Какви смо бескичмењаци постали, колико смо снисходљиви и себи лажни, не изненађује ме овај колективни мук поводом 16 година од Нато агресије на нашу земљу.
Као да смо ми бомбардовали, а не били бомбардовани, тако смо инертни према том злочину. Као да нам није једно пролеће било одузето, као да нису бацали уранијум на нас него бомбоне, као да су нас сирене успављивале а не будиле, као да нису недужни губили животе. Као да последице данас не осећамо.
У некој другој земљи би људи већ изашли на улице да одају почаст страдалима, да се помоле којем год Богу, небу, звезди, месецу, птици, бандери да се овако нешто никад не понови, никоме.
И то би било у реду, то би била права савест човечанства.
Сви послови би стали макар на минут, у свакој би се установи прочитао проглас о томе како је “већа“ цивилизација на крају 20. века бомбардовала “мању“ цивилизацију, ваљда да их научи памети, а успела је да им узме памет. На сва би се звона цвилело о нарушавању основних грађанских права, сећали би се лица деце која, да нису страдала, данас би били момци и девојке са својим сновима, са својим првим симпатијама, са својим првим пољупцима, својом младалачком снагом.
И то би било у реду, то не би била патетика или национализам, био би то глас подигнут против свега нехуманог, овде и тамо, данас и увек.
Да се ово десило у некој другој земљи, ми бисмо одједном постали храбри да осудимо, савршено свесни страхоте злочина, саосећајни у болу једног народа.
Или бисмо све то глумили да јесмо.
Волела бих да наш немар оправдам умором, оним умором који немамо када се другима нешто деси, када излазимо на улице и палимо свеће испред туђих амбасада, када “rip“-ујемо, када немамо мере ни стила у исказивању дивљења према другима, када не знамо ни чему се дивимо, када се утапамо у туђе обичаје, уместо да из своје традиције израњамо.
Не знам како веровати таквом народу.
И бојим се да ћемо, желећи да покажемо снагу свог опроста, помешати тезе и заборавити и оно што не сме бити заборављено, да ћемо у самоизазваној националној деменцији заборављајући мрак, заборавити и светлост, да ћемо, заборављајући светлост, заборавити шта смо све заборавили.
Да ћемо, заборављајући шта смо све заборавили, заборавити да уопште живимо, ходамо, дишемо.
Оно што до сада ниједна животиња није урадила.
Себи, својој врсти, Природи, Богу.
Милица Вучковић
24. 03. 2015. ФБ Milica Vučković, за ФБР приредила Биљана Диковић
Категорије:АКТУЕЛНО, Бомбардовање, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, Европа, ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА, ИСТОРИЈА, КОСОВО И МЕТОХИЈА, Мишљење, Нато, Национално питање, Новости, ПОЛИТИКА, Родољубље, САД, СВЕТ, СРБИЈА, Страдање Срба, Тероризам, Трагедија, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Надахнуто.
Браво Милице!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ЗАШТО НЕМАМО СПИСАК ПОСТРАДАЛИХ У НАТО ЗЛОЧИНУ?
Шта је горе од умањивања броја жртава злочиначке НАТО алијансе?
