У Уторак 17. марта у 17 часова одржаће се шетња од Трга Републике до Храма Светог Саве, под паролом „Србине, не заборави“, а повод је 11 година од погрома над косовским Србима. Путем Фејсбука на шетњу београдским улицама су позвали Родољубива омладина и српски навијачи.
12. 03, 2015. НСПМ, за ФБР приредила Биљана Диковић
„Одлучили смо да изађемо на улицу и направимо први скуп за Косово и Метохију у последњих годину дана. Жалосно је што данас ни једна национална организација или нема енергије или нема воље, осим саопштењима да искаже свој став поводом косовског питања. Већина националних организација је изгорело у политичким амбицијама, не рачунајући странке попут Двери, ДССа и СРСа које су са друге стране са мало енергије споре и системски компликоване када су протести и скупови у питању, а својим омладинама не дозвољавају да преузму организације оваквих ствари.
Позивамо све родољубе па и политичке организације да се прикључе шетњи, ЈЕР ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ ДА СЕ ПОГЛЕДАМО У ОЧИ И ПРЕИСПИТАМО ДА ЛИ СМО СЕ И МИ ОДРЕКЛИ НАШИХ ЖРТАВА И СВЕТЕ ЗЕМЉЕ, КАО ШТО СУ ИЗДАЈНИЦИ КОЈИМА ТОНИ БЛЕР ДРЖИ СЛОВО! “
Истакао је Дамњан Кнежевић један од организатора скупа, и додао да је ово четврта година како учествује у организацији шетње 17-ог марта и да да је жалосно то што се нико од учесника из предходних година није сетио датума, а многе је то политички уздизало, као и то што се 2014 године због избора 16-ог марта појавило мање од 100 људи.
(НСПМ)
СРБски ФБРепортер 
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11.000 Београд, Змај Јовина 15
Тел: 34-27-044, vladaukninu@gmail.com
Бр. 1775/15 12. 03. 7523 (2015)
ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
– Томислав Николић –
ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ
– Маја Гојковић –
ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ
– Александар Вучић –
ЗАШТИТА СРПСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ – ВАША ЈЕ ОБАВЕЗА III
СКЕНДЕРБЕГ ЈЕ СРБИН
Поштовани државници Републике Србије,
У вези са државничком обавезом да се заштити српска културна баштина, почели смо вам писати од 2. марта 7523 (2015), под бројем 1771/15, али из ваших кабинета нисмо добили одговоре.
И овај пут вас подсећамо, да не постоји ниједан разлог који би могао определити државнике – да занемаре заштиту културне баштине свог народа. А српска културна баштина је данас угрожена (и столећима раније), да тако нешто није доживео ниједан други народ. Срби су доживели, да им буде избрисана из школских и научних књига и средњевековна повјест – да би се та повјест (историја) приписала другим народима на Балкану. Тако је учињено и са средњевековном српском историјом – која је приписана и шиптарском народу и његовој данашњој држави Албанији.
Предлажемо вам да у научним установама Европске уније и у УН покренете питање колонијалног фалсификовања српске повјести (историје), при чему можете почети с албанским присвајањем српског средњевековног племића Ђурђа Кастриотића – Скендербега. Његов споменик је подигнут у Приштини и уписано је на њему, да је он припадник шиптарског народа, а то уопште није тачно. Још у 18. столећу је католички свештеник из Далмације, Андрија Качић Миошић оставио запис, да је Скендербегов предак (вероватно деда) пресељен из Босне у данашњу Албанију, која је тада била у оквиру Србије – династије Немањића.
О Скендербегу као Србину и средњевековним Србима у данашњој Албанији оставио је записе аустријски историчар, Спиридон Гопчевић, чији подаци из 19. столећа о томе се не могу оспорити. Он је описао нововековно западноевропско и турско превођење Срба у шиптарску нацију:
„Од Греве почев, срећемо албанизоване Србе, који су прешли на ислам, па су, чак, и свој језик заборавили. Само у неким селима (Грекај, Тумини, Љујсна) станују прави Шиптари… У Уништу, има опет муслиманизованих Срба – који говоре и српски и албански. У Колесњану је пола Срба… У Бици, трећина је Срба, али муслиманизираних. У Нансу су сви Албанци. У брдима – у Броду, Новесеји, Бачку, Рештелици, Топољани, итд. је све настањено муслиманизираним Србима, а у Љубни, Штићни и Гостиљу, претежан део су Срби мухамеданци. У овој прилици, желим да споменем, да, уствари, велики део данашњих Албанаца нису ништа друго него албанизовани Срби. У време српског царства, беху, наиме, скоро сви Малисори, Дукађини, становници округа Елбасан, а вероватно и Миредите – Срби. То откривају још и данас српска имена племена и села. Многа од тих имена су током векова унакажена: Голобрдо – у Колобарда, Белград – у Берат, Сокол – у Зогољ, итд, али још многи топоними су из српскокг језика“.
