4 replies »

1. Х(РАСТ) НАШ ДУХОВНИ И НАЦИОНАЛНИ
   Пише, Миодраг Томић Стублински
   Тек што се устоличио у Београду деспот Стефан Лазаревић окупи властелу српску и верне му слугe па им заповеди да оседлају атове и спреме се да са њим обиђу Деспотовину. Идући тако према западу наиђоше на диван крајолик окићен зеленим брежуљцима и цветним ливадама . Шума не беше на стреломет сем једног храста висине људскога раста, потанкога стабла али већ прилично разгранате и сеновите крошње. Видевши да у околини ниједног дрвета нема Деспот нареди да се овај храстић чува као очи у глави па како у околним селима ни цркве православне не бејаше Деспот сељацима овај храст, као молитву, у аманет остави. До турскога земана храст нарасте још добрих седам осам аршина а стабло достиже дебљину људскога струка. Пролазили су крај храста аге, бегови и турски башибозлуци. Многи су, путници намерници, под његовом крошњом ноћивали и по јулској врућини главе од сунца склањали. Једног дана овим крајем нанесе пут , по злу чувенога Мехмед агу Изметбеговића са ордијом. Турци, недалеко од храста, на пољанчету,разапеше чадоре. Натераше сељаке да их служе јелом и пићем и водају им опанке а за ноћ у ложнице доведу сељанке па онако пијани бесни и помамни хтедоше храст одсећи и у ватри га наложити. Кад за ту богохулну намеру сазнадоше српски сељаци а међу њима и часна старина Милоје Косанчић паде на колена пред Мехмед агу молећи га да им сву стоку узме и да иште каквог још хоће блага само да им храст-молитву не дира јер то ни нашем Богу а ни њиховом Алаху мило бити неће. „Како то мислиш, каурине, да мом Алаху неће мило бити ако тај храст посечем?“ „Ето тако, вели старац Милоје , заклео нас је наш Деспот да храст не сечемо и да нам он молитва буде а да ако неко на храст секиром крене да ће га Свети Илија громом устрелити“. „Е баш ћу , каурине, сутра око ићиндије под њим рахатлуке јести а онда ћу слугама наредити да га одсеку и у огању запале“. Сутрадан Мехмед аги душеке под храстом разместише и чибук запалише, рахатлуке послужише а небо се на мах замрачи. Севну светлица, гром пуче и уби Мемхмед агу под храстом. Турци се, у страху, разбежаше. Од тога доба се храсту више нико од Турака примицао није .Под њим се о Ђурђеву дне сатајали хајдуци. Крај храста се , које куде, заклеше Карађорђеви устаници а кад је Прота Матија Ненадовић Свету Литургију код Храста служио из крошње замириса измирна и тамјан а лишће поприми златно жуту боју.Литија обиђе три круга око храста.Дечачић неки, од око осам година старости, узвикну: „Људи видесте ли огањ што око храста гори а не сагорева га?“ Многи видеше и гласно потврдише: „Бог се јави!“. Деси се да летње олује, откину суву грану са храста, нема тод човека Србина који би се за грану руком машио и кући је за потпалу понео. Светиња се у огањ не баца.Кад 1914. Преко Дрине нагрнуше Аустријанци на Србију, са врха овога Храста је осматрач даљинар одређивао српској алтилерији а лично је краљ Петар под Храстом, са врховним штабом, три дана српске положаје надгледао.Вукашин Катић је после рата причао да је једва храст одбранио од неког војног лиферанта Пантелије Тошића који је од храста хтео намештај да направи па да га, за скупе паре, прода неком банкару Јеврејину . Између два рата, у Храстовом срезу је служио један много загуљен шумар. Ниси могао дрво одсећи док он печат не удари па да ти је лично Бог отац. На храст беше бацио око ондашњи министар трговине Прибићевић, Мутио је нешто са Немцима па хтео храст да одсече и прода га Шваби Курту Меркелу који је тај храст још за првога рата ошацовао. Не даде шумар а скочише и сељаци, обгрлише храст и повикаше „Сеци нас Прибићевићу, молитву нам одсећи нећеш“. Сврши се и други рат, због чега Храст Немци не одсекоше нико не зна а народ слути да га је сами Бог сачувао. Одмах после рата у Храстовом срезу Друга Црног , партизанског комесара, поставише за управника Земљорадничке задруге а њему прво што му паде на памет је да би Храст – Молитву требало одсећи из два ртазлога. Први јер верски затуцани народ неће око храста више моћи метанисати , богоносати и литијати. а други је разлог што се од храстове грађе могу направити скамије за ђаке и астал за учитељицу. На срећу друг Црни се напрасно разболе од јектике , одвезоше га у неки санаторијум одакле се никада није вратио , да ли што се на Храст био наканио ил због нечега другог што је радио само Бог зна. Раскрупњао се Храст, седам људи не могу да га обухвате. Пустио жиле на све четири стране света.А поводом тога Храста је и калуђер Фотије сан уснио. Ево какав је сан, о тим храстовим жилама, уснио калуђер Фотије. Дође му на сам Свети Никола Мириклијски и рече му „Фотије пођи са мном“ Кад дођоше до Храста, испод оне најдебље жиле се отворише једна позлаћена врата а иза врата се указа ходник који се рачвао на све четири стране света. Кроз ходнике су се протезале храстове жиле чак до манастита Високи Дечани. Друге жиле су пузале до Шишатовца на Фрушкој гори, треће до Книнског Косаова и манастита Тврдош, четврте до Цетиња, пете до Светог Наума на Охриду. Тада проговори Свети Никола. „Видиш ли Фотије одакле Србија црпи снагу и како Храст жилама држи земљу да се не распе и не отклиза. Док је тог Храста дотле ће и Србије бити и ништа јој неће моћи але земаљске са својим моћним оруђима и оружјима али ће у Србији доћи на власт сецикесе, лихвари, лицемери, продане душе, мамонове слуге, пијандуре, наркомани и педери, па ће се од њих издвојити неколицина најгорих издајника, добровољних вазала и западних марионета. Тад ће унук онога Швабе Курта Меркела што је око бацио на српски Храст уцењивати вашега Јуду да Храст до корена одсече и корење му раскопа, жиле и жилице почупа из српске историје и колективног памћења. Зна Шваба да Храст много зна и да је запамтио злочине које је око Храста починио његов деда и отац. Зна Шваба да се са навишље храстове гране виде Шумарице, Јајинци, Старо сајмиште, краљевачка Црвена земља. Ретки Срби , што им разум није помућен намерним заборавом и одрицањем од Деспотовог аманета, виде чак до Дахауа и Аушвица. Кад Храста више не буде нестаће и сећање на старе и нове швапске злочине а онда ће тихом лоботомијом бити испрани млади српски мозгови. Док Храст постоји и чврсто буде везан за Земљу освежаваће вам историјско памћење, враћаће вам веру у постојање за будућност. Чуваће вам писмо, језик, културу а то је баш оно што се Србима мора обрисати из луде главе. Смислили, непријатељи најбезболнији начин како да се Храст уклони а да се пробуђени Срби јаду не досете. „Овуда мора да прође аутопут нареди Шваба Клајне Шванц“. „Зар баш преко Храста“ побуни се пијани министар Илија?“ „Зар је један обичан Храст важнији од аутопута глупи Србине?“ Обрецну се Шваба Клајне Шванц „Тај Храст г-осн Швабо смо сви ми Срби. Ми смо у његовим коренима,Све наше прошле генерације су у храстовим гранама. Наше песме су у његовој крошњи, наша историја, снага и знање је у његовом стаблу. Ако њега одесечемо одесећи ћемо се од својих прадедова, од свега што нас чини аутентичним , самобитним и вредним. Храст није само наше памћење он је део и вашег и нашег планетарног памћења, културе, уметности , свега.“Не лупетај Илија ако ти је глава милија. Док се ја питам, а сад се само ја питам Храста ту неће бити. Уместо тог глупог остарелог конзервативног Храсзта биће модеран аутопут и шлус!“ Дрекну други ресорни министрар за вербалистику.У том часу са запада се навукоше густи тмасти облаци, муње распараше небеса, громови се огласише диљем Србије, јак југозападни ветар се упути ка Храсту. Из крошње Храста, помешани са јауцима ветра, се огласише Деспот Стефан, старац Милоје, калуђер Фотије, Карађорђе, чак и Друг Црни , јави се и онај дечачић што је викао „Људи Храст гори али не сагорева“ Диљем земље Србије се просу клетва тежа од црне земље, дужа од овог несрећног века. Свети Никола Мириклијски затвори очи да не догледа шта све Србе и овог црног дрвосечу у његовом несрећном животу чека.

