.

Херој српског отпора НАТО пакту: Годишњица смрти мајора Радосављевића

(Телеграф.рс, wikipedia/Dias011, avijacija.com)

– Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи – рекао је Зоран мајци дан пред погибију.

Зоран Радосављевић је био мајор и пилот Ратног ваздухопловства Војске Југославије, који је погинуо бранећи српско небо на почетку НАТО бомбардовања, 26. марта 1999. године.

Мајор Радосављевић рођен је 1965. године у Приштини, а будући да му је отац био војно лице при ЈНА, па је, због потребе службе, често мењао место становања, Зоран се, заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном, често селио. Основну школу “Старина Новак” завршио је у Београду, а Ваздухопловну општу средну војну школу “Маршал Тито” у Мостару. Ваздухопловну војну академију студирао је у Пули и Задру.

По завршеној војној академији каријеру војног пилота започиње у Београду 1986. године као пилот-ловац на авиону МиГ-21. Године 1992. бива унапређен у чин капетана прве класе. Исте године Зоран завршава преобуку на авиону МиГ-29 и постаје један од најмлађих пилота у ескадрили Мигова 29 Југословенског ратног ваздухопловства. Постхумно, на Аеродрому Батајница сваке године додељује се награда која носи његово име најбољем одељењу.
Фото: авијација.цом

Године 1996. уписао је последипломске студије на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао у јуну две године касније. На овом факултету се од 1999. године додељује годишња награда за најбољег студента на Ваздушном саобраћају која носи његово име.

У време почетка НАТО агресије на СРЈ, 24. марта 1999, Зоран је био у својој јединици, 127. ловачкој авијацијској ескадрили “Витезови”, која је била смештена на Војном аеродрому “Батајница”.

Како је његова мајка једном испричала, дан пре погибије однела му је доручак у његов стан на Новом Београду, где је живео са девојком, и молила га да не лети.

– Мама, морам. Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи – рекао јој је Зоран.

Следећег дана, 26. марта 1999. године, добровољно се јавио да оде на борбени задатак. Зоранов МиГ-29 оборили су вишеструко јачи агресори у рејону Мајевице, на територији Републике Српске. Његово тело исте вечери пронашли су дечаци надомак Бијељине.

Труп авиона био је на ливади, кљун на једној планини, а његово тело са седиштем на другој. Дечаци су узели мердевине и ћебе од једне баке, умотали га и предали војсци Републике Српске. Војници су га пешке преко њива пренели у болницу у Лозници.
Фото: дефенсе.гов

Како је за Телеграф испричао његов саборац Драган Илић, мајор Радосављевић био је свестрана личност и волео је све аспекте жвиота.

Зоран Радосављевић је био пасионирани једриличар и оснивач ЈК Поларис. После његове погибије, у септембру 1999. једриличари из ЈК Поларис и београдског ЈК Ламар започели су са одржавањем меморијалне једриличарске регате која носи име “Зокијева регата”. Првих година регата је одржавана на црногорском приморју, а од 2009. године одржава се у Београду.

***

Бесмртни Хероји неба

четвртак, 03. март 2011. 

Србији су потребни узори да би поново пронашла свој идентитет и треба јој подсећање на прошлост да би знала како да одабере прави пут у будућност.

Србски Херој – Пуковник Миленко Павловић

Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић.

4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра.

Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом МиГ-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара. Павловић се упустио се у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху. Остаци његовог авиона пали су у село Петница. Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу.

У родном селу Миленка Павловића, Горњем Црниљеву, направљен је спомен комплекс који обухвата:

1. Спомен чесму са плочама пилоту Павловићу и мајору Александру Стефановићу (погинулом 1991. код Товарника) као и војницима изгинулим у ратовима за ослобођење 1912. – 1918. На спомен чесми се налази крило са авиона МиГ-29 пилота Павловића

2. Ловачки спомен-дом Миленко Павловић Пилот

3. Авион типа Супер Галеб

Србски Херој – Потпуковник Живота Ђурић

“Командант 241. ловачко – бомбардерске ескадриле потпуковник Живота Ђурић погинуо је 25. марта 1999. године после напада на камп за обуку терористичке тзв. ОВК. У тренутку погибије управљао је борбеним авионом типа Ј-22 “Орао“, евиденцијског броја 25104.

Цитат из књиге С. Смиљанића, о погибији хероја мајора Животе Ђурића.