А старци Шиптари, који не знају шиптарски, расрбљивани су и крајем 19. столећа, о чему говори и следећи податак аустријског историчара – о националном састава у Призрену, Пећи, Приштини и Ђаковици – крајем 19. столећа:
„Пролазећи Косовом и Метохијом, Спиридон Гопчевић се задржао у Призрену. Поред статистичких података, које је прикупио, он указује и на невероватне размере исламизације Срба. Тако, на пример, у Призрену са 60000 становника, утврђује да је Срба хришћана 11000, а исламизираних Срба – чак, 36000. Остало су Турци, Албанци, Цинцари и Цигани. Што се тиче Ђаковице, њу је приказао са 4100 кућа – 160 кућа су Срба хришћана, 450 кућа је припадоло Циганима, 130 католичким Албанцима, а остале су (1360) муслиманских Албанаца – све албанизованих Срба, који припадају највећим фанатицима, што је, како се то већ зна, увек случај са ренегатима (преобраћеницима). За Пећ наводи, да има 2530 кућа, и то: 1600 мухамеданских (српских), 700 хришћанских Срба, 200 католичких Албанаца, 10 турских, итд. Врло је значајно Гопчевићево запажање, да је, уз тако бројно муслиманско становништво, број џамија незнатан. Овај податак, врло илустративно, говори, да је муслиманство нова појава у Метохији. И, коначно, ево још само података за Приштину, за коју Гопчевић каже, да има 3510 кућа. Србима хришћанима припада – 350 кућа, Србима муслиманима – 2600, Турцима – 260, Јеврејима – 70, Албанцима – 70, итд“.
Професор у Гимназији на Цетињу, Томо П. Раовац, написао је књигу о пошиптареним Србима и Србину Скендербегу, чију архиву на српском језику је чувала једна муслиманска породица на Цетињу (1913. године), чији су чланови памтили и предање, да су потомци Скендербегови. Пише о Скендербегу и о члановима његове породице, чија су имена српска – и данас веома присутна:
„Ђорђе Кастриотић је рођен 1403. године, од оца Ивана и мајке Воиславе, кћери српског господара од Полага. Његов прадјед се звао Бранило Кастриотић, био је управник Канине и погинуо је у Јањини 1379. године, гдје је вршио дуност најмесника, као племић Душанов. Његов ђед се звао Константин, за кога епирски деспот Мусакије изриком тврди, да је, као српски племић, господарио у Серињи, које је мјесто аустријски конзул Ј. Г. Хан нашао на своме путовању и описао га. Константин се оженио Јеленом, јединицом и унуком великог Карла Топије, господара од цијелог арбанашког приморја и наследнцом Ђорђа Топија, помоћу које је добио велики положај и углед међу арбанашким главарима. Отац Ђорђев, Иван, везан сродством са старом лозом Топија, а доцније и са другим важнијим арбанашким кућама, био је најглавнији владар у Арбанији. Са својом женом Воиславом је имао пет кћери и четири сина. Најстарију кћер Марију је дао за Стевана Црнојевића, господара Црне Горе; Влајку за Стевана Балшића; Ангелину за Владана Аријанта-Комненовића; Јелу за неког главара у Арбанији, а Мамица је, по очевој смрти, удата за Мојсила Дибранца. Од синова, најстарији Реносин је умро као православни калуђер у Синаји, остала тројица су се звали: Станиша, Константин и Ђорђе. Иван, Ђорђев отац, је морао 1413. године дати Султану своја три сина за таоце, а међу њима и десетогодишњег Ђорђа. Турци га потурчише и назваше Скендербегом, или Искандером, што значи господар – Александар… Ђорђе побјеже од Султана, промијени поново вјеру, дође у Кроју, коју исте године (1444) ослободи, као и град Љеш… Но, да ли је Карло Топиј био Арбанас. То је питање које још није расправљено. Међу Арбанасима, нема имена: Ђорђе, Иван, Станиша, Воислава, Мамица, Јелена, Марија, Влајка, ни Ангелина – нити се код Арбанаса могу наћи многосложена имена, већ само једносложена: Пренк, Ђон, Лек, Биб, Гиљ, Дод, Том, Марк, итд. Зна се, да се Ђорђе Кастрииотић, свагда, служио својим српским језиком и ћирилицом, којом је писао и издаво повеље и наредбе… Зна се, да је живио као православни Србин, славу славио и све обреде и обичаје српске вршио и одржавао… Било је и таквих странаца који су по цијелој Малесији, нарочито у Скадру и око њега, ништили све српске споменике, црквене натписе и друге документе о српској прошости. Нарочиту ревност је показивао г. Хекар, француски конзул у Скадру, коме нијесу давали мира српски споменици и црквени натписи по свој околини Скадра. Успомена на Ђорђа Кастриотића, Скендербега, остала је у живој памети код цијелог српског народа, који га сматра и увршћује међу своје највеће јунаке, што потврђују народне пјесме, предања о витештву, и његовим славним побједама над Турцима, док се код Арбанаса – правих Арбанаса, о њему готово нигде и ништа не зна, нити га Арбанси спомињу као свог јунака. А кад би он био арбанашки народни јунак, и птица у гори, и чобан за овцама би пјевао о његовом витештву и славним побједама. Но, за дивно је чудо – што га онда Арбанасима подмећу неки странци, па и наши много уиважени научници, људи од пера и новиари… На Цетињу је, код писца ових редова, учио Пренк Кола и научио српски језик и са поносом називао себе – Србином. Он се сваком приликом истицао као прави потомак Скендербегов, ређајући све претке – почев од себе до Ђорђа Кастриотића-Скендербега и од Скендербега до Андијушка, брата Краљевића Марка. Ово живо предање, које се преноси са оца на сина у овој познатој и угледној мирдитској кући, познато је и свима Мирдитима и Малисорима, и то је живо предање. Давало је право на првенство овој кући, што је и Турцима било познато и због чега су свагда зазирали од Пренк Коле и његових предака и рођака. Ово предање, почев од Пренка Коле, чуо је овај писац и од његовог оца, капетана Коле, који је себе сматрао по старини Србином, а по језику Шћипетаром (брђанином). Овај капетан Кола и његов син Пренк Кола причали су ми, како је у њиховој кући има једна одаја – скривалица, гдје се чувају стара јеванђеља и друге на пергаменту писане књиге српским (старословенским) језиком, које се чувају у њиховој кући још од доба Скендербеговог. За ове књиге и старе повеље, писане на пергаменту, причали су још и то, да су их тражили многи бискупи арцибисккупи, који су њиховој кући долазили, да их виде и да их читају, али ниједан од њих није знао да их прочита и да сазна њихову садржину, велећи, да су то старе шизматичке књиге, које су писали невјерници. Али, како се те књиге остале, као аманет од Скендербега, они су их чували и очували. О тим су књигама говорили са највећим поштовањем и побожним пијететом, изјављујући, да би прије изгубили главе и свакога и све своје, него што би те свете књиге из својих руку испустили, вјерујући, да им оне доносе свако добро и уважење, које, као прва кућа Мирдитска, имају и уживају“.
Да не бисте подлегли садржајима кривотворене историје, можете се позвати на књигу католичког свештеника са Хвара, фра Винка Прибојевића, који је (крајем 15. и почетком 16. столећа) писао о повељи Србима Александра Великог (Македонског). У својој књизи: „О подријетлу и слави Славена“, написао је да су преци Срба у Антици: Венети, Дарданци, Илири, Трачани, Дачани, Готи, Гети, Мизи, Рашани, Македонци, Далматинци… те вам нико неће моћи говорити да су Илири, или Дарданци преци Шиптара – како је то убележено (фалсификовано) у званичну историју бивше Југославије и осталих европских држава.
Ваш захтев, да се у књиге друштвених наука унесе истина, отклониће накарадности у друштвеним наукама, које скрвнаве Цивилизацију на Планети, а ваш корак неће спречавати ни научници у европским државама. Посебно то неће чинити у вези са српском припадношћу Скендербега и српском припадношћу великог процента данашњих Албанаца, о чему је податке оставио, нико други, него аустријски историчар – Спиридон Гопчевић.
С поштовањем,
Милорад Буха, премијер
Дипл. инж. Рајко Лежаић,
председник Скупштине
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ОД БОГА ВАМ ЗДРАВЉЕ МОЛИТВА ВАЗДА ЗА КОСОВО МЕТОХИЈУ И ПОДРШКА СВИМ СРЦЕМ
Свиђа ми сеСвиђа ми се