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

2. Шта рећи,безумље безумље и само безумље.Али…зашто?
   Зато браћо и сестре срби и србкиње што је Господ одрешио сатану,како каже наш Вл.Николај у песми Небесна литургија,одрешио да до одређеног рока врши своје над србским родом због грехова наших.
   Ето зашто!
   И неће помоћи забијање главе у песак нити запомагање нити пријатељи нити нико до сам Господ док нам се не смилује.А смиловаће се онда када се скрушеним срцем покоримо Његовој светој вољи!
   За сад видим да се србско племе гордо горди својом грешном прљавштином,ваља се у блату неморала,отима где стигне,вара,трчи за модом…. а мали део тек почиње увиђати одакле ветар дува.Још ће се смиловати када се сетимо невино убијених милиона само зато што су рођени као срби и када им спомен подигнемо да се уче поколења страшном поуком ко су им били џелати и још када престанемо убијати нерођену дечицу у утробама мајчиним и још када се престанемо мрзети и још када се престанемо стидети свога језика и своје вере,свога светосавља и још када буду на челу Цркве људи свети, побожни који неће намигивати ватикану и светским моћницима а гонити правоверну браћу своју и још када своју децу будемо учили истини и поштењу…тада ће се смиловати Господ јер је истинит и праведан и јер је до века милост Његова!

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

   • НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА – Свети Владика Николај

     Небеска Литургија Светог владике Николаја

     НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА

     Св. Владика Николај – Небеска Литургија

     Хај, шта се оно чује из даљине:

     Дал’ су вјетри, дал’ су вихорови,

     Ил’ шуморе горе јаворове,

     Ил’ са земљом трава разговара,

     Ил’ пјевају на небеси звијезде?

     Нит’ су вјетри, нит су вихорови,

     Нит’ шуморе горе јаворове,

     Нит’ са земљом трава разговара,

     Нит’ пјевају на небеси звијезде,

     Но служи се Света Литургија,

     У Небесном Царству Христовоме.

     Службу служи Јован Златоусти,

     И са њиме три стотин’ владика,

     Све владике земних мученика,

     И три хиљад’ часних свештеника,

     Свештеника Божјих угодника.

     Ђаконује ђаконе Стеване

     И са њиме свети Лаврентије.

     Свети Павле чита Посланије,

     Свети Лука свето Вангелије,

     Крсте држи царе Константине,

     А рипиде Свети стратилати,

     Димитрије и с њим Прокопије,

     Георгије и с њим Јевсатије,

     И остали многи стратилати,

     Огањ носи Огњена Марија,

     Тамјан пали Громовник Илија,

     Свети Врачи помазују миром,

     А Крститељ водом покропљава.

     Херувими поје Херувику,

     А Цар Славе сједи на пријестолу,

     Лицем својим небо освијетљава.

     С десна му је Света Богомајка,

     Огрнута звјезданом порфиром,

     Свети Сава жезал придржава,

     А народа ни броја се не зна,

     Више га је но на небу звијезда.

     Измешани Свеци с Анђелима,

     Па се не зна ко је од ког љепши.

     Кад се Света Литургија сврши,

     Светитељи Христу прилазили,

     И пред Њиме поклон учинили,

     Најпосљедњи Светитељу Саво,

     И са Савом Срби Светитељи.

     Свети Саво метаније прави,

     Ал’ се не хтје Светац да усправи,

     Већ остаде на земљи лежећи.

     Тад прилази Света Богомајка

     Да подигне Светитеља Саву,

     Јер јој Саво Хилендар посвјети,

     Ал’ се Саво диже на кољена,

     И даље се дићи не хоћаше,

     Већ остаде пред Христом клечећи.

     Благи Христос Саву миловаше,

     Од милоште вако збороваше:

     „Чедо моје Немањићу Саво,

     Што си ми се тако растужио,

     Што си ми се тако расплакао,

     Никад тако плакао нијеси,

     Ниси тако плак’о за Косовом

     Кад је српско потамњело царство,

     Потамњело царство и господство,

     Казуј мени, моје чедо драго,

     Како стоји сада Србадија,

     Како стоји вјера у Србаља,

     Јесу л’ се Срби кано што су били,

     Или су се Саво измјенили,

     Поју ли ми многе литургије,

     Дижу ли ми многе задужбине.

     Кано некад у вријеме Немање,

     И Сина му Светитеља Саве,

     И славнога Милутина краља,

     И Стевана милог ми Дечанца,

     И Лазара мога мученика,

     И Милице славне Љубостињке,

     Ангелине мајке Крушедолке,

     И осталих цара и књегиња,

     Да л’ се и сад тако Бог поштује,

     Да л’ Србијом свете пјесме брује,

     Јеванђеље да л’ се моје шири,

     Српска земља да л’ тамњаном мири,

     Свјетли ли се образ у Србина,

     Пред људима и пред Анђелима,

     Великаши да л’ праведно суде,

     Богаташи да ли милост дијеле,

     Да л’ сусједа сусјед оправдава,

     Да л’ нејаког јаки подржава,

     Поштује ли млађи старијега,

     Да л’ дјевојке држе дјевојаштво,

     Да л’ попови по светињи живе,

     Калуђери да л’ за народ клече,

     И да л’ грију пештере сузама,

     И за народ топлим молитвама.