*****

„У нападу на положаје терориста тзв. ОВК на планини Чичавица, у рејону села Ликовац његов авион је погођен и Живота је погинуо.
Пилот Слободан Димовски, Животин „класић“ (генерација), који га је тада пратио на задатку, прича:
„Летели смо изнад испресецаног терена, у условима отежане навигације на само педесетак метара релативне висине. Сунце је било на заласку. Планине на граници с Албанијом већ су правиле сенке. Ђурић је већ извршио дејство, био је у маневру на горе када је погођен. Видео сам да је пао на положај терориста, који су имали подршку НАТО авијације из ваздуха.“
По оцени и претпоставци пилота из Ђурићеве ескадриле, када није могао да извуче авион, комадант Ђурић није желео жив терористима у руке, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља.“

*****

Ово је прича о још једном пилоту који није рекао: “Нећу“. Није се уплашио.
Одговорио је на позив у помоћ неким другим херојима на земљи. Морао је да им олакша ситуацију, барем на кратко. Положио је живот, пар тренутака након тог десетина живота вредног ватреног дејства…

Србски Херој – Пуковник Слободан Перић

Дана 26. марта 1999. године добровољно се јавио да полети на борбени задатак да би се супротставио НАТО авионима који су бомбардовали Србију. После 12 минута ваздушне борбе и маневара над Западном Србијом, Перићев МиГ-29 је погођен а он се катапултирао на територији Републике Српске. Преживео је пад са висине од 7.000 метара.

Тог истог дана, неколико километара даље, на истом задатку погинуо је његов пријатељ и колега мајор Зоран Радосављевић. Перић је уз помоћ локалног становништва пребачен после неколико сати на територију Србије. По пензионисању 2004. године посветио се производњи ракије на свом родном имању а био је и власник аутоперионице. У знак сећања на каријеру пилота, најбољој ракији из свог програма дао је име „стари витез“.

Пензионисани пилот пуковник Слободан Перић настрадао је 29. маја 2010. године у саобраћајној несрећи која се догодила на аутопуту Осечина — Горње Црниљево у близини Ваљева. Несрећа се догодила када је џип „форд кампањола“ којим је управљао Слободан Перић слетео са пута, ударио у бедем и преврнуо се.

Србски Херој – Генерал Љубиша Величковић

За време НАТО агресије на СРЈ обављао је дужност помоћник начелника Штаба Врховне команде Војске Југославије за РВ и ПВО.

Дана 1. јуна 1999, за време обиласка положаја ракетних батерија ПВО-е у, околини града Панчева, након дејства НАТО авијације на овај град и положаје РВ и ПВО Југославије, једним од пројектила, смртно је погођен и генерал Љубиша Величковић.

Сахрана посмртних остатака Љубиша Величковић обављена је 3. јуна 1999. на гробљу у његовом родном селу.

Србски Херој – Мајор Зоран Радосављевић

НАТО бомбардовање почело је 24. марта 1999. године. Зоран је те вечери био у свом стану на Новом Београду где је живео заједно са својом девојком. Следећег дана одлази на војни аеродром „Батајница“ и придружује се својим друговима из 127. ловачке ескадриле „Витезови“.
Наредног дана одлази код своје мајке и сестре. Његова мајка Радојка тада га је замолила:
—  Сине мој немој да летиш.
— Шта је човек ако изгуби домовину? Ми пилоти морамо да полетимо и преузмемо први и најјачи удар агресора како би спасили бар једно дете у овој земљи, рекао је Зоран својој мајци.
Следећег дана, 26. марта 1999. године добровољно се јавио да оде на борбени задатак. Зоранов МиГ-29 оборен је у рејону Мајевице, на територији Републике Српске. Сахрањен је два дана касније на гробљу у Београду.

Србски Херој – Пуковник Иљо Аризанов

Иљо Аризанов је био једини пилот Војске Југославије у ратном сумраку 24. марта 1999. над Косметом. Оборен је у ваздушној борби са НАТО агресорским авионима. Катапултрирао се из оштећеног авиона изнад реона Дренице, јаког шиптарског упоришта. Тек трећег дана провлачећи се територијом поседнутој од шиптарских терористичких банди ОВК, стигао је до приштинског војног аеродрома Слатина.

Нарушеног здравља са тешким срчаним проблемима, као последице рата и обарање, пензионисан је у чину пуковника.

У својој 52 години пензионисани пилот-ловац пуковник Војске Југолсавије Иљо Аризанов преминуо је 04. 09. 2011. у Београду од последица срчаног удара. Одликован је Орденом за храброст, а Радио-телевизија Србије је о херојском подвигу Аризанова и његових колега снимила документарни филм Нико није рекао нећу.

Нова власт у Србији није га удостојила испраћаја који приличи хероју,изостао је прелет авиона МиГ-29 из ескадриле којој је и сам припадао.

Срамота за државу Србију и њену војску – Иљо Аризанов је летео у рату, борио се и био оборен, држава Србија за њега није могла да лети ни у миру на последњем испраћају у вечност хероја српског неба.

Не заборавимо наше Хероје.

___________________
Извор: Дан Ветерана – Видовдан