Није ми уопште драго што морам да кварим ову (пост)празничну атмосферу. Али, видећи како се власт опасно уљуљкује и заплиће у пауковој мрежи сопствене пропаганде, не могу а да – макар сизифовски – не скренем пажњу на неколико појава које су последњих недеља доживеле забрињавајућу ескалацију.

Полуистина је често гора од лажи и може да има опасније последице. Колико пута смо у последње време из уста премијера чули да је буџетски дефицит много мањи него што је планирано, да су фискални приходи много већи и да му је „просто непријатно” колико су показатељи повољни? А колико пута сте, насупрот томе, чули да је у периоду јануар-фебруар 2015. године, индустријска производња у Србији мања 3,1 одсто него у истом периоду прошле године? (А у односу на просек из 2014. године у паду је 6,3 процента, саопштио је Републички завод за статистику.) Истовремено, јавни дуг је порастао на 25 милијарди евра, односно 75 одсто процењеног БДП-а, са реалном перспективом да до краја године догура до око 80 одсто.

Неки од наведених параметара ће се можда и поправити. Неки можда покварити. Али тешко да ће се изменити више него очигледна склоност власти да стварност шминка и кривотвори. И та тенденција је потенцијално много већи проблем чак и од ових неповољних економских показатеља.

Ђорђе Вукадиновић

Уопште, српска власт неодољиво асоцира на тешко оболелог пацијента који пати од фаталне системске болести, а при том се непрестано теши и храбри тиме што му је, на пример, крвни притисак нормалан, а холестерол у реду.

Да, знам. Дављеник се и за сламку хвата. Али овде је, бојим се, у питању нешто горе од тога. Јер да је реч само о обичном оптимизму – он чак може бити позитиван и мобилишући. Но, плашим се да је овде у питању нека врста масовне аутохипнозе, која повремено прелази у масовну халуцинацију. Са све колективним игнорисањем реалности и елементарних чињеница.

Другим речима, плашим се да актуелна власт озбиљно почиње да верује како је угрожена са свих страна, како јој – а пре свега њеном првом човеку – сви раде о глави, од странаца, до малобројне опозиције и медијских критичара. А у таквој перцепцији онда не чуди да се према опозицији могу користити сва средства и брутално кршити њихова демократска, а неретко и људска права. И то је мој најосновнији и истовремено најмучнији утисак из скупштинске дебате о пројекту „Београд на води”. Још више ме брине готово тотална равнодушност јавности према – најблаже речено, недемократској –  атмосфери која је током те дебате у скупштини владала.

Свима се могу десити лапсуси и омашке. Али актуелној власти такве ствари су више правило него изузетак. Па се тако, у непуна 24 часа, са те стране могло чути не само да се у Дубаију налази „највиша зграда у Европи”, него и да се министар војни „телепромтује”, а шеф посланичке групе СНС-а свом премијеру „диви ментално и физички”.

Ја се не слажем с правцем владајуће политике (ако се ту уопште може говорити о неком правцу). Али чак и да је правац савршен, остаје проблем (не)компетентности кадрова са којима се та политика води.