     Да ли народ недјељу светкује,

     Да л’ празником цркву испуњује?

     Казуј мени, дични Светитељу,

     Српског рода други Спаситељу,

     Каква ти је голема невоља,

     Те ти рониш сузе низ образе,

     Пјесму неба плачем завршаваш?“

     Тад говори Светитељу Саво:

     „О Господе Велики и Силни,

     Пред киме се тресу Херувими,

     Има л’ ишта Теби непознато?

     Та Ти видиш срце у човјека,

     И познајеш најтајније мисли.

     Видиш црва под кором грмовом,

     Под каменом гују отровницу,

     На дну мора свако зрно пјеска.

     Не могу се од Тебе сакрити,

     Тамних људи, тамна безакоња

     Због којих Си на Крсту висио;

     Али Твоја Љубав све покрива,

     Из љубави незнаније јављаш,

     Из љубави Ти о знаном питаш,

     Да Ти кажем што Ти боље знадеш.“

     „Нису Срби као што су били,

     Лошији су него пред Косовом,

     На зло су се свако измјенили,

     Ти им даде земљу и слободу,

     Ти им даде славу и побједу,

     И државу већу Душанове,

     Ал’ даром се Твојим погордише,

     Од Тебе се лицем окренуше.

     Господа се српска измјетнула,

     На три вјере оком намигују,

     Ал’ ни једну право не вјерују,

     Православље љуто потискују,

     Одрекли се српскога имена,

     Одрекли се својих Крсних Слава,

     Свеце своје љуто увриједили.

     А ко диже цркву задужбину,

     Не диже је Теби него себи.

     Цркве дижу да их виде људи,

     Цркве дижу, Богу се не моле,

     Нит’ Божји закон испуњују.

     Великаши правду погазили,

     Богаташи милост оставили,

     Не поштује млађи старијега,

     Но се млађи паметнији гради,

     Нит’ нејаког јаки подржава,

     Већ га ломи док га не саломи,

     Нит’ сусједа сусјед оправдава,

     Већ се куне криво за неправду,

     Због блатњаве земље од аршина.

     Свјештеници вјером ослабили,

     Калуђери посте оставили,

     Нит’ дјевојке држе дјевојаштво,

     Свилу носе, гријехом се поносе,

     Млади момци поштењу се смију,

     А свој разврат ни од ког не крију,

     Нити народ за недељу мари,

     Нит’ за празник ни обичај стари,

     Нит’ празником цркве испуњује,

     Празне цркве ко пећине пусте,

     Празне душе па празне и цркве;

     Свуд се црни црно безакоње,

     Стид ме једе и стид ме изједе,

     Због гријеха народа мојега,

     Што и мене држиш близу Себе,

     Зато плачем мој предраги Спасе,

     Вјечност ми је кратка за плакање,

     Волио бих у паклу бити,

     Само Срби Богу да се врате.“

     Мирно Господ саслушао Саву,

     Па подиже своју Свету Главу;

     И мислима небеса потресе,

     Заблисташе муње и громови,

     Надуше се гарави облаци,

     Лед се просу о Петрову дану,

     Сва побјеле земља Србинова,

     Ка’ од губе губава гријешница,

     Закукаше Срби у невољи,

     Ал’ се Живог Бога не сјетише,

     Нити Бога ни својијех гријеха.

     А све Саво на кољена клечи,

     Блиједо му је лице од ужаса.

     Тада Господ устеже облаке,

     Да не паде киша ни росица,

     Благо сунце у жар се обрати,

     Сва сагоре земља Србинова,

     Пресушише ријеке и потоци,

     Прекапише дубоки кладенци.

     Закукаше Срби у невољи,

     Ал’ се Живог Бога не сјетише,

     Нити Бога ни својијех гријеха.

     А све Саво на кољена клечи,

     Блиједо му лице од ужаса.

     Тада Господ ваши попустио,

     По воћу се ваши ухватише,

     Обрстише шљиве и јабуке,

     Сасусише питоме воћњаке,

     По питомој земљи Србиновој,

     Закукаше Срби у невољи,

     Ал’ се Живог Бога не сјетише,

     Нити Бога ни својијех гријеха,

     А све Саво на кољена клечи,

     Блиједо му лице од ужаса.

     Тада Господ помор попустио,

     Да помори и старо и младо.

