Своју, добровољно прикупљену крв – бацамо, а за туђу, из увоза, непотребно трошимо милионе евра годишње! То је суштина оптужби Хуманитарног удружења добровољних давалаца крви из Новог Сада на рачун националног Института за трансфузију, које је после више безуспешних покушаја, захваљујући личном ангажовању министра Златибора Лончара, из ресорног Министарства, напокон, успело да добије записнике инспекције који указују да се плазма из дониране крви уништава уместо да се прерађује у лекове у националном Центру за фракционисање.

24. 01. 2015. МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић

Фото: Profimedia.com, Corbis

Добровољни давалац Стеван Пожега, који је дао крв 200 пута, за „Новости“ тврди да се тако уништи чак до 47.000 литара хумане плазме.

– Служба за трансфузију крви Србије се јавно хвали да годишње прикупи 250.000 доза крви – објашњава Пожега. – То значи да имамо на располагању између 50.000 и 55.000 литара хумане плазме. Прошле године у националном Центру за фракционисање плазме при Институту за трансфузију прерађено је до 3.000 литара плазме. Где је остатак од неких 47.000 литара?

Никад није дефинитивно усаглашен став да ли је фракционисање плазме национални интерес, и да ли је то финансијски оправдано, да одржимо и развијемо наш Центар за фракционисање плазме, или да се у томе ослонимо на – увоз. Решење које је било предложено да се крвна плазма шаље на фракционисање у Аустрију, а одатле да нам стижу лекови, за велики број трансфузиолога је било потпуно неприхватљиво. Онда је одлучено да се унапређује наш Центар, али се и од тога касније одустало. У међувремену нисмо оспособили наш Центар да може, под условом да се прикупи довољно крви, да задовољи потребе за лековима из плазме, па их – увозимо.

Увозимо од Аустрије до Индије

Лекови који се праве из крви стижу у нашу земљу и до пацијената најчешће из Аустрије, која има два центра за фракционисање, један услужни и један за своје потребе, али увозили смо и из Немачке, Швајцарске, Хрватске, Индије.

– Каква је реформа трансфузиолошке службе била, видели смо по томе да су убрзо после ње сезонски радници код Вуковог споменика продавали крв – каже Пожега. – Према подацима које смо успели да добијемо, за нови Центар потребно је 20 до 25 милиона евра, а ми сваке године за увоз лекова из крвне плазме трошимо 15 до 20 милиона евра.

Бивша Југославија била је једна од пет првих земаља у Европи која је овладала процесом фракционисања крвне плазме, и тако се лекови у Институту за трансфузију праве од 1954. године. Центар за фракционисање крвне плазме, међутим, задовољава тек око 15 до 20 одсто потреба за албумином, а када би се радило пуним капацитетом могао би да „добаци“ до 50 одсто укупних потреба за овим леком из крви.

Магистар Бранимир Кешин, начелник Одељења за фракционисање плазме, каже да су капацитети овог центра, углавном због старе опреме ограничени, али тврди да оптужбе Хуманитарног удружења добровољних давалаца крв, нису тачне.

– Капацитет центра не омогућава да се преради сва количина прикупљене плазме у Србији. Техничке могућности Одељења за фракционисање плазме, због опреме старе 30 година, омогућавају да се на годишњем нивоу преради 10 до 12 хиљада литара плазме за фракционисање. Институт је 2009. израдио пројекат реконструкције Одељења за фракционисање плазме са којим редовно, сваке године, конкурише за буџетска средства – каже Кешин.

Извор: Новости