А, онда следи политички маркетинг који има циљ да вас убеди како да прихватите стање ропства као природно и безалтернативно. У античкој Грчкој, која је за Стари континент, почетак наратива о владавини народа или демократији, неки људи су се рађали као робови. Ропство је тако било природно стање. И, уколико кренемо одатле разумевање данашњег „демократског уређења“ државе требало би да буде јасно. Да би „слободни мислиоци“ и „елите“ могле безгранично да уживају у баханалијама прекопотребно је да критична маса „грађана“ буде у стању ропства. Тако, имате, данашњом терминологијом објашњено, јефтину радну снагу, презадужену популацију и зачаране кругове глобалног сиромаштва. За одрживост таквог постмодерног уређења света који знамо кроз неолибералну парадигму: профит изнад свега одговорне су међународне финансијске институције, глобална картелска елита (на првом месту финансијска, онда и политичка, и на крају „интелектуална“) и „батина“ најјаче војне силе на свету која кроз Северно Атлантску Алијансу употребу оружане силе уводи у међународне односе као меру одрживости постмодерног ропства. Све оне служе интересима Вол Стрита и казино економији која треба да нахрани нарастајући амерички дефицит.

Стога, инсајдерске приче које следе, треба поставити као делове слагалице која чини свакодневицу поробљеног света, па тако и Србије:

1.Џозеф Стиглиц[i] био је главни економиста Светске банке (1996-новембар 1999). Та позиција му је омогућила директан увид у рад међународних финансијских институција, и 2000, настаје текст: The Insider: What I Learned at the World Economic Crisis[ii] који из пера Стиглица врло прецизно описује начине деловања финансијског картела. Наиме, за Стиглица глобална економска криза почиње у Тајланду, 2. јула 1997. године. Семе те кризе посејано је раних деведестих, када су источно-азијска тржишта (иако није било потребе) морала да се либерализују под међународним притиском укључујући и Министарство финансија САД. То је значило поплаву краткорочног капитала уместо дугорочних инвестиција. Неки то зову Понзи финансијализацијом, неки казино економијом, али у суштини реч је о капиталу који је захтевао кратку вишеструку оплодњу (најчешће кроз камате) а свој профит слао на Вол Стрит и хранио амерички дефицит. Дакле како је капитал брзо улазио, још брже је излазио и то је створило велике економске проблеме. ММФ је, брже боље наметнуо фискалне мере штедње (буџетске резове) што је узроковало домино ефекат. Државе источно-азијског тржишта ушле су у рецесију, а потом и у депресију. Иако је ММФ знао за погубне последице оваквих мера, није ни трепнуо већ је само наставио даље.

Стиглиц је у почетку мислио да је у питању недовољно разумевање, недостатак знања и искуства, бирократија, трећеразредни ђаци с престижних универзитета и кренуо је да лобира унутар саме организације како би учинио да бирократе „прогледају“. Убрзо је схватио да све претходно не одговара истини и да је у питању нешто сасвим другачије-тајно и добро организовано: „Да сам само разумео снагу притиска који долази од Борда извршних директора ММФ (тело које постављају министри финансија индустријски најјачих земаља и које одобрава све позајмице) (…) моји пријатељи који су били извршни директори говорили су ми да су они ти на које се врши притисак. Међутим, не због инерције ММФ већ због тога што се све одигравало иза затворених врата, било је немогуће сазнати ко је ту права препрека променама…“[iii] Наравно, политика ММФ и осталих сличних институција, уводила је у све дубље кризе земље које су им отвориле врата. Једна од тих, пише Стиглиц, била је и Русија раних деведестих: „Брза приватизација која је Москви наметнута од ММФ-а и Министарства финансија (САД, прим аут) обезбедила је малој групи олигарха да преузму контролу над државном имовином (…) док Влада (Русије) није имала новца да исплати пензије, олигарси су пунили своје рачуне продајом државних драгоцених ресурса. Рачуне које су отварали на Кипру или у Швајцарској…САД су биле умешане у ове ужасне догађаје. Самерс, наследник Роберта Рубина (министра финансија САД), појавио се у јавности с Анатолиј Чубаисом, главним архитектом руске приватизације. Тим чином САД су се сврстале у ред оних који су осиромашили Русе. Није ни чудо, што се после тога антиамериканизам раширио попут пожара.“[iv]

Данас, скоро шеснаест година касније, видимо колико је Стиглиц био у праву као и која је права улога ММФ, Светске банке, корпоративне Америке. У модалитетима се, иако уз бројне аргументе против, апсолутно ништа није променило: државе се форсирају да „ослободе“ тржишта за неолиберални картел који потом демолира све што му се нађе на путу. Од државе до друштва-јер профит је изнад живота. Тако је свако наклапање о демократским принципима, само наклапање јер су управо они први настрадали у налету агената неолибералног картела.

