За преглед фотомонографије Јована Мирковића „Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској“ потребни су храброст и желудац, који може да поднесе све зло које је документовано у том делу. Убиства на кућном прагу, појединачна и групна вешања, стрељања, клања, насилна покрштавања и зверска мучења у логорима, злодела која су осмислиле и спровеле вође НДХ, здрав ум не може да разуме. Потресно сведочанство сортирано је у осам поглавља, а уз фотографије над којима би и камен заплакао, приложени су и факсимили расних закона НДХ.

24. 01. 2015. ВЕСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Јован Мирковић: Аутор фотомонографије о злочинима у НДХ

* Шта је то ново што је објављено у овој фотомонографији?

– Ове фотографије одавно постоје, неке су први пут објављене, али сада је један део њих представљен са комплетном библиографском грађом и као такве представљају документован и аутентичан прилог о геноциду НДХ над Србима од 1941-1945, када је убијено око 75.000 деце до 14 година, колико је до сада евидентирано у попису жртава рата који се води у Музеју жртава геноцида. Ово је својеврсна оптужница против НДХ у смислу историјске одговорности према злоделима која се не смеју заборавити.
Никад више у Хрватску

Од 1991. године Мирковић није крочио у Хрватску, нити има намеру да то уради. Најжалије му је што није био на сестрином гробу која је убијена у мају 1995. у акцији „Бљесак“, као и на гробовима родитеља који су у међувремену умрли.

* За Јасеновац се говори да је увек био табу тема?

– Не слажем се са тим јер није било забрањено то проучавати, али ниједном режиму није одговарало да се о томе јавно много говори, што због братства и јединства, добрих међусуседских односа, мира у региону, европских циљева… Многи кажу како треба да гледамо у будућност и тако олако прелазимо преко прошлости. И онда, када се на тренутке пробудимо и осврнемо на њу, свако би да ради нешто испочетка и измишља топлу воду. А све је ту пред нама. Али, шта то вреди када људи не читају.

* Да ли је проблем у нама, Србима?

– Ми немамо довољно развијену културу сећања. Ми сећање не негујемо. То је у нашем менталитету. Тако радимо и кад нам умре неко драг, сахранимо га, оплачемо, онда направимо даћу – једемо, пијемо, некад и запевамо, па дамо помен након седам, па 40, па годину дана. И онда заборавимо.

* Коме је намењена ова фотомонографија?

– Широј домаћој и светској јавности и зато је штампана и на енглеском језику. Био бих срећан да буде у фундусу домаћих и бројних библиотека у свету. Јер ово је документ у коме су између две корице похрањена језива, шокантна фотографска сведочанства о злочинима које је хрватска држава чинила на свим нивоима власти, првенствено према српском живљу. Ми то не смемо да заборавимо, а свет треба да види.

Другови га сменили, господа „ухитила“

Јован Мирковић рођен је 1943. у Суботском Граду код Новске. Студије историје је завршио на Филозофском факултету у Сарајеву. Директор Спомен-подручја Јасеновац био је у два наврата – 1978/80. и 1990/91.

„Први пут су ме сменили другови, а други пут ухитила господа“, коментарисао је Мирковић, који је у новембру 1991. избегао из Хрватске у Сарајево, а од маја 1992. живи у Београду где је, у Музеју жртава геноцида, 2013. завршио каријеру као музејски саветник. Скоро цео радни век посветио је истраживању геноцида над Србима у НДХ.