© Flickr/ Ruby Goes
Професор Ноам Чомски са Масачусетског института за технологију за Спутњик говори о глобалним трендовима у медијима у данима информационог рата.
У време јаког медијског утицаја, када су управо медији ти који формирају слику света и информациони рат одређује јавно мњење, изузетно је значајно за обичне људе који гледају вести да схвате у коликој је мери информациони рат у корпоративним медијима добар или лош. У том циљу, Спутњик је разговарао са једним од највећих светских мислилаца и критичара медија професором Ноамом Чомским.
Професор Чомски је и даље веома активан и расправља о глобалним трендовима у медијима у данима информационог рата. Предаје лингвистику на чувеном Масачусетском иституту за технологију. Многи верују да је он амерички комуниста, али његове идеје и мишљења постављају трендове чак и у корпоративним медијима.
* „Медијизација“ је стар али и спор феномен. Суштински, он дефинише улогу медија у стварању циља, а затим омогућава политичком устројству да то испрати. Такође, утиче на процес доношења одлука цивилног друштва и политичара. Које је Ваше мишљење, како ће овај процес утицати на политику и друштво у наредним данима/годинама?
— То зависи од реакције људи попут вас и мене. Питање акције, а не спекулација. Једноставно, то се не може окарактерисати једном фразом. Компликовано је. Али нека прва процена је да се медији понашају управо онако како бисте то и очекивали од институција тог типа. Узмимо, на пример, комерцијалне медије. Ради се о великим конгломератима, великим корпорацијама, изузетно профитабилним, деловима још већих конгломерата који, како кажете, сада улазе у фазе мегаспајања. Имају продукт — конкретно публику. Продају га на тржишту — конкретно оглашивачима. Велики медији попут Њујорк тајмса и Вашингтон поста, оних који на неки начин формирају другима програм, они су усмерени ка привилегованим секторима популације, секторима који доносе одлуке, секторима управе, културним менаџерима и тако даље. Они су, дакле, огромни профитабилне компаније које привилеговану публику продају другим компанијама. Какву би, онда, слику света једна здрава особа могла да очекује као последицу такве интеракције? Није тешко доћи до одговора.
* Живимо у свету који је све више повезан и транспарентан. Медији, посебно они који се баве вестима, налазе се под огромним притиском да буду први који ће пласирати информације својој публици. Овај и још неколико фактора довели су до информационог рата. Да ли бисте могли да образложите овај термин неким примером?
— Могу само да Вас упутим на оно што сам о тој проблематици писао. А тога је било доста.
Професор Чомски овде мисли на један од својих чланака у којима је рекао:
— Ако различити канали само постану све бројнији начини да исте тиранске организације спроводе своје планове… Њихов план је веома јасан: можете га прочитати у приручницима индустрије за односе са јавношћу, која је већ доста дуго веома отворена по том питању. Њихова намера је да спроведу оно што је главни гуру индустрије за односе са јавношћу Едвард Бернејс још давно назвао свесном и интелигентном манипулацијом организованих навика и мишљења маса. На шта је он гледао као на централни део демократије. Игром случаја, није био реакционар. Био је либерал Кенедија и Рузвелта, веома уважен у Кембриџу. А оно што је представљао — управо то је у главном приручнику индустрије за односе са јавношћу, али је одраз општег интелектуалног становишта — то је стварање вештачких потреба, распарчавање људи на атоме, међусобно раздвајање људи, притом водећи рачуна да не ометају нас, важне људе у политичкој арени, претварајући их у изоловане атоме-потрошаче, послушне, који имају „исправне“ ставове који нам не сметају, прикладно су џингоистички и подржавају моћ. То је план. И они вам га драге воље саопштавају. И троше огромне количине новца на њега. Дакле, ако се 500 канала претвори у то, ради се само о још једној методи присиле. Али не мора да буде тако.
* Са којом врстом страха се сусрећу људи који раде у медијима — пре свега у смислу сопственог успеха, одржавања статуса звезде или иконе међу својом публиком, али и у медијској сфери у целини? И шта је, по Вашем мишљењу, важније за успех у једном медијском ентитету — „звездани“ статус једног новинара или садржај који емитује?
— Не обраћајте превише пажње на те звезде или иконе. До сада су исписане хиљаде и хиљаде страна текстова које прилично јасно доказују да оно што очекујете — то и добијете. И то уопште није изненађујуће. На мање или више минималним претпоставкама слободног тржишта, то је оно што бисте заправо и очекивали. Пословни интерес показује да очекивање није само потврђено — оно је потврђено до једне оптерећујуће мере. С друге стране, постоје сукобљени фактори — ако обратите пажњу, примтеићете да постоји велики број новинара који су просто поштени, имају професионални интегритет и желе да дођу до истине. Неки од њих, стицајем околности — и то су неки од најпознатијих новинара — имају још циничнији став према медијима од мене, али ипак проналазе начине да у медијима раде и веома често преко њих саопште веома важне ствари.
Други сукобљени фактор је чињеница да главни медији — рецимо национални, они које сам већ поменуо — поседују унутрашњу контрадикторност, слично као школе и универзитети. С једне стране, посао им је да индоктринирају, и то је реалност; с друге стране, морају да важним људима — онима који доносе велике одлуке — представе реалну слику света на прихватљив начин. И та два захтева су у непрестаном сукобу. То се, у прилично драматичној форми, види у медијима као што је „Волстрит џурнал“, који је једна од најбољих публикација у земљи ако говоримо о квалитету извештавања — зато што је за њихову публику, за њихове читаоце, боље да знају праве чињенице уколико треба да праве велики новац, и томе слично. С друге стране, кад окренете њихове стране с уредничким коментарима — па то више није ни каиш новинског стрипа!
* У ком правцу се креће информациони рат? Да ли ће он бити од помоћи медијима који објављују само вести, у смислу да ће им обезбедити квалитетнији садржај, или ће пре утицати на то да квалитет вести које ти медији емитују опадне?
— То опет зависи од људи као што смо ми. Зависи од начина на који се ти медији користе. Технологија је обично врло неутрална. Њу не занима да ли је користите да људе на нешто присилите, или да их од нечега ослободите. Сва технологија која се користи у сврху комуникације — од штампе, преко радија и телевизије, до интернета — има потенцијал да присиљава, и има потенцијал да ослобађа. Зависи од тога ко се пита, ко командује. Ако се корисити и контролише на демократски начин, она може да рефлектује оно што је јавни интерес, и да му служи. Уколико је приватизована, уколико је под контролом приватних тиранија — или тоталитарних држава, на пример — које не само што не реагују на став јавности, већ и не охрабрују, тачније обесхрабрују, њену партиципацију… Па, у том случају, то ће бити нешто баш другачије. Све зависи којим путем све крене. Тренутно се борба води око интернета, али и око великог броја других канала комуникације.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…