Прво је почела ружна и прљава Бисерко са умањивањем броја страдалих и убијених у НАТО злочину, а онда су почели и други, па и представници власти. Тако јуче у ТВ извештају чујем веома растегљиву цифру, кажу 1.200 до 2.500 страдалих. Па да ли нормалан човек то може да замисли? Сами да умањујемо своје жртве, сами да умањујемо број погинулих војника, наших јунака који су дали своје младе животе за своју отаџбину? НАТО злочинци бомбардовали су Србију на самом крају двадесетог века, у време компјутера, мобилних телефона и какве још технике, а ми Срби нисмо утврдили тачан број жртава. Како Србијом и даље владају комунисти, хрвати и јевреји, њихово прикривање тачног броја погинулих је јасно и лако за објашњење, али је заиста чудно да се не нађе неки појединац, неко српско патриотско удружење или неко од оних који су остали иза пострадалих да утврди, колико год је могуће, тачан број пострадалих: презиме, име, датум рођења, место рођења, матични број, војник, полицајац, цивил, дан, час и место страдања, место сахране и, евентуално, кратак опис страдања. Има ли таког ентузијасте међу Србима? Дал’ је родила мајка таквог јунака који ће оловком и компјутером да зачепи одвратну губицу тој одвратној жентурачи Бисерко? Нека је пет стотина страдалих, али да знамо тај број и да сви српски и пријатељи и непријатељи знају. У суштини нашег страдања од НАТО злотвора није број страдалих, много је да их је и десет, али тим НАТО ф…….. (ух како би употребио једну реч на слово ф, али можда текст не би био објављен) је број врло важан и они преко својих плаћених организација и појединаца, па чак и оних из власти, српске жртве умањују, а све друге жртве увећавају. Зашто они то раде? Можда зазиру од, рецимо, историје. Исто тако су комунисти после 1945. године, између осталог, забранили попис српских жртава у Хрватској, у Јасеновцу, па и у Србији. Да ли нам је водиља такав пример из комунистичке диктатуре и комунистичког антисрпства? Ваљда не. Ако је тако, онда је то још један разлог да ми направимо тачну евиденцију пострадалих. Зашто дозвољавамо да се и сада огрешимо о те жртве и свој народ? Зашто дозвољавамо тој болесној жентурачи да се онако одвратно смејуљи на помињање броја од око 2.500 страдалих? Па зар не постоји тачан број погинулих војника и тачан број погинулих полицајаца? Зар ти спискови не могу да буду доступни јавности? Како је могуће да се спискови мобилисаних нађу у Хагу и да се тако у неку врсту непријатности доведу хиљаде мобилисаних који су се одазвали и кренули у одбрану Отаџбине? Уместо да је обрнута ситуација и да нико на свету не може да има увид у војне спискове, а у спискове пострадалих да, овде се број жртава држи у тајности, а спискови мобилисаних су јавни. Невероватно.
Хајде момци, узмите компјутере, телефоне и оловке и почните попис жртава НАТО дивљања, отворите неку страницу и допуњујте списак, размењујте податке, омогућите и појединцима да шаљу информације, где год стигнете објављујте да се такав списак прави, упутите званичне дописе војсци и полицији да вам доставе спискове њихових жртава, дописе разноразним државним органима, представницима општина и њиховим службама и тд. и целокупну комуникацију објављујте.
Ако није нескромно, замолио бих и уреднике Србског ФБРепортера да помогну око организације такве акције. Да се омогући да што већи број читалаца сазна за акцију, да се омогући достављање података и у електронској верзији и путем писама на нечију кућну адресу.
Позивам и српске родољубе који су финансијски кадри да помогну прикупљање података о жртвама. На пример један евро награде за податке о свакој жртви којом се допуни списак. То би било око 2.500 евра, а ако би било 5 евра по жртви, онда би добротвор помогао са 12.500 евра. Наравно сукцесивно и на основу видљивих резултата. У овој кризи то је велики износ, али је и 5 евра солидна помоћ момцима који би то радили, макар за трошкове које би имали. Мало пара и мало више ентузијазма и патриотског духа вероватно би дали резултат.
Поздрав свим непријатељима НАТО алијансе.
Мића из Ниша
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Слушај тишину Милице. Не љути се на твој мртав народ. Живиш на гробљу по ком тумарају живи, неми лешеви. Занемели су, не од бомби, већ од оних који су дошли после тога. И још више од оних који ће тек доћи. Овде је смрт обична превара. Ништа ту није остало да умре.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Gospođice Vučković,
Nisu zaboravili ni oni koji su nas bombardovali a nismo ni mi zaboravili.
Nije uspelo sve što su pokušavali. A onda su našli skotove koji će sve zbog para, zbog ucene, zbog straha, da sve što im narede, urade..Ali ni kvislinzima neće biti dobro. Kad budu upotrebljeni biće bačeni.
Niste zaboravili VI nisu ni drugi.. Ali vlast se prodala i sada plaćamo posledice..
Свиђа ми сеСвиђа ми се