Бесмртни јунак са Чегра Стеван Синђелић био је родом из Ресаве, из села Војска код Мораве. Без оца Радована остао је рано, а када му се мајка Синђелија преудала у друго село, Стевана су људи знали само по њој, па је тако добио презиме Синђелић. Тих, последњих деценија 18. века, једина школа за мушкарце било је службовање у хајдуцима или код народних старешина, кнезова. Тако је и Стеван постао момак, како се то тада звало, код ресавскога кнеза Петра.

Када је Петар погубљен, као и седамдесет најугледнијих српских глава у дахијској сечи кнезова, Стеван се прихватио кнежевског звања и одмах Ресаву придружио устанку који је око ње већ био плануо, у Шумадији и код Пожаревца. Од тог доба се увек налазио на челу ресавских јунака. У славном боју на Иванковцу 1805. добио је чин војводе.

Наредне године је основан Делиград, и Синђелић се нашао у његовој одбрани. Три године касније, дочекала га је и смрт, али га је песма, настала после његовог несвакидашњег подвига, одвела равно у вечност. Постала је војничка химна у многим каснијим бојевима: “Ој, војводо Синђелићу, српски сине од Ресаве равне, ти си знао Србина заклети, како треба за слободу мрети. Пуче пушка, бој се бије, а Синђелић љуту битку бије, љуту битку бије за слободу, за слободу српскоме народу. Ој, војводо, ти си пао, али душман још од тебе стрепи, ти си дао живот за слободу, за слободу српскоме народу.”

Када од варљивог мира са Турцима, закљученог крајем 1807. није било ништа, Срби су наставили ратовање у три фронта. На два, преко Дрине у Босни, и преко Сјенице до Црне Горе имали су успеха. Трећа војска је пошла од Делиграда ка Нишу. Тада је вожд Карађорђе направио кобну грешку: на чело тог фронта је уместо Петра Добрњца, прекаљеног управника Делиграда, поставио његовог противника, славољубивог, а неспособног Милоја Петровића. Војници су негодовали, неки се придружили Добрњцу који је са својом коњицом отишао пут Књажевца, а остали су са Милојем кренули ка Нишу.

Ту су се у априлу 1809. утврдили у једанаест шанчева. Најближи граду био је велики шанац на коси Чегар испод села Каменице, где је седео Стеван Синђелић са својим јунацима. Турака у Нишу је испрва било мање него Срба у опсади, и били су слабо снабдевени, али су имали Хуршид-пашу, храброг и вештог команданта. Да би добио у времену док му не стигне појачање из Румелије, паша је наређивао испаде своје војске. Срби су их успешно одбијали, па је Синђелић је већ говорио: – Ниш је мој! Ја ћу први ући у њега!

У Нишу се у међувремену сазнало да српском војском не само што не господари једна рука, него је и та, која би требало да води, неспособна. Док су се српске главешине расправљале да ли Ниш напасти одмах, или чекати да градска посада посустане, Турци су дочекали појачање. Када их је било више него Срба, одлучили су да најпре разбију најјачу карику у српској опсади, Синђелићев шанац са 3.000 ратника.

Велика сила је 19. маја кренула из Ниша у одсудни напад. Синђелић ју је дочекао отпором какав се није очекивао. Шанац је убрзо опкољен мртвим турским војницима, али су их следећи, живи, упорно прескакали све док нису ускочили међу српске ратнике. У шанцу се заметнула најстрашнија борба. Тукло се кундацима, ханџарима, чак и голим рукама. Видећи шта ће се догодити, Синђелић је отворио капију на шанцу и повикао својима:

“Браћо! Спасавајте се ко хоће и ко може!”. Онда је кренуо у средину, где је у лагуму стајала сва муниција. Прекрстио се, натегао кубуру и њоме пуцао у барут и метке…

Причало се касније да је густ мрак потпуно заклонио и небо и земљу, која се страховито потресла. Војводама из осталих шанаца командант Милоје је забранио да притекну Ресавцима у помоћ. На то се оглушио само млавски војвода Матејић, али је стигао прекасно. Сва турска војска је изгинула, као и сви Синђелићеви јунаци. Српска војска се у нереду повукла ка Делиграду. Нешто касније, Милоја Петровића је народни суд због битке коју није морао да изгуби осудио на смрт и погубио.

