У ЗЕМЉИ која слави старлете и битанге, у којој је порнографски дискурс доминантни код јавне сцене, са медијима у којима је на насловним странама, у недостатку других опскурности, скоро сваког дана нешто о оралном или аналном сексу, земља корупције, беде, пропалих инвестиција, земља без наде, понижена, прегажена и небитна, земља песимизма, огорчености и беса, земља у којој се деца лече самониклим добротворним акцијама преко „Твитера“ и „Фејсбука“, земља у којој стотине хиљада људи немају посао, земља громогласних парола о светлој будућности и обећаном Елдораду у Европској унији, земља из које главом без обзира беже млади школовани људи, земља која се одржава на мржњи подељених табора у политици, спорту и било чему, земља цинизма и претњи, разгажена, опљачкана, ојађена, уцењена земља пред Тамним Вилајетом „историјских одлука“ о томе чијем ће се гасу приволети, којој ће се страни света окренути, окупирана земља којој нема ко да пише, малтретирана земља по којој царују изасланици наоружани претњама, плаћеници белосветских „филантропа“ који испостављају матрице правилног мишљења, поцепана земља коју непрестано смањују и кидају, земља која симболички све више подсећа на фавелу, земља морално избушена попут швајцарског сира, земља која је дозволила да јој се наређује и у којој главну реч воде они који је мрзе и који се радују сваком њеном посрнућу, имала је јуче разлог да плаче.

Да, сузе су О.К.

Победа „орлића“ на Светском првенству у фудбалу за младе репрезентације, изазвала је реке суза у стварности и на друштвеним мрежама. Плакали су „орлићи“, плакали су наши људи диљем земаљске кугле, плакала је Србија, и друге српске земље. Биле су то најлепше сузе у нашим животима, али те реке суза биле су изазване мешавином радости, огромног поноса, али и дубоком тугом.

Јер, шампионска титула наших „орлића“, у том највеличанственијем тренутку који смо видели својим очима, као да нас је подсетила на све оно што нисмо, што немамо, што нам се никада неће вратити. Као да су сузе тих младих фудбалера који су оставили срца на терену, и певали „Волимо те СРБИЈО, Србијоооо“, отвориле двери наших огуглалих душа и пустиле да напоље покуљају све оне сузе које нисмо пуштали, затрпани животом, стварношћу, малим бригама, лажним надама или страхом да кажемо шта мислимо.

То што су та деца на Новом Зеланду освојила фудбалски кров света, учинило је да неколико аутомобила у Косовској Митровици прође са развијореним српским заставама. На „Твитетру“ су јављали како славе Бањалука и Бијељина и Требиње. Бар је горео од среће. Сирене су завијале у Херцег Новом. А сузе су текле због среће, поноса, али и из ината, сузе су текле и зато што је ова фантастична спортска чињеница најудаљенији екстрем наше реалности, обојене бедом и страхом.

Има неког посебног поноса али и трагике, када земља коју непрестано поражавају и понижавају, победи и постане првак света. Када таква земља, у којој је и цео фудбалски систем, само пресликана копија стварносног матрикса, у коме царују корупција, отимачина, криминал и лични интереси, када таква земља у којој су фудбалске утакмице поводи за потенцијалне грађанске ратове, када земља у којој ама баш ништа није како ваља, покаже да бар у најневажнијој важној ствари на свету може да ваља, онда те сузе које теку низ наша лица јесу сузе за све неправде, пропуштене шансе, личне и колективне, јесу сузе чеховљевске – плачемо за својим животима. И плачемо над оним у чему смо.

О, да, плачемо над нашом наметнутом судбином „лоших момака“ у историјској представи у којој играмо већ 27 година, плачемо над оним што нам је отето и над оним што ће нам отети, плачемо што о томе не можемо више да говоримо: пуштамо да нас обрвају сузе првака света у фудбалу, и сузе вечитих губитника у стварности.

И ова титула је утолико већа. Има неке стварно невероватне симболике у свему овоме:

СРБИЈА, земља коју шутирају како ко стигне, постала је првак света у фудбалу.

————-

Мирјана Бобић-Мојсиловић: Да, сузе су О.К. или Има неке стварно невероватне симболике у свему овоме – СРБИЈА, земља коју шутирају како ко стигне, постала је првак света у фудбалу

21. 06. 2015. НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић