8 replies »

1. Znajući da ce privatizacija 1996. doneti razvoj i napredak Republike Srpske, zapadne zemlje su nastojale da to po svaku cenu spreče, taj zadatak je očito bio poveren engleskoj ambasadi. Zbog nemogućnosti da se koncept privatizacije promeni putem pružanja stručnih i konsultantskih usluga krenulo se drugim putem, oprobanim metodom koji je na toliko mesta u svetu dao poželjan rezultat, pa zasto ne bi i ovde. Tražen je i pronađen oslonac na domaće snage. Po već oprobanom metodu snaga je u gorem, u onom koji je politički slabiji, koji ima manji izgleda za političku pobedu. Što su izgledi za pobedu manji a, ukoliko se ipak dovede na vlast, zahvalnost je potpunija. To stranci dobro znaju. Odatle i tolika upornost da se koalicija „Sloga“ sastavljena od stranaka beznačajne snage (krajnje prolaznosti) dovede na vlast. U okviru koalicije ponovo se puno težiste stavlja na politički najslabijeg. I ponovo, po ko zna koji put, potvrda istine da onaj ko je najslabiji zeli gore ne pitajući za cenu zahvaljivanja. Predstavnik stranke sa najmanjom sa najmanjom političkom snagom (dva poslanika) na nekoliko mesecina, uporno ponavlja kako ce prvi zakon koji će ukinuti kada postane predsednik vlade biti Zakon o privatizaciji. I zaista, po poznatom komunističkom, „ko je nista biće sve“, samo kada dođe na vlast. Od tada počinju patnje ovoga naroda. Ruši se i uništava privreda, koju su tolike generacije 50 godina mukotrpno stvarale, raste nezaposlenost, siromastvo, dugovi, rasprodaje. I u tome se uporno istrajava. Iako se golim okom vidi da je privatizacija 1997 samo pogrešan naziv za projekat uništenja vlastite privrede, na tome se uporno istrajava. Privatizacija se mora provesti do kraja ne pitajući za cenu. Zahvalnost mora biti potpuna. Kada je krenuo proces akcionarske privatizacije 1996-1997 morao je da se nađe covek koji će sve to da sruši, i nađen je, pristao da da zarad svoje politčke ambicije uništi privredu a na taj način i narod. Retko je kome pošlo za rukom da toliko ovlada globalizmom, da toliko duboko pronikne u duh globalističkog vladanja vlastitim narodom kao prvacima koalicije „Sloga“. Verovatno je tu tajna, od tada tako briljantne političke karijere naših ambicioznih političara, onih najambicioznijih. Niko kao „on“ nema petlju da tako „odbrusi“ strancima, a oni ni reči, čuje se u narodu. A stranci verovatno znaju zasto. Nije važno sta se priča važno je sta se radi. Mereno patnjama koje je ovaj narod pretrpeo zbog ove privatizacije, ona je zlo koje skoro da stoji uz rame prethodnom ratu. U delu uništenja privrede pokazala se uspešnijom od rata. Umesto naprasnog ratnog ubijanja i zlostavljanja, ovde se ostvaruje masovno ubijanje širenjem i produljivanjem siromaštva. Na desetine hiljada ljudi je pre vremena umrlo zbog gubitka preduzeća, zaposlenja, zbog siromaštva. Zbog toga onaj koji je doneo i koji provodi ovu privatizaciju na ovom prostorima predstavlja najmasovnijeg ubicu. Suština ove privatizacije je u potpunom privrednosistemskom poremećaju koji nužno i završava u potpunom uništenju privrede. potpuno i bez ostatka i bez ikakvih izgleda da ce privreda oživeti pre nego sto dode do poništenja ove privatizacije. Mi smo proizvođači vlastite krize. Nametnutim nam slobodnim tržištem i privatizacijom uništili smo vlastitu privredu bez ikave ideje kako da napravimo novu. Pa sta bi ti političari radili ako ne bi stalno horski ponavljali strane investicije, uspešno zaduživanje. Ovakvo se najbolje uništava vlastiti narod. Dovede se na vlast slaba vlada i ona uništava svoj narod, stranci su samo podrška, sve ostale prljave poslove rade domaće snage. Država se potpuno povlači iz privrede i sve sve prepušta snagama otvorenog slobodnog trzišta. Ovu su činjenice, ovo su rezultati rada ove vlade koji se prikrivaju i trenutno dobro ne vide posto se maskiraju pojačanim zaduživanjem bezvrednim novcem iz inostranstva koji ce se sa kamatama morati vraćati vrednim robama. Sva zaduženja idu na infrastrukturu, (putevi, zgrade i slicno) 47% a u budžetske plate 49%, u privredu 4%, otuda indirektno i za panzije, a time i u PDV ponovo u budžet. Kreditno zaduženje je 4,8 milijardi KM a bruto društvni proizvod 1,7 milijardi sa tendencijom daljeg pada, radnici i dalje masovno ostaju bez posla preduzeća se zatvaraju, privatizovani veliki privredni giganti ne plaćaju poreze državi (Rafinerija Brod, Birac Zvornik) država im reprogramira dugove i daje nove kredite IRB samo da zadrže radnike, ti krediti nikada i nece biti vraćeni. Naše rudnike poklanjamo stanim investitorima da na njima oni sebi prave termoelektrane, da se bogate na našim resursima, a mi za to vreme da ubrzano izumiremo u kolonijalnom ropstvu. Mi smo prezaduženi, nemamo privrede koja može da vraća ovoliko kreditno zaduženje. Prava država i prava vlada ne prepišta strancu svoje prirodne resurse, prava država sama gradi termoelektreane za svoj narod. Umesto što se uzimaju krediti za autoputeve koji će nas odvestu u kolonijalno ropstvo da se digne kredit za gradnju termolektrana i hidroelektrana, takve investicije se otpate za 40 godina 1500%. Ali mi nemamo pameti, što resurse prepuštamo strancima. Veoma je ugodno danas biti u vlasti. Ne moras snositi odgovornost za razvoj privrede, sve se prepušta stranom investitoru. Nasuprot teškoćama i gorčini napretka stoji sva lakoća i slast propadanja. To globalisti odlično znaju i težište stavljaju na tu stranu. Veoma je privlačno i slatko živeti iznad mogućnosti, trošiti više nego što se zarađuje. Svima je ugodno i ljudima i politici. Samo trebami misliti na danas a ne na sutra. To što iza prolazne sadašnje slasti stoji sva dugoročna surova gorčina u budućnosti, na to uglavnom niko ne misli. Veoma je ugodno trošiti više nego što se zarađuje, posebno kao što je to tako obilno kao što je to slučaj kod nas. Umesto inostrane, bilo je potrebno uspostaviti unutrašnju okupacionu vlast. Potrebno je pritiskom na domaće političare raznim ucenama, pretnjama i prevarama doći do okupacije naroda i teritorije. Svi krediti i zaduzenja ne mogu prikriti ne rad domaće privrede.

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

2. Неспорна је чињеница да је англо-амерички глобални естаблишмент којег оличавају идолатрисака друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара и кабалиста жестоки непријатељ православних Срба, што сведочи и познати српски публицист проф. Др. Лазо М. Костић у студији коју је објавио под насловом “Србија или Југославија”, где на страни 62 и 63, каже:

   “… Мени изгледа та ствар прилично јасна и доступачна: из истих разлога из којих помажу и комунистичку Југославију. Тј. из мржње према Истоку, према Русији, према православљу итд. Они сматрају да би слободна Србија одмах тражила и нашла наслон на Русију. Они то с правом претпостављају. И ми бисмо личили на самоубице кад бисмо се тога наслона либили, кад га не бисмо свестрано користили.

   Видели смо шта нам жели Енглеска и како је с нама поступала. Поред свих издаја, још је бомбардовала српске градове горе него Немци за време последњег рата, а хрватске је сасвим штедела. Зажто? Врло је прост одговор на то. Черчил је већ био утаначио са Стаљином поделу Југославије одн. сфера у Југославији по принципу фифти-фифти, и Стаљин је био тобоже сместа дао пристанак. А како би изгледало то пола-пола? Ни то није тешко докучити; Енглеска би имала у својој интересној сфери запад а Русија исток Земље. Зато она није протестовала због убијања Срба у ‘НДХ’ већ због српских одмазда, јер је свој пресумптивни део штедела; зато је наметнула претседника владе Субашића; зато је фаворизира сваки антисрпски покрет и у земљи и у иностранству итд. То ће она чинити и даље, јер се ‘поринципи енглеске спољне политике не мењају, па ма која влада била на управи земље’, како гласи једна спољно-политичка максима.