     Ударише љуте бољезање,

     Тијесна гробља, а мало гробара,

     Гробарима отежаше руке.

     Закукаше Срби у невољи,

     Ал’ се Живог Бога не сјетише,

     Нити Бога ни својијех гријеха.

     А све Саво на кољена клечи,

     Блиједо му лице од ужаса.

     Тада Господ кризу попустио.

     Пуна земља свакога обиља,

     А сви вичу нигдје ништа нема.

     Закукаше Срби у невољи,

     Ал’ се Живог Бога не сјетише,

     Нити Бога ни својијех гријеха.

     А све Саво на кољена клечи,

     Блиједо му лице од ужаса.

     Тад сатану Господ одријешио,

     Из пакла га на Србе пустио,

     Да до рока своју вољу врши,

     И да чини шта је њему драго,

     Са државом и са српским тијелом,

     Само да се не дотиче душе.

     А сатана војске подигао,

     Од звјериња свога и људскога,

     Све од самих Божјих противника,

     И својих једномишљеника,

     Којих би се марва застидјела,

     И вепрови дивљи посрамили.

     Пакленим их огњем наоруж’о,

     Повео их на земљу Србију.

     Бљуну огањ из адових жвала,

     Па запали кућу Србинову,

     Све разгради што је саграђено,

     Све прождера што је умјешано,

     Све однесе што је изаткано,

     Све разграби што је уштеђено,

     Све раскући што је закућено,

     Све попљува што је освећено,

     А господу у окове веза,

     Старјешине врже на вјешала,

     Ил’ умори у тамници,

     Поби момке, зацрни ђевојке,

     Згрчи мајке над кољевке празне,

     Над кољевке празне и крваве.

     Још завеза језик у Србина,

     Да не смије пјеват’ ни кукати,

     Нити Божје име спомињати,

     Нити брата братом ословити;

     Још завеза ноге у Србина,

     Да не смије слободно ходати,

     Осим туда где га коноп води,

     Коноп води или кундак гони;

     Још завеза руке у Србина,

     Да не смије радит ван кулука,

     Нити сјести, нити хљеба јести,

     Без сатанске горе заповјести,

     Нити ђецу своју својом звати,

     Нит’ слободно мислит’ ни дисати.

     Тако ишло задуго земана,

     Док набуја земља Србинова,

     Од мртвијех српских тјелеса,

     И од крви српских мученика,

     Ка’ тијесто од јакога квасца.

     Тад Анђели Божји заплакали,

     А Срби се Богу обратили,

     Јединоме своме пријатељу,

     Јединоме своме Спаситељу,

     Вишњем Богу и Светоме Сави.

     Тад се Саво стресе од ужаса,

     Скочи, викну иза свега гласа:

     „Доста Боже, поштеди остатак!“

     Тад је Господ послушао Саву,

     На српско се робље ражалио,

     Те Србима гријехе опростио.

     Засија се лице Србиново,

     Зазвонише звона на весеље,

     Замириса земља од тамјана,

     Заблиста се Христова Истина,

     Зацари се милост и поштење,

     Анђели се са неба спустише,

     Па Србију земљу загрлише.

     Хај, шта се оно чује из даљине?

     То се опет служи Литургија,

     У небеском Царству Христовоме,

     Службу служи Светитељу Саво,

     И са њиме три стотин’ владика,

     И три хиљад’ српских свештеника,

     Ђаконује архиђакон Стево,

     А са њиме ђакон Авакуме,

     Што на коцу за Христа пострада,

     На бијару усред Биограда.

     А Цар Славе сједи на пријестолу,

     Док се земља грми ка’ олуја,

     То Србија кличе – Алилуја!

     Благо мајци која Саву роди,

     И Србима док их Саво води.

     “Дијагноза“ наше болести и лијек за исту, се могу пронаћи у овој пјесми. Требала би ући у сваки србски дом, школу и свугдје гдје треба – до нашег оздрављења тј. до прелијепог плода описаног у последњим стиховима, ове, више од пјесме.

     Свиђа ми сеСвиђа ми се

3. Kao da je taj hrast u sred uzanog kanjona pa ne moze da se zaobidje!

   Postoje ljudi, gradjevinci niskogradnje koji su trasirali taj putni koridor, pa NjIH treba pitati za tu trasu puta – ko im je rekao da bas tuda mora da prodje? Ako im niko nije rekao, usta sumljam, onda su ONI direktni krivci za losu trasu jer im je u opisu posla da sagledaju sve detalje trase, a ako im je neko sapnuo „bas tuda“, onda je sve jasno…

   Свиђа ми сеСвиђа ми се