишеграду одлетјеле бронзане главе Ћопића и Андрића, тако је у Исламу Грчком у прашину одлетјела и бронзана глава Владана Деснице. Још горе: оскрнављен је његов гроб.“1

А ево шта пише хрватски академик, књижевник Слободан Новак. „Ниједно четничко преоравање хрватских гробља не може оправдати злочин што га је неки наш ‘бранитељ’ извршио у Исламу Грчком над гробом хрватскога књижевника из српске народности, Владана Деснице, великог мајстора и умјетника прозе. С огорчењем и згражањем испричао ми је вјеродостојни очевидац Н. Д. да је Десничин гроб у кули Јанковића тотално девастиран: гробна плоча разлупана а његове кости дивљачки размрвљене. И тај ће злочин, вјеројатно, заувијек остати анониман, извршитељ га подмеће на олтар домовине, па с тога пада на нашу главу! Тешко ми је вјеровати да би хрватски пук могао такве славити као своје јунаке, бранитеље и часнике. Они које он слави, зацијело не спадају у то друштво, једноставно зато што су остали на своме прагу, бранећи живе и мртве, огњишта и гробове, не скрнавећи ничије светиње. Али, да ли би још морали пред злочинца прострти црвени хаг: пардон: саг?2

Колико безочности има у овим ријечима хрватског академика! Као да је скрнављење Десничиног гроба некакав ексцес. Слободан Новак сам се представља као србофоб, мрзитељ без граница: „Ако недужна и мирољубива човјека заскочи на његову прагу бијесни медвјед, љути рис, крвожедни вук, дивља свиња, или напросто подивљали човјек – нечовјек, који му драго, варијетет и подврста балканскога суживота, може ли се замјерити нападнутоме што је у очају и бијесу забио нокте у очи нападачу? Што га је рашчетворио, што га је згромио и докрајчио? И посебно, ако се на нас окоми биће налик човјеку с којим смо годинама живјели у истом дворишту! Јер звијер поступа по инстикту, а подмукао нечовјек по изокренуту разуму, бесмисленој мржњи и злоћи. Постоје ли конвенције, закони, ограничења, такозвани хумани, етички или религијски поступци, које бисмо морали сматрати обвезујућима у борби за властити голи живот? Мој темперамент и моја природа, али и моја етика и мој разбор, ослобађају ме свих лажних скрупула и свих лажних хуманистичких обзира. Не прихваћам циничну забрану равнодушних да се узме закон у своје руке.“3

Поменимо да је Слободан Новак за свој рђави роман Мириси, злато и тамјан добио НИН-ову награду 1968. године, када је објављен роман Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве.

Рука ради оно што јој диктира глава. А главе хрватских војника биле су пуне мржње баш као и глава академика Слободана Новака. Ево неколико података који се налазе у Изјештају Хрватског хелсиншког одбора за људска права објављеном 1999. Олуја се у хрватској слави као државни празник, слави се дакле изгон више од 200.000 Срба и покољ стараца и инвалида који се нису склонили. Ево, дакле, шта се дешавало у сјеверној Далмацији (ово је, наравно, само дио крваве приче).

Кистање
Манда Мажибрада, Српкиња, рођ. 1910, била је непокретна. Убијена је 7. јула 1995. вјешањем на одрини. Била је и прободена.

Ивошевци
Илија Вујасиновић, Србин, стар 75-80 година, убијен неколико дана након Олује. Глава је нађена у свињцу, неколико метара даље од трупа.

Грубор
Јован Грубор, Србин, рођ. 1930, заклан 25. августа 1995, на ливади док је чувао краве (устрељене и двије краве и пас).
Марија Грубор, Српкиња, мајка Јована Грубора, рођ. 1905, убијена па запаљена у кући 25. августа 1995.

Голубић
Никола Панић, звани Никица, Србин, рођ. 1935, његова глава пронађена је педесет метара даље од тијела, са њом су хрватски војници играли фудбал.

Као што је опустошен завичај Владана Деснице, тако је опустошен и завичај Николе Тесле. Посљедња жртва из његовог родног Смиљана била је Борка Вранеш (рођ. 1926), убијена и спаљена у Госпићу 1993. У јануару 1993. “хрватски бранитељи“ срушили су и запалили српска насеља у Равним Котарима, а у септембру исте године починили су непојамна звјерства у селима јужно и југоисточно од Госпића, у Дивоселу, Почитељу и Читлуку. Ова села су спаљена а цивили масакрирани.

Командант УНПРОФОР-а, генерал Јан Кот, изјавио је 19. септембра 1993, након обиласка поменутих уништених насеља: „Нисам нашао знака живота, ни људи, ни животиња, у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно.“

У Смиљану постоји меморијални центар Николе Тесле, који служи за то да се сакрије истина о ономе шта се дешавало у родном мјесту великог сина српског народа и човјечанства. Посјетилац неће сазнати да су усташе 1941. спалиле парохијски дом – родну кућу Николе Тесле и цркву Св. Петра и Павла у којој је крштен. На великој гранитној гробници, с посмртним остацима више од 500 покланих смиљанских Срба, међу њима 27 новорођенчади и 127 дјеце узраста од 1 до 15 година, избрисана су имена жртава и власт не дозвољава да се врате..

У Госпићу 1991. Срби су убијани и спаљивани, Црква Св. Георгија сравњена је са земљом, на мјесту гдје је била сада је паркинг. Срушен је и споменик Николи Тесли.
У Госпићу нема Теслиног споменика.

А у Даљу Милутин Миланковић нема своју улицу, а његова родна кућа налази се у улици хрватског бранитеља.
Јесте, све се ради систематски и намјерно.

У цркви Рођења пресвете Богородице у Глини, од 28. јула до 3. августа 1941. усташе су на најсвирепији начин усмртиле 1567 Срба. Од августа 1995. На мјесту гдје је била глинска црква налази се Хрватски дом.
А Двори Јанковића се обнављају, прва фаза обнове завршена је 2012.
У њима се одржавају Десничини сусрети на којима је редовна гошћа Борка Павићевић.
Све се ради систематски и намјерно.

***
Човјек је аутобус у коме се возе сви његови преци – својевремено сам записао ову реченицу једног психолога Десницу је, наравно, занимало његово родословно стабло, а с друге, пак, стране, био је свјестан да је писац, у суштини, увијек сам. Правог Десницу ваљан читалац наћи ће у његовим антологијским приповијеткама, као и у романима Зимско љетовање и Прољећа Ивана Галеба, што их је написао у Дворима Јанковића. То не значи да и остала дјела знаменитог српског писца не заслужују пажњу.
Његов гроб је оскрнављен.
Мрзитељи и недорасли за духовне узлете настављају да му каљају име. Али, Десничино дјело, као и божански стихови народног пјевача о Стојану Јанковићу – не могу се затријети.

Здравко Крстановић

———

1 Јован Радуловић: По српској Далмацији, Топуско, 1995, стр. 36-37.
2 Слободан Новак: Протимбе, Загреб 2010, стр 429.
3 Исто, стр. 421- 422

———–

http://wp.me/p1Fuk8-JrZ

25. 07. 2015. за ФБР Миша Матић, приредила Биљана Диковић