Решен да за сва времена заплаши хришћанску рају, Хуршид-паша је наредио да се одсеку главе погинулих српских јунака и од лобања сазида Ћеле-кула, која се налази “мало више од вароши Ниша, десно од цариградског друма, а на левој обали потока Грабовац”, записао је хроничар Милан Ђ. Милићевић и закључио: “Докле год буде на свету јуначких срца, докле год се буде ценила служба високим идеалима, и најпосле, докле год презирање смрти буде искључива својина великих душа, дотле ће Стеван Синђелић бити дика и нада не само Ресави него и свој земљи српској.”

Цариградским друмом су пролазили многи путници и разносили надалеко причу о страшном споменику турске свирепости. Кула је испрва за рају била опомена, али је временом постала легенда која је позивала на отпор. Народ је чегарске јунаке опевао, а ноћима вадио лобање из малтера и достојно их сахрањивао. Боравећи 1833. код Ћеле-куле, француски песник, државник и велики поштовалац српске борбе за слободу Алфонс де Ламартин је записао: “Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једнога народа, показујући им по какву су је целу платили њихови очеви.”

Бој на Чегру је, као и све битке Првог српског устанка, остао велико надахнуће сликарима, писцима, вајарима, композиторима, али су међу многим устаничким јунацима најславнији постали они који су од народа добили “своје” песме. Оне су се проносиле од уста до уста и певале у рововим на другим бојиштима, каква је Србија имала после Чегра још сијасет. Тако су и разбуђујући стихови о војводи Синђелићу постали права ратничка химна.

Страх од витештва

Када је Илија Коларац, велики српски добротвор, основао половином 19. века фонд за парастос онима који су пали за слободу и ослобођење Србије у два српска устанка, Дубровчанин Матија Бан потресен Ћеле-кулом написао дирљиве стихове: “Ој, молимо! Исполинско поколење то бијаше, сви од ропства домовину искупљујућ’ живот даше…”. А 1878. године, године у којој је Србија добила независност, Бан је са посланицима Народне скупштине, која је тада заседала у Нишу отишао да се поклони сенима чегарских јунака и тада рекао: “Чусмо, браћо, а сад с овдје Сви јуначки завјеримо, синовима свет аманет што год сами не свршимо.”

Због оваквог родољубивог заноса дуго се веровало да је Бан саставио и чувену песму “Ој, војводо Синђелићу”, али за то нема потврде. Данас се узима да је то изворна народна песма, чији су стихотворци обично непознати. Стари ратник из Првог светског рата Милорад Јевтић причао је да се она чула на свим српским фронтовима, а постала је химна војницима чувеног пука “Стеван Синђелић”, који су носећи пуковску заставу и уз звуке устаничке песме о војводи од Ресаве равне, јуришали у слободу. Песма војводи Синђелићу је после Другог светског рата дуго стајала међу забрањенима. Проказана је као шовинистичка, великосрпска, хегемонистичка, озлоглашена, и од ње се, заправо, стрепело, јер је остала ода српском витештву, части, али и бунтовничкој смелости.

Петорица преживела

У легенду је ушло да су у Синђелићевом шанцу на Чегру преживела само петорица младих момака, који су се сакрили међу лешевима. Када су их касније открили Турци, покушали су да их преведу у ислам, а пошто су то они одбили, осудили су их на вешала. Ресавци су успели да се отргну, скоче у Нишаву и побену у Србију.

пише: М. Ђорђевић

Ој војводо Синђелићу

Ој војводо Синђелићу,
српски сине од Ресаве равне.
Ти си знао Србина заклети,
како ваља за слободу мрети.

Пушка пуче, бој се вије,
а Синђелић љуту битку бије.
Љуту битку бије за слободу,
за слободу српскоме народу.

Ој војводо ти си пао,
али душман још од тебе стрепи.
Душманске си посекао главе,
зато тебе Срби радо славе.
Ти си дао живот за слободу,
за слободу српскоме народу.