   Не само да су Савезници (у првом реду Енглези) напустили Дражу, већ су они били готови да помажу Павелића. О томе детаљно пише бивши југ. Министер за време рата др Милан Мартиновић у календару ‘Хрватског Гласа’ за 1955, а то преноси и г. Радоје Л. Кнежевић у лондонској ‘Поруци’, број јануар-март 1959, страна 40. Енглеска обавештајна служба у Швајцарској пристала је била да се помогне хрватска акција против Немаца ако се образује заједницка влада ХСС и умерених усташа. Савезници би ондма де факто признали Хрватску републику – на челу са дром Мачком…

   Енглези ће нас увек сматрати својим виртуелним противницима, онима који више теже и нагињу Русима него њима, онима који ће у трајним ситуацијама ићи са Истоком а не са Западом.

   То су константе, сталне руководне идеје енглеске политике, не треба се
   заваравати. А она, нажалост, још увек врши велики па негде и пресудан утицај на САД. (Тако је било и за време последњег рата, када су Србију бомбардовали
   амерички авиони, али врховна команда над савезничком авијацијом у нашем пределу припадала је Енглезима. Они су виновници свих убистава Срба од почетка 1944, а посредно и од пре).

   ‘Савезници’ су створили комунистичку Југославију; то је њихово чедо, њихово дело. Ако им сад не конвенира, значи да је ми морамо рушити и прилагодити њиховим циљевима.

   А који су то циљеви? Борба против Русије и Истока, против сваке Русије, не само комунистичке…

   Ја нећу говорити нашим људима шта би значило за нас Србе кад бисмо Русију изгубили или удаљили од себе, кад бисмо је натерали да пригрли наше непријатеље ( као у доба краља Милана ). То знамо из историје, то осећамо инстиктивно. Нема нама природнијег ни чвршћег наслона него на Русију, словенску, православну, ћириловску.
   Она нас је несебично помагала кроз многе векове и у разним ситуацијама…”

   Стр. 66 и 67: “Енглези су егоисти према целом свету, али су према Србима још и непријатељи. И онај ко се на њих поуздава у најмању руку је непоправљив. Други ‘савезници’ нису тако а приори нерасположени према Србима и дали би се местимично разлогу да се Енглеска не укопча увек, па тиме онемогући сваки акт у корист Срба. Немамо ми шта од њих да очекујемо, ма шта доброг, ја најискреније уверавам читаоце. А видеће да и други тако мисле.

   Пок. Адам Прибићевић је у једном веома запаженом чланку објављеном у питсбуршком листу 2 марта 1954 под насловом ‘Опрезност према Великима’ (тај чланак је пренео после и календар ‘Америка’) веома оштро опоменуо оне који се уздају у помоћ ‘Великих Савезника’ Србима. Он се ту чак највише окомио на владу САД, која је ‘да би задобила за партиске куглице 28 милиона америчких католика и симпатије Ватикана’ дала склонисте Артуковићу, који је крив за покољ 600 хиљада Срба и рушење стотина српских православних цркава, да паљење стотине српских села не спомињемо. А обавештени смо да је та звер, за изборне борбе, учествовала активно на једном републиканском збору у Лос Анђелосу. Главно је задобити владу САД а не извојевати победу правди у Југославији. И, ако Артуковић може привући хрватске гласове, добро је дошао преко гробова бар 600,000 Срба!’…” (Види: Проф. Лазо М. Костић, Србија или Југославија, књига трећа, Хамилтон, Онтарио, Канада, 1962).

   У енглеском часопису за спољну политику “The nineteenth Century and After” у свесци за септембар 1943, у јеку судбоносне прекретнице на Источном фронту, дословно стоји:

   “…Коминтерна која је пре извесног времена распуштена, претворена је у један перманентни конгрес, који заступа комунистичке и совјетско-руска схватања, али при томе следи један национални (совјетски) и један социјални (бољшевички) програм. Совјестка унија тежи за разарањем целе Европе, а нарочито области између Балтика и Јегејског мора… Совјети такође раде и на уништењу Румуније. Несумњиво је, да они намеравају да потчине под своју власт делту Дунава и петролејске изворе. Они хоће да имају несметан излаз и на Средоиземно, а можда и на Јадранско море…” ( Види: The nineteenth Century and After, Sep. 1943, London, England).

