Краљевина Југославија је била један од највећих произвођача и извозника сирове, гребане и чешљане кудеље у Европи

07. 03. 2015. НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Прерада конопље прво је забележена на Балкану

ПРВО писано сведочанство о употреби конопље на Балкану, забележио је Херодот. Оно што је најзанимљивије је то што тај запис говори да су тадашњи становници нашег полуострва уживали у употреби ове биљке.

По записима Херодота наводно су древни Скити имали обичај да загревају конопљино цвеће све док оно не почне да се дими и онда су уживали у некој врсти опијености.

Трачани су, опет по сведочењу Херодота, разликовали дивљу и питому конопљу. Трачани су од од влакана стабљике ткали одевну тканину коју је тешко било разликовати од ланене.

О конопљи су на Балкану забележена бројна народна веровања. Управо у Србији многе болести су лечене димљењем конопље и цеђењем њеног уља. Пушења конопље ће доцније доцније долазити са турским завојевачама. Код Срба је чак постојало и женско име Конопља, што говори колико је ова биљка била цењена.

Др Јан Кишгеци, бивши министар пољопривреде у Влади Србије (1991-1994) у својој књизи “Конопљи хвала”, сакупио је пуно података о конопљи, па наводи и да су у Србији Турци производњу лана и конопље опорезивали, што сведочи о значају те производње. 1821. књаз Милош Обреновић тако у свом протестном писму, 1821. године, замера Смаил-бегу што у Крушевачкој нахији у Катуну, Ахмед-спахија глоби људе у стоци и смоку, а узима им 2,15 гроша на кудељу. Наводи се и податак да је Србија 1834. имала извоз у вредности од 4,5 милиона француских франака. Извозиле су се свиње, волови, овце, вуна, лој, восак, свила, лан и конопља. Извесни француски гроф Де Боа, дошавши у Србију да види шта јој се може продати, поражавајуће је констатовао да је извоз из Србије дупло већи од увоза јер сељанке саме од лана, конопље и памука израђују све што им је за домаћинство потребно. Практично сви текстилни производи по кућама (веш, одела, постељине, простирке) били су произведени у домаћој радиности. Данас ово делује као научна фантастика, јер је више немогуће наћи бар домаће парче текстила.

У својој књизи “Привреда Србије у Другом светском рату”, историчар Драган Алексић такође наводи неке занимљиве податке и о конопљи. Ту се види да је узгајање конопље, односно кудеље, између два светска рата у Србији било веома развијено.

Производња и прерада кудеље, не само да је покривала сву домаћу потребу у производњи тканине и канапа, већ је Краљевина Југославија у једном тренутку постала један од највећих произвођача и извозника сирове, гребане и чешљане кудеље и кучине у Европи.

Производња и трговина кудељом обављала се у Оџацима, Лесковцу, Нишу, Врању, на Златибору, у Ваљеву, Шапцу…. Један део конопље је обрађиван у домаћој радиности, а за индустријске потребе радило је 47 кудељара. Највише их је било у Војводини, Лесковцу и Панчеву.

Конопља се у Србији највише узгајала у Срему, Бачкој и на Косову. Кишгеци о овоме даје доста детаљан преглед.

Извоз је постао веома ефикасан када су Немачка и Италија настојале да конопљом замене јуту, рамију, рафију и донекле памук, а што се све увозило из британских колонија, највише из Индије. Обе земље су се тада спремале за нови светски рат.

Краљевина Југославија је пред Други светски рат постала један од највећих европских извозника конопље после СССР-а, Италије и Пољске. Главна тржишта за извоз југословенске конопље су биле у Немачкој, Британији, Чехословачкој, Аустрији, Француској и Шведској. Могуће је да су Британци куповали конопљу само да би смањили тржишну понуду према другим земљама, посебно Немачкој.

Да би спасла текстилну индустрију, Девизна дирекција тадашње Народне банке Краљевине Југославије донела је одлуку о потпуном обустављању сваког извоза кудеље и кучине било плаћањем путем клиринга или за девизни новац. Конопља се могла извозити само директном разменом за јуту, јутену пређу, лан или памук.

Немачком окупацијом 1941. Србија је постала колонија у којој је узгајање индустријског биља било још више подстицано. План производње од 1943 до 1944. године, који је израдила окупациона немачка власт, налагао је да се “обради свака стопа земље”. Сејање индустријских биљака је удесетостручено, посебно лана и конопље. Узгајање ове две биљке је било обавезно за свако пољопривредно газдинство и за то је укупно одређено 19.000 хектара земљишта. За спровођење овог плана биле су задужене Радна заједница за гајење, прикупљање и искоришћавање кудеље са седиштем у Београду, Главни задружни савез, Српско пољопривредно друштво и предузеће “Уљород”.

Извозом свих житарица, индустријских биљака, па и конопље, бавило се Привилеговано извозно акционарско друштво “Призад”.

После Другог светског рата у читавој СФР Југославији почиње полако да се као текстилна сировина број један намеће памук који се увозио преко привилегованих увозника. И ова операција се одвијала под дискретним утицајем Велике Британије на сам врх комунистичког руководства Југославије. Зато је требало уништити све кудељаре. Али, како је узгајање конопље било веома развијено и профитабилно, оно је ипак настављено одмах након завршетка рата.

Ево неких занимљивих чињеница о кудељари у Новим Козарцима, која је све до 1977. године веома успешно радила. У овом војвођанском селу су, до доласка колониста из Босне и Херцеговина, након Другог светског рата живели Немци и било је подељено на два засеока: Масторат и Хајфелд. Кудељара која се налазила у Хајфелду, почела је да ради већ 1945. године, као државно предузеће “Партизан”. Први радници били су Немци, ратни заробљеници.

Јануара 1949. по налогу Главне дирекције за кудељу и лан у Новом Саду спојене су кудељаре “Партизан “ у Новим Козарцима, “Први мај” у Руском Селу и “Јакшићево” из Српске Црње. Овим спајањем три старе кудељаре настало је једно предузеће названо Индустрија кудеље и лана “Партизан”, Нови Козарци. Као државно предузеће радило је све до 1950. године када је предато радницима на (само)управљање. Кудељара се све више развијала и у њој се запошљавао све већи број радника, посебно оних који су стигли из Босне и Херцеговине. После две године извршена је реорганизација и поново су формирана три самостална предузећа која су производила 600 тона кудељиног влакна годишње .

Само кудељара “Партизан” у Новим Козарцима заузимала је 10 катастарских јутара земље. Пратила је развој технологије из ове области и стално увећавала производњу.

Кудељара “Партизан” је тако добро пословала да је у њеној непосредној близини никло потпуно ново насеље. Кудељара је 1961. купила сопствену разгласну радио-станицу па је озвучено цело село. Сазидан је, за то време, модеран биоскоп. Асфалтиран је пут до Банатског Великог Села, подигнут парк, основан фудбалски клуб у селу и купљени инструменти за музичку школу.

СТРАТЕШКА СИРОВИНА

ПОШТО је од семена конопље могло да се добија и техничко уље, које је било неопходно за потребе војне индустрије, пре свега за подмазивање тенковских, авионских мотора, али и других борбених возила, немачка војска, која се спремала за рат, тражила је огромне количине конопље. Избијањем рата 1939. године конопља је у Југославији, управо те године, проглашена основном стратешком сировином.

Наставиће се…

ПОВЕЗАНО:
* Ивона Живковић: Темељ цивилизације (1)
* Ивона Живковић: Рат због канабиса (2)
* Ивона Живковић: Фармерке за три генерације (3)
* Ивона Живковић: Клан који контролише свет (4)
* Ивона Живковић: Милијардер из бурета (5)
* Ивона Живковић: Нафтни лоби добија рат (6)
* Ивона Живковић: Медијска психолошка обмана (7)
* Ивона Живковић: Кучина као политичко оружје (8)
* Ивона Живковић: Ивона Живковић: Банкари се плаше кучине (9)