За почетак, мало „досадних” бројева. Јавни дуг Србије на крају 2014. износио је 22,76 милијарди евра, што је 70,9 одсто бруто домаћег производа. За само месец дана, у односу на новембар, јавни дуг је увећан за 480 милиона евра. На крају 2013. јавни дуг Србије износио је 20,14 милијарди евра, односно 59,6 одсто БДП, што значи да је за годину дана повећан за више од две и по милијарде евра и преко 11 одсто БДП-а. Крајем 2011. јавни дуг је био 14,8 милијарди евра, а крајем јуна 2012. (када долази до смене власти и формирања коалиције СНС–СПС–УРС) 15,4 милијарде. Што значи да је за две и по године порастао за чак седам милијарди и триста милиона евра.
04. 02. 2015. ПОЛИТИКА, за ФБР приредила Биљана Диковић
фото: Медија центар
Не. Ово нису подаци неког малициозног опозиционара већ званични подаци Народне банке Србије. Објављени су и јавно доступни, али је чињеница да су, као и низ других ствари које се не уклапају у задату ружичасту слику, били прилично затурени и забашурени од стране оних који вуку медијске и политичке конце у данашњој Србији.
Понекад повећање дуга може бити цена која се плаћа зарад бржег економског развоја, повећања запослености или ренационализације неког драгоценог привредног ресурса. Али, авај, и БДП је у паду, о индустријској производњи да и не говоримо, а држава се управо спрема да прода неколико преосталих стратешких компанија, попут „Телекома” или ПКБ-а. Исто тако, воду не пије ни омиљено премијерово „објашњење” како су „морали да се задужују да би вратили неповољне дугове претходне власти”. Јер да је (само) то у питању – позајмим нову милијарду да вратим стару милијарду – ниво дуга би остао исти.
Овај текст би био много занимљивији да је илустрован насловницама српских дневних новина, са којих се, узмимо за пример само данашњи и јучерашњи релативно бенигне „узорке”, могло прочитати доста о најновијим активностима премијера, Маји Николић и Цеци, Мишковићу, Ђоковићу, стварним или измишљеним прекршајима два популарна ТВ водитеља, најновијим заверама против Вучића итд. Не кажем да то нису легитимне теме (поготово за таблоиде), али је најблаже речено чудно како ни у једној редакцији није прорадио истраживачки црв да се мало шире тематизују бројеви с почетка текста.
Неке ствари је могуће тумачити и овако и онако. У зависности од угла гледања и жеђи, чаша се некад може видети као полупразна или полупуна. Али овај погубни економски биланс с почетка текста, плашим се, не оставља места различитим интерпретацијама и говори сам за себе. А за те две и по године Србија је променила две владе, имала једне ванредне изборе, пар владиних реконструкција и променила три-четири министра економије и финансија. Али је имала само једног господара – коме, узгред речено, готово уопште не опада рејтинг?!
Зато је победа Сиризе у Грчкој изазвала праву пометњу у српским владајућим круговима јер је угрозила мантру о „безалтернативности” из Брисела зацртаног економског и политичког пута. А аналогије са грчком ситуацијом, укључујући и лицитирање са кандидатима за „српску Сиризу” и „српског Ципраса”, напросто се нису могле избећи. Јер, поштено говорећи, грчки економски бројеви јесу доста већи и неповољнији од наших. Али су, исто тако, и њихове економске перформансе и потенцијали куд и камо већи.
Посебно се на муци нашао свеприсутни премијер, који је само пре десетак дана јавно хвалио политику и мере „свог пријатеља Самараса”. (Што његовог министра и блиског сарадника Вулина, опет, није спречило да, одмах по победи Сиризе, истакне велике сличности између Вучића и Ципраса.)
Но, то поређење са Сиризом ипак је више за домаћу употребу. Када се нашао у Бечу, премијер је истакао како је у економским питањима ипак „ближи Немцима, Аустријанцима или скандинавским народима него што би се поредио са нашом браћом и пријатељима у јужној Европи”. Како је истакао, свестан је одушевљења и код Срба и у целом региону због онога што се десило у Грчкој, али је додао да га он лично не дели. „Већина иде линијом мањег отпора, мисли ето, стигла нам је политика лако ћемо. Ја не верујем у такву политику. Верујем у тежак рад, у тешке структурне реформе, верујем у промену наших навика, наше свести, у тешко и мукотрпно оздрављење наше привреде и зато сам у том послу посвећен на такав начин”, рекао је Вучић.
Све признајем и прихватам. И да је ситуација тешка, и да су претходници много тога забрљали, упропастили или пропустили да ураде. Дозвољавам чак и то да власт-владар има добру вољу и искрено жели нешто исправно да уради. Али напросто није могуће да нешто буде и црно и бело. И да су економски биланси онакви какви јесу – и да „свакога дана у сваком погледу све више напредујемо”. И да нам је (политички) близак Самарас – и да нам је близак Ципрас. И да, као што рече Вулин, Сириза може учити од нашег премијера – и да њему (економски) узори буду Аустрија и Немачка.
Ма колико то понекад могло бити болно, избор се мора направити. Или безалтернативни пут у ЕУ, или борба за какав-такав суверенитет на Косову. Или Самарас, ММФ и приватизације, или Сириза, ренационализација и ресуверенизација. Или Ципрас или Ангела Меркел. Избор је наш. Или можда није?
Категорије:АКТУЕЛНО, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, Мишљење, Национално питање, Новости, ПОЛИТИКА, СРБИЈА, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
ДОК ЈЕ МИНХАУЗЕНА БИЋЕ КАКО КИРБИ КАЖЕ !
ДР ИНГ БОЖИДАР МИЛОСАВЉЕВИЋ http://skrivenosaznanje.blogspot.com
Среда, 04 февраля 2015, 11:49 UTC от „СРБски ФБРепортер“ : >РЕПОРТЕР posted: “
За почетак, мало „досадних” бројева. Јавни дуг Србије на крају 2014. износио је 22,76 милијарди евра, што је 70,9 одсто бруто домаћег производа. За само месец дана, у односу на новембар, јавни дуг је увећан за 480 милиона евра. На крају 2013. ја“ >
Свиђа ми сеСвиђа ми се
СРБИЈИ СУ ПОТРЕБНИ УЛТРАДЕСНИЧАРИ, А НИКАКО КОМУНИСТИ
Господине Ђорђе Вукадиновићу,
као што смо навикли, и овај Ваш текст је веома добар и јасан. Наравно, ко хоће да погледа истини у очи. Вашем коментару нема шта да се ни одузме ни дода све до задња два пасуса у којима Ви, на неки начин, призивате у Србији Сиризу, која је, као што знамо, комунистичка партија (чегеваристи, како сами за себе кажу). Потпуно је јасно да су веома крупни и радикални потези у Србији више него неопходни, али морам да Вас подсетим да неки нови комунизам и неки нови комунисти не би дали ама баш никакве резултате. У Србији је потребна веома радикална десничарска странка која би одмах по ступању на власт морала да се обрачуна са свим нагомиланим вишедеценијским проблемима које је донео комунизам. Прво да се донесе закон о лустрацији и на 20 година забрани свим комунистима и левичарима да, у било ком виду, учествују у власти. Обрачун са привредним криминалом би морао да буде тако суров да у затворима “заглави“ неколико десетина хиљада нациoналних штеточина и лопова свих врста и боја. Сетите се, господине Вукадиновићу, да је на почетку владавине ове садашње власти, Ваш колега г. Бранко Павловић, изјавио да је од хиљаду водећих људи Демократске странке њих 950 за затвор. Сада је јасно да се из неких разлога то није десило. Напротив, бивши члан Демократске странке Синиша Мали сада је градоначелник Београда, а био је оптуживан за много тога, бивши члан ДС Горан Весић сада је на функцији у Београду одмах иза Синише Малог, а поtпредесдник, посланик и портпарол Демократске странке и љути противник радикала и напредњака, Јелена Триван, пре неки дан изабрана је на важну функцију директора Службеног гласника. Њена афера “индекс“ је заборављена. Са другим примерима да не трошим време и простор.
Господин Бранко Павловић је имао сасвим исправан поглед на криминал и да је урађено како је он предлагао и да се кренуло још и шире и дубље у обрачун са државним штеточинама, лоповима и реконструкцијом државе, сада би била друга прича. Овде морам да напоменем да је Демократска странка левичарска и да је, својевремено, њихов долазак на власт доживљаван као сада долазак Сиризе у Грчкој. Никада нигде комунисти или екстремни левичари нису донели народу и држави у којој су на власти никакво посебно добро. То поготово важи за Србију, где је комунистичка власт нанела (и сада и даље наноси) несагледиво тешке последице своје владавине у свим областима друштвеног, политичког и економског живота. Сви левичари на почетку своје власти имају јефтину, али добру, пропаганду која се лепи за душу и срце обичног народа, јер комунисти долазе на власт после економске кризе и сваке друге пропасти државе, или после рата. Из сличних разлога је и Сириза победила у Грчкој.
Ви сте, господине Вукадиновићу, добар политички аналитичар, префињени и умерени националиста (или ако више волите: фини и умерени Србин), па ме утолико више чуди да, без ограђивања од комунизма и комуниста, призивате неку “српску“ Сиризу. Примећујем да Ви нисте једини који то чини, па се питам да ли би, да је у Грчкој победила ултрадесничарска странка Златна зора, који за себе кажу да су “народни националистички покрет“, и тада призивали ту ултрадесничарску Златну зору као спас за Србију? Овде треба напоменути да Златна зора у неким елементима економског програма има сличан програм као и Сириза, на пример по питању Европске уније. (Будимо сви искрени кад одговарамо на ово питање).
Зато је Борко Стефановић, функционер Демократске странке, искрено или не, одмах после објављивања резултата избора у Грчкој изјавио да је и у Србији потребна нека Сириза. Па наравно да он може то да изјави: прво, то је шанса да још једном обману Србе да “наседну“ и поново их доведу на власт, и друго, њима то не би био проблем, јер је Демократска странка прокомунистичка странка са елементима екстремне левице.
Све се лепо уклапа. Враћање пуне комунистичке власти у Србији жеља је и сан свих левичарских партија, а по том питању никада се не споре, јер су по природи и по својим програмима антинационалне, а самим тим, у неку руку, и антисрпске. То је традиција наслеђена из србождерске комунистичке Југославије или просто речено – навика. Из те традиције и следи срчано залагање у борби против српских националних интереса. И ово се све лепо уклапа у тренутну политичку и страначку сцену у Србији, јер на сцени нема ни једне националне странке, а камо ли ултранационалне. Десило се још и горе, на последњим изборима ни једна национална странка није прешла ни такозвани цензус. Зато је свима, поштовани господине Вукадиновићу, лако да призивају комунизам у Србији, јер знају да ту нема грешке и да је то лака прогноза и вероватан сценарио. Можда су се зато толико и препали ови на власти у Србији, јер нису наивни и знају одакле ветар дува и да то, без обзира на велику и незаслужену популарност, може преко ноћи да се преокрене.
И, на крају, господине Вукадиновићу, да подсетим на последице седамдесетогодишње комунистичке владавине у Србији, која још увек траје:
– комунисти владају Србијом од 1944. године до дана данашњег, значи непрекидно 70 година, а каква су стравична зверства комунисти починили српском народу, Срби би морали да буду против тих проклетника све и када би 1000 посто били сигурни и знали да би нам донели невиђено благостање којег нигде у свету нема,
– комуниста Жикица Јовановић, по диктату своје комунистичке партије, убио је полицајца на дужности и то је био почетак крвавог братоубилачког рата, који није ни дан данас завршен. Последице тог идеолошког рата су катастрофалне, почев од преко милион жртава, мећу којима су највећи део недужни људи, махом Срби,
– знате да су комунисти силом мобилисали младе и војно неискусне српске младиће и нагнали их да без икакве потребе изгину у војвођанској равници, на такозваном сремском фронту,
– знате да су ти комунистички смрадови после завршетка рата поубијали на десетине хиљада српских домаћина само зато што су били добри домаћини и што нису хтели да се приклоне тим комунистичким вашљивцима у кожним капутима, а гробнице у које су их побацали још увек нису откопане,
– знате колико су православних српских свештеника поубијали комунистички антисрпски неверници, а знате и то да нису убили ни једног католичког хрватског свештеника,
– знате да су комунисти смишљеном опструкцијом спречили српску комунистичку делегацију да присуствује њиховом заседању АВНОЈ-а, а последице тога су аутономије које су једино Србији окачене о врат, а не и Хрватској. По том комунистичком сценарију Срби из Хрватске нису добили аутономију, иако је било више разлога за ту аутономију него за аутономију Војводине. Јасно је да смо због тих комунистичких аутономија изгубили Косово и Метохију, а око Војводине тек следи велика борба са неизвесним крајем,
– знате да је распад комунистичке и србождерске Југославије деценијама припреман, поготово од устава 1974. године и надаље, па се и распала у крви? А ко је био на власти у време распада те државе? Комунисти!!! Па зашто су дозволили да се распадне држава којом су владали?
– знате шта су урадили у привреди, у култури, у српској традицији. Уништавали су све што је српско, а овде само да споменем да су све време врло смишљено сатирали српску ћирилицу и наметали хрватску латиницу. На крају су и успели да Србија сада изгледа као Хрватска, све је на латиници. И тд. и тд.
– знате да је њихов комунистички председник странке био председник Владе Србије до ономад, а да је сада министар спољних послова, што значи да води и креира спољну политику Србије и да је један од потписника бриселског споразума којим се Србији отима Косово и Метохија,
– знате да су хрватски криминалци купили или закупили пола Војводине и да држе у Србији скоро комплетну трговину прехрамбеним производима. А ко им је то омогућио? Комунисти и њихова браћа жути комунисти. Они су и даље за братство и јединство, наравно на српску штету, и зато за њих нема везе да ли Србијом владају Срби или Хрвати.
Ако се осврнемо још једном на Грчку и њихову Сиризу, за нас би било добро ако би они допринели да се због њих распадне Европска Унија, што је мало вероватно. Биће потреса, али не толиких како то сада изгледа. Дајте да прође 100 дана па да онда направимо неку анализу и закључак. Иначе, морам да напоменем да волим грчки народ, тамо сам летовао десетак пута, волим њихову историју, њихову културу и тд., али то нема везе са комунистима који су тамо дошли на власт. Много је година прошло од када комунисти нису на власти у Грчкој, па они могу себи да дозволе да пробају с њима. Грци су политички народ и нису идеолошки заробљеници као Срби, па ће их поново послати у илегалу. Нама би још једна комунистичка превара затрла народ, што се каже затрли би нам и семе и племе. Комунисти су секта од које треба зазирати где год да се налазите и шта год да радите, па тако није пожељно ни на духовит начин призивати их. Никако!!! Ваљда је јасно да би за Србију била боља десничарска странка, можда и ултрадесничарска, која би, на свој начин, за спас свога народа и државе предузела опсежније и радикалније кораке него што је то најавила комунистичка Сириза.
С поштовањем,
Мића из Ниша
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Svaka prica o Sirizi pocinje od Bruking instituta i sorosa a o tome da ce oni nesto uciniti suludo je i razmisljati.Dugovima su kompletno kolonizirani i apsolutno o nicemu ne odlucuju.
I da Grci izadju na bilo koji nacin iz unije, dugovi ostaju jer sveukupna igra bankara nije u svetlu profita ,kada oni mogu nastampati novca koliko hoce,nego u potcinjenosti i kontroli.Logika je ako vas oslobodimo duga pocet ce te razmislati i postupati u interesu vlastitog naroda.NO PASSARAN!
Ne vode li nas nasi istim putem -330.000 hiljada evra na sat nam dug raste?
Bit ce da su nasi naivni ko francuske sobarice a mi smo se ocito rodili u saksiji pa nas nisu dovoljno zalivali!
A VUKADINOVICEVA analitika ,poredjenja i put trazenja odgovora su potpuno besmisleni!
S postovanjem RASTKO .
Свиђа ми сеСвиђа ми се