   Љуба Ненадовић је у књизи „Писма из Италије“ забележио разговор, који је вођен између Његоша и енглеског Лорда у Напуљу, где дословно стоји:

   “…Моји су стихови сви жалосни ја их више не пишем! Ја пред собом видим гробну плочу на којој стоји написано: “Овде лежи владика црногорски, умро је, а није дочекао да види спасење својега народа, и томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сетите се милиона хришћана који су моја браћа и који без икаквих права пиште под нечовечном турском руком; и ви те Турке браните. Кад дођете у богати Лондон, и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа; него им кажите: ово је мученик једнога за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби могли би победити Турке, али немогу да умилостиве вас, хришћане’. – Владика је са осећањем говорио; познало му се то на лицу. Сердар Андрија, који није разумевао шта владика француски говори, полако ми рече: ‘Жао господару што тај Инглез хоће да иде’. Лорд је после овог говора владичина остао хладан, као сваки Енглез. Тако је бар изгледало. Он опет замоли владику да му за спомен напише отприлике то што је тада казао. Владика му одговори: ‘У нас Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге беле, не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу’…” (Види: Љубомир П. Ненадовић, Писма из Италије, Београд, 1950, стр. 28; Исто: Јеремија Живановић, Примери нове књижевности, Београд, 1921, стр.185-186 ).

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

3. Председник Додик је потпуно у праву, као и Дејан из Канаде.
   Поздрав,

   Мића из Ниша

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

   • Хвала вам Мићо и желим вам да што пре се у Нишу ратосиљате ове секте лудака снс.
     Срдачан Поздрав

     Свиђа ми сеСвиђа ми се

4. Постоје неке приче да је књижевник Драгиша Васић, идеолог Равногорског Покрета, и један од најближи сарадника Армијског Ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, у једној од својих последњи порука, српском народу рекао следеће:“Браћо Срби, учите вашу децу да уче своју децу да мрзе Британце док је света и века“.

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

   • Дуле лепо сте рекли али шта вреди кад је Србија окупирана а од нас Срба зависи
     кад ћемо ову секту лудака послати у правом смеру -Ђубриште историје.

     Да сам ја неко ко утиче у Србији забрани већ од најнижих разреда основне школе учење енглеског језика британски културни центар у БГ и НС затворио а са енглеском прекинуо дипломатске односе

     Свиђа ми сеСвиђа ми се

5. Др. Војислав Шешељ је почетком 2000тих изјавио нешто веома паметно;““енглези су толика ђубрад од људи да је то и генетика доказала“
   Њихова улога у Србији 2 светски рат почетак кад су Србе гурнули на немце она британско бомбардовање Београда 1944 жешће од швапског све у циљу збацити са власти генерала Михајловића.Стока англиканска је спасла живот Анти павелићу а ћопави загорац усташа тито је њихов шпијун.Почетком сукоба у екс СФрЈ британски министар иностраних послова маргарет тачер назвала је Србе последњим европским ђубрем.Њихова огромна улога у бомбардовању СРЈ кад су ушли на космет заједно са шиптарским терористима су протеривали и убијали Србе.Легално изабрану власт у СРЈ 5 октобра 2000 су они платили да се сруши
   и Србија почиње да буде окупиран.Толико зла су ти. гадови англикански нам нанели такве гнусне лажи у својем примитивизму и ограничености не либе се чак да вређају Новака Ђоковића и то после овог ролан гароса

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

6. Потпуно у праву је Г.Додик јер од кобајаги убијених 7000 потурица права бројка не прелази 3.000,а то што су потурице и њихови ментори измислили још 4.000 од тог броја већина је умрла далекооооо пре Сребрнице а добар део потурица осим у шведској у северној америци их је преко 1.500.У граду у канаду у коме живим Квебеку има их јако пуно и бар 100 од њих су на листи сребренице.Ја сам у 2 наврата тражио од квебешке полиције проверу и трајно протеривање из канаде тих проклетих потурица понудио доказе итекако релевантне међутим оба пута су ме из необјашњивих разлога одбили.Такође сам поднео жалбу имиграционом квебек међутим упутили су ме на полицију?ђубрад католичка

   Свиђа ми сеСвиђа ми се