Опорезивањем гајења конопље долази до великог заокрета у текстилној индустрији у САД и почиње фаворизовање памука. Лекари нису схватили да је марихуана конопља

05. 03. 2015. НОВОСТИ, Ивона Живковић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Патике од конопље могу годинама да се носе

ПРЕДСЕДНИК Буџетског одбора је тада био Роберт Дагтон из Демократске странке који је добио задужење од три породице да константно подсећа конгресмене како је марихуана опасна за америчку младеж. У свом образложењу позивао се, наравно, на оно што су “открили” Херстови медији у својој већ одрађеној медијској кампањи.

Овом уредбом је захтевано да произвођачи, увозници, продавци и корисници марихуане буду убележени у регистар федералне владе и да плаћају радну таксу. Тражен је такође велики број административних података у бројним документима (наравно са циљем да се произвођачи конопље обесхрабре). Наложено је плаћање таксе од једног долара по произведеној унци, за регистроване, и 100 долара, такође по унци, на нерегистроване учеснике у послу са конопљом.

То је сваком случају, за сваког произвођача било превише. Тих година у било којој њујоршкој чајџиници цигарете од марихуане могле су да се купе за 25 центи, што значи да је једна унца марихуане могла да се набави на улици за неколико долара.

Министарство финансија имало је проблем у тражењу начина да криминализује пушење марихуане, а да не прекрши амерички устав.

Анслингер је чак седам година настојао да издејствује кривичну одговорност за све дистрибутере, продавце и кориснике марихуане. Он је “стручно” и са ауторитетом државне институције испред које је наступао тврдио да марихуана изазива агресивност код оних који је пуше као цигару и да је баш она узрок све већег броја насилничког понашања појединаца. Наравно, мислио је на насиље међу црнцима, који су иначе по природи далеко агресивнији и енергичнији. Међутим, видећемо ускоро да је само након пет година рекао нешто сасвим друго.

Тако су коначно дошли до тога да коришћење марихуане није за кривично гоњење, већ је само наметнута такса. И то је најбоља потврда да стварног доказа о њеној штетности никада није ни било.

Поменута уредба о такси на марихуану направљена је по узору на Уредбу о коришћењу ватреног оружја. Пошто је у време прохибиције алкохола дошло до учесталог коришћења пушака и пиштоља у уличним обрачунима са полицијом, влада је настојала да продају оружја и његову слободну употребу ограничи, али Устав је био, и остао до данас, велика препрека. Тако је изгласан у Конгресу закон који је само наметнуо таксу на непријављано и нерегистровано поседовање оружја.

Председник Франклин Рузвелт је 2. августа 1937. потписао овај закон о такси на послове са конопљом. Тако је од септембра 1937. године најкориснији и најисплативији познат усев на свету – Canabis sativa тј. конопља постао у САД “опасна опојна дрога” – марихуана.

Био је то велики добитак за приватни корпоративни бизнис са нафтом и огроман губитак за амерички народ и државу.

Када је Америчко лекарско удружење (АМА) схватило да је марихуана у ствари обична конопља коју су користили као лек преко стотину година (и то управо због њене психоактивне компоненте Delta-9-tetrahydrocannabinol) било је превише касно. Др Џејмс Вудворд, лекар и адвокат, изјавио тек неколико година касније пред Конгресом (када је тражено да се закон укине) да је само то био разлог што се Асоцијација није заложила против доношење тог закона. Дакле, нису се успротивили јер нису повезали појам марихуана са конопљом.

Медијска психолошка обмана је очито успела. Заправо само неколико људи у САД, у то време, схватило је превару.

Нови закон је конопљу убрзо учинио непрофитабилном на америчком тржишту. Њена производња је опала, и сва конопља која је била Америци неопходна, морала се увозити додатно из Европе. Лондон је ликовао.

Опорезивањем производње конопље дошло је до великог заокрета у текстилној индустрији у САД. Рокфелери, који су, такође, монополски кришом контролисали текстилну индустрију, брже-боље су, по налогу из Лондона, почели да фаворизују памук, који се увозио из британских колонија, посебно из Индије.

Увођење таксе узгајивачима конопље имало је за Рокфелере и британску аристократију и додатну корисну вредност – сав новац који је америчка федерална држава формално наплаћивала улазио је у њихову приватну банку Федералне резерве.

Како су то успели? Па још једном махинацијом.

Наиме, Џон. Д. Рокфелер је превазишао свој проблем са распарчавањем фирме Standard oil, тако што је створио нову варку чак и већу него са Union Tanker Car Company. Он је са огромном количином новца створио (уз “малу” помоћ Лондона и неколико немачких банкара попут Варбурга и Шифа) дванаест великих холдинг (умрежених) банака које су касније постале познате као америчка централна банка ФЕД (Federal reserve). Завера је онда склопљена настојањем да се овај банкарски холдинг (који је концентрисао велику количину злата) на неки начин “прода” (или боље уступи) америчкој држави односно самом Конгресу који би тобоже њоме управљао. Америка није имала толику количину злата да би могла да увози својим доларима огромну количину робе, па су се Рокфелерови банкари понудили да они уступе своје приватно злато и емитују доларе за државне потребе.

То значи да би емитовање долара као националне монете било формално под контролом Конгреса и владе, а заправо је то радио холдинг приватних банака. Промућурни појединци, који су схватили ову банкарску превару и жестоко се супротстављали, били су шиканирани, уцењени, ликвидирани… Ова банкарска клика је захваљујући уцењеном Вудроу Вилсону, кога су довели у Белу кућу, успела да потпише велику оснивачку повељу, по којој је 1913. године овај приватни банкарски холдинг постао америчка централна банка (ФЕД) са ексклузивним правом да емитује америчке доларе и даје америчкој држави позајмице.

Тако је корумпирани амерички Конгрес уступио овој приватној банци да води монетарну политику САД. Када се почетком шездесетих година амерички председник, Џон Ф. Кенеди, дрзнуо да без одобрења ФЕД-а емитује доларе и још једном покаже непослушност према овом клану,одредио је своју трагичну судбину.

Сав новац од федералних такси које се од 1913. прикупљају у САД иде у ФЕД (као у централну банку). То су таксе на гас, на добит, на доходак, царине на увозну робу, извозни послови и све врсте акциза. Сви могући доприноси за здравствено и социјално и остала осигурања које послодавци уплаћују за своје запослене, завршавају у ФЕД-у.

У америчкој пракси, све таксе и порези који се убирају унапред, обично су преплаћени. Сви они који на крају фискалне године траже повраћај новца, преко Internal Revenue Service (пореске управе), у ствари чекају да им се врати новац који је до тада чувао ФЕД. Коначно када дође време за враћање новца, ФЕД враћа тачно онај износ који је уплаћен као вишак, али без обрачунате годишње камате. Просто речено, када ови банкари зајме паре грађанима или држави, то иде са каматом, а када грађани преплате порез или осигурање ФЕД-у, онда се камата не рачуна. То је једноставна стварност “новог света”, скројена по мери међународних банкара.

КОНОПЉА ПОСТАЈЕ ДРОГА

Председник Франклин Рузвелт је 2. августа 1937. године је потписао Закон о такси на послове са конопљом. Тако, од септембра 1937. године, најкориснији и најисплативији усев на свету, познат као Canabis sativa односно конопља, декретом постаје у Сједињеним Америчким Државама “опасна опојна дрога – марихуана”.

Наставиће се…

ПОВЕЗАНО:
* Ивона Живковић: Темељ цивилизације (1)
* Ивона Живковић: Рат због канабиса (2)
* Ивона Живковић: Фармерке за три генерације (3)
* Ивона Живковић: Клан који контролише свет (4)
* Ивона Живковић: Милијардер из бурета (5)
* Ивона Живковић: Нафтни лоби добија рат (6)