2. Два висока српска званичника и један министар из српске Владе, који су инсистирали на анонимности, рекли су британском Гардијану да „Абу Даби финансира последњу саветничку ролу компаније „Tony Blair Associates“[v] и да „Блер и његов тим редовно посећују Београд последњих месеци (укључујући и последњи ПР „час“ који је одржао Алистер Кемпбел за чланове српске Владе). „Балкански инсајдери“, према писању Гардијана, „рекли су да би овим могли да рачунају на пад политичког рејтинга који ће превазићи корист од лобирања за чланство у ЕУ или унапређење руководећих вештина које нуди Блерова компанија.“[vi]

Српски министар, који је инсистирао на анонимности, Гардијану је потврдио да Блера плаћа Абу Даби, али да је права природа споразума (са Блеровом компанијом) „строго чувана тајна“ (…) нико нам није рекао никакве детаље, јер је све преговарано у врло уском кругу“, рекао је инсајдер из српске владе, „ту су били неки људи који су држали предавања, али искрено не видим никакву сврху тог пројекта. Ништа они нама нису рекли, што ми већ не знамо“.[vii] Још један анонимни извор из премијеровог кабинета рекао је Гардијану да Абу Даби сноси трошкове пројекта, али и да не зна остале детаље: „Знам само да су људи дошли и да су нам рекли да је све плаћено од стране Абу Дабија.“[viii] На питање новинара Гардијана поводом сазнања да Абу Даби финансира пројекат, портпарол Tony Blair Associates рекла је: „Овај пројекат је директно преговаран између ТБА и српског премијера после њихових састанака и није део никаквог ширег споразума и рад „delivery unit“ нема никаквог утицаја на улогу Тонија Блера на Средњем Истоку, односно за палестинску привреду“[ix]. Јула прошле године новинарима истог листа после посете Тонија Блера Београду, Блерова канцеларија је рекла да „нема пројекта или уговора са Србијом“. Блерова портпаролка је на то подсећање одговорила да у то „време није био потписан никакав споразум са Србијом, али је одбила да одговори када је споразум заправо потписан.“[x]

Дакле, сазнали смо: да има инсјадера у српској Влади и да пре говоре за британски Гардијан него за српске медије, да је споразум са Блером преговаран у строгој тајности и да никоме није јасно шта он представља, јер до сада су учествовали, очито, у некаквој „фасади“ која скрива много озбиљнију причу. Да ли се права истина крије у „delivery unit“ или како је неки медији у Србији зову Владом у сенци која ће се бавити продајом „Телекома и корпоративизацијом ЕПС-а“[xi] и која ће бити задужена „за испуњавање циљева у различитим областима и за повезивање свих институција које су ангажоване на истим пројектима“[xii]. Према сазнањима истог српског дневног листа, „у кабинету премијера се планира пет подгрупа „delivery unit“-за инфраструктуру, приватизацију јавних предузећа, директне стране инвестиције, државну управу и пољопривреду. Тимови су унутар себе подељени по конкретним пројектима. Представници Блерове организације биће задужени да надзиру формирање тимова (…) и контролишу њихов рад, док представници Владе Србије раде на одабиру људи који ће бити ангажовани на тим пословима.“[xiii] Када су новинари истог листа контактирали прес-службу британске владе да се распитају о Блеровом „патенту“ из доба његовог премијерског мандата („delivery unit“, како је то, иначе, представљено српској јавности) службеник „је рекао да не зна о чему се ради и замолио да се напише допис канцеларији Дејвида Камеруна.“[xiv]

Наставиће се…

———

[i] Добитник Нобелове награде и професор на Колумбија Универзитету (раније предавао на Јелу, Оксфорду, МИТ, Стенфорду и Принстону), према часопису Тајм  (2011) један од 100 најутицајнијих људи на свету, аутор Њу Јорк Тајмс бестселера „Цена неједнакости“ (2012)

[ii] http://www.globalexchange.org/resources/wbimf/stigli, чланк је претходно објављен у штампаном издању The New Republic, April 17, 2000 (print edition)

[iii] исто

[iv] исто

[v] http://www.theguardian.com/world/2015/feb/18/tony-blair-advising-serbian-government

[vi] исто

[vii] исто

[viii] исто

[ix] исто

[x] исто

[xi] http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/delivery_unit.46.html?news_id=298952

[xii]http://www.danas.rs/danasrs/politika/bler_formira_timove_u_vucicevom_kabinetu.56.html?news_id=296906

[xiii] исто

[xiv] http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/delivery_unit.46.html?news_id=298952

28. 03. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић