Влада која је опорезовала конопљу као “опасну дрогу”, када је избио Други светски рат, позивала фармере да је опет саде

06. 03. 2015. НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Влакна од стабљике конопље

Зачарни круг Федералне резерве – америчка држава – грађанин појединац беспрекорно функционише читав један век, а из њега једино корист извлачи банкарско “друштванце”. Последица тог односа је што су Сједињене Државе најзадуженија земља на свету. Ако Вашингтон остане без пара мора да се задужује, наравно са каматом код ФЕД-а.

На тај начин Рокфелери и њихови партнери из Лондона сваке године увећавају своје богатство. Томе морамо да додамо и игру са порезима која извлачи новац из џепова обичних људи. Поприлични део укупне своте долара која пристиже преко Федералних резерви, одлази у краљевску касу у Лондон. Иронија ове приче је што је лоби, који је “гасио” конопљу, истовремено и профитирао од такси уведених за производњу ове биљке.

Данас се у Индији промовише генетски модификован памук. Међутим, то узгајивачима прави огромне штете, доводи их до огромних дугова, јер овај памук врло често не сазри и остаје готово неупотребљив. Наравно, банкарска олигархија и овде је смислила затворен круг из кога само они извлаче новац. Најпре одобре узгајивачу кредит да би купио семена, са “повољном каматом”, а онда када пропадну, банкари узимају у залог њихова имања. Пласирање генетски модификованог семена памука је још једна тешка и опасна смицалица повезаног петрохемијског корпоративног бизниса са банкама. ГМ семе је изашло из лабораторија породице Дипон, а новац којим се кредитира његова куповина из Рокфелер банака. Хиљаде сељака у Индији је извршило самоубиство због дугова и пропалог посла са овом врстом семена. Уз то и огромне површине плодне земље су загађене овим семеном. Нажалост и у Србији се на овакав “повољан” начин кредитира или донира куповина ГМ семена, посебно соје и разних егзотичних врста усева, којима код није уопште место за узгој.

Али, када је увоз конопље у САД из Британије 1942, због избијања Другог светског рата потпуно стао, америчка влада је тражила хитно укидање закона. И не само то. Почела је жестока кампања Министарства за пољопривреду које је тражило од америчких фармера да што више сеју конопљу. Тада је скована парола: “Конопља за победу!” Министарство је снимило и истоимени филм. У филму је конопља тада названа “биљком која је хиљадама година у служби човечанства”. Иста влада која је пре само пет година опорезовала конопљу као “опасну дрогу”, сада је позивала фармере да посаде конопљу на 350.000 јутара. Изграђено је и седамдесетак државних фарми за њену обраду.

Исти човек, Анслингер је тврдио пред Конгресом да нема доказа и да му није познато да “марихуана” изазива наркоманску зависност због које њени корисници прелазе не друге опијате.

Али, чим је рат завршен позиција конопље је играма у Конгресу, преко корумпираних политичара у “најдемократскијој држави на свету”, поново враћена тамо где је одговарало моћној нафтној олигархији и англосаксонској аристократији, која је из рата изашла још богатија. Конопља је поново постала “марихуана” – “демонско семе” и поново је тражен закон за њено опорезивање.

И опет је исти човек, сада у пензији, Анслингер, пред Конгресом сведочио о “опасном опијату”. Овог пута је, међутим, рекао све супротно од претходне тврдње: тих година у време мекартизма, када се САД спремала на крсташки рат у Кореји и касније у Вијетнаму, марихуана је, по његовом сведочењу, била веома опасна, јер је “могла толико да умртви војнике да изгубе сваку вољу за борбом”.

Већ 2. новембра 1951. кроз амерички Конгрес је прошао такозвани Богсов закон који је пооштрио казне за сва кршења Закона у ограничењу узгајања конопље. Затвори су почели да се пуне прекршиоцима, посебно су хапшени млади људи који су пушили “марихуану”.

Медијска пропаганда је наставила да ради свој посао, па је пушење конопље и њена штетност морало бити што више урезано у свест младих људи. Као подлога идеалан је био хипи покрет. Смрт многих великих звезда рок сцене, који су умирали од узимања прекомерних количина дрога, приписивана је “марихуани”.

Производња конопље опала је за 80 посто и читава планета од тада мора да “гута” огромне количине петрохемијских отпадних токсина од пластике. Земљи се онемогућава да дише јер се огромна шумска пространства крчме да би се дрво прерађивало у папир. При овој обради дрвета потребно је користити и јаке токсичне киселине из Дипонових фабрика. Када би се папир производио од коришћење тих отровних материја било би апсолутно непотребно.

Али, прича о конопљи не би била целовита, ако би се прескочили занимљиви детаљи из америчке историје када је производља ове биљке коришћена, ни мање ни више, него као ударно политичко оружје. Управо овај детаљ довео је до тога да се за производњу текстила (џинса) и папира почну да користе други извори попут памука и дрвета.

У књизи “Конопља – Ревидирана америчка историја, биљка подељене историје” (Hemp: American History Revisited: The Plant with a Divided History), Роберта Дајча, има веома много занимљивих чињеница о томе како је конопља коришћена као средство колонизације Америке, као оружје у политичким и страначким надметањима, као средство за политичке смицалице које су пласиране из Лондона. Многи од ових историјских детаља америчка историја је једноствано прескочила. А читаву америчку историју су управо кројиле овакве трговачке махинације под контролом европске аристократије.

Тако се наводи и мало познато настојање Ендрјуа Џексона да искористи конопљу како би добио председнички мандат 1828. Наиме, након председничких избора 1824. када је Џексон поражен, а изборе на добио британски фаворит Квинси Адамс, који је изабран као шести председник, дошло је до дубоке поделе ова два табора у Конгресу.

Џексонови посланици су изгласали 1828. године закон којим је наметнута посебна царина на све специфичне материјале из увоза, посебно на конопљу. Ово је урађено као трик, с намером да поменути закон доцније укину, како би намамили незадовољне бираче да гласају на изборима за Џексона. Адамсови су ову царину назвали – тарифа за гнушање. Царина је тако казнила произвођаче текстила из држава Нове Енглеске који су убедљиво подржавали Џона Квинсија Адамса, а фаворизовани су западњачки фармери који су подржали Џексона.

Главни циљ Џексона је био да добије Охајо, Кентаки и Мисури (који је 1924. ипак гласао за Адамса). Биле су му важне и Пенсилванија и Њујорк и да би задовољили фармере у тим државама конгресмени су изгласали ове тешке протекционистичке царине. А увозна роба, посебно конопља, углавном је стизала из Британије преко Нове Енглеске.

У Новој Енглеској је ова смицалица изазвала велико незадовољство, али то није било битно за изборе јер су и овако подржавали Џексона. Међутим, незадовољни су били и гласачи из јужних држава, због тога што су морали да плаћају скупље робу која се у том региону није производила и зато што им је смањен извоз памука у Британију. То је довело до велике економске кризе и несугласица.

ТРАЈНОСТ И НЕПОДЕРИВОСТ

ГЛАВНО оружје у борби за гласаче 1828. године није случајно изабрана баш такса на конопљу. Тих година у Сједињеним Америчким Државама узгој и практична примена производа од конопље био је економски најисплативији бизнис. Американци су више волели текстил који се правио од конопље, него од памука. Тачно је да је памук био много јефтинији за производњу, али су му недостајале неке особине које је имала конопља: трајност, неподеривост и топлота.

Наставиће се…

ПОВЕЗАНО:
* Ивона Живковић: Темељ цивилизације (1)
* Ивона Живковић: Рат због канабиса (2)
* Ивона Живковић: Фармерке за три генерације (3)
* Ивона Живковић: Клан који контролише свет (4)
* Ивона Живковић: Милијардер из бурета (5)
* Ивона Живковић: Нафтни лоби добија рат (6)
* Ивона Живковић: Медијска психолошка обмана (7)