У понедељак, 29. децембра 2014. године одржана је трећа годишња изложба фотографије, карикатуре и стрипа чланова Друштва новинара Војводине и пријатеља.

Аутори су представили своје радове у области ФОТОГРАФИЈЕ – Боривоје Миросављевић, Geza Lennert, Дарко Дозет, Otoš Andraš, Владимир Зубац, Бранко Вујков, Мирослав Вајдле, Чедомир Кецо, Биљана Попадић, Александра Чубрановић, Жељко Савић, Биљана Диковић, Стефан Кецо, Бранислав Сеничанин, Стеван Цане Секулић, Миладин Мареш, Јован Чича, Душан Домовић Булут, Радомир Чубрановић, Јована Ристић и Младен Булут; КАРИКАТУРЕ – Илија Марковић, Милан Миго Самарџић, Љубомир Сопка и Младен Ољача;  и СТРИПА – Предраг Ђурић, Златко Миленковић, Предраг Ивановић, Стеван Субић, Wostok&Сања Степановић, Биљана Малешевић, Младен Ољача и Franja Straka.

*кратка веза: http://wp.me/p1Fuk8-Edk

31. 12. 2014. за ФБР са лица места Биљана Диковић

„КУДА ИДЕ ФОТОГРАФИЈА И ФОТО ЖУРНАЛИЗАМ!?“ наслов је пропратног текста у каталогу за годишњу изложбу ДНВ-а 2014. Због значаја и реалног сагледавања стања данас у овој области, преносимо целости ову поруку поштованог Дарка Дозета, председника Фото асоцијације Војводине.

„Прве новосадске фотографије настале су далеке 1850., а прво званично новосадско фото удруживање догодило се давне 1901. године. Војвођански аутори од тада држали до нивоа и из године у годину су усавршавали и ширили знања, видике и фотографску културу. Увек су ишли у корак са светом, некада чак испред њега, пратили су светске трендове, радили са најсавременијом технологијом.
Све што је стварано више од сто година почело је да се урушава 90-их година и то урушавање се до данас није зауставило.
Несрећних 90-их само су се највећи фанатици бавили фотографијом и фотожурнализмом, јер је један филм од 36 снимака коштао осам немачких марака, а плата је била свега две или три марке.
Ни 2000-те нису донеле добро фотографији и фотографима – комплетне фотоархиве највећих листова, милиони негатива, на којима је историја наше државе, завршили су на депонијама.
Нико се од тада системски не бави архивирањем фотографија, нити постоји свест о значају њиховог очувања за друштво у целости.
Поврх свега 2008. године стигла је Светска економска криза и кренула да коси редакције широм света па тако и Србије. Једни од првих на удару били су фоторепортери. Редакције су, да би смањиле трошкове пословања, почеле да смањују и гасе фото-одељење не схватајући да је уштеда само привид, да дугорочно гледано због тога штету трпе цело друштво и генерације које тек долазе, које ће бити ускраћене за сведочанства из нашег времена.
У борби за капиталом таблоидизација и владавина сензационализма узела је толико маха да се новинарство више не може препознати, а самим тим ни фотографија у медијима. Тиражи су важнији од етичких принципа и квалитета, а аутори су у свакодневном проблему како да испоштују етичке кодексе а да им то савремени, тиражом заслепљени послодавци не замере! Сви смо сведоци колико нам је медијски простор затрован! Скоро да би на свим новинама, на свакој телевизији, могла да стоје упозорења: „Забрањено за млађе од 18 година“и „Гледате на сопствену одговорност“.
То што је некада била искључиво добра форензичка фотографија за потребе суда, у данашње време се од стране уредника који жуде за тиражом, а не квалитетом, третира као добра новинска фотографија.
Иако је фотографија један од најмасовнијих и најприсутнијих медија, од њему се недовољно разговара и дебатује. Још мање проналазе права решења.
Због њеног присуства у свим сегментима људског живота створен је привид да сви знају да фотографишу и да зато не треба никакво знање, умешност, нити било која врста образовања. Према њој се заузима површан и некритички став.
Управо због тога, појавили су се многи аутори који, или нису успели у својим професијама, или су авантуристичког духа. Такви аутори нису прошли чак ни основне фотографске и новинарске курсеве.
Да би опстали они испуњавају све захтеве савременог таблоидног тржишта, они журе да дочарају људску патњу обичног човека и да се таквим прилозима додворе модерним уредницима. Њихови објективи равнодушно, као хладни скалпел неискусног хирурга, секу људску тугу и патњу. Они не знају другачије јер у већини случајева не познају или знају веома мало о класичној књижевној и визуелној уметности. Немају ни разумевања за хуманистичку основу људске с(а)вести, или појмове слике. Симбол, метафора или филозофско мишљење за њих су страни појмови. Савремена фотографија пружа медијима потпуно нове могућности и начине да се обрате својим читаоцима, али редакције као да нису довољно свесне те могућности.
Ликовна култура, морал и професионални стандарди у медијима никада нису били на нижим гранама.
Уместо речи, новинари све чешће се користе термин „запослени у медијима“, као да су то људи који треба да раде на траци!
Ауторство се не цени баш као ни ауторска права, ишчашеној медијској индустрији потребни су само пуки извршиоци!
Уколико желимо да променимо ситуацију, морамо да почнемо да радимо свом снагом, најбоље што знамо и умемо, те да својим знањем и ауторитетом намећемо своје стандарде.

* Дарко Дозет, председник Фото асоцијације Војводине“

***

Младен Булут, председник Друштва новинара Војводине, отворио је изложбу задовољан што је по тематској разноврсности и броју излагача „најбогатија до сада“, дао кратак осврт на избор аутора и дела која изложбу чине.

Први мајстор фотографије на просторима Војводине је Geza Lennart, почео је као новинар-фоторепортер, а онда се све више бавио фотографијом и све мање новинарством, једно време је био чак и директор Издавачког предузећа, био је и главни уредник, сада радо илуструје дечја издања издавча „zEtna“, и фотографише „за своју душу“.

На око петсто изложби фотографија у 25 земаља света учествовао је Geza Lennart, добио преко сто награда, а „у последњих пар година не учествује на изложбама, осим кад га лично замоле“, већ искључиво као члан жирија на конкурсима за најбољу фотографију. Рекао је за СРБски ФБРепортер да је сада актуелан конкурс у Бјељини, где је пристигло 6.500 фотографија из око четрдесет земаља, и због „невремена је одложено жирирање за неко време, иначе би сада већ био тамо“.

После дугогодишњег новинарског и фоторепортерског, богатства које је донело то искуство, поштовани Geza Lennart је читаоцима СРБског ФБРепортера поручио:
„Треба фотографисати. Свака фотографија направљена данас, чак и она најбаналнија, после двадесет, тридесет година на пример, ће постати историјски документ. Јер, неко је на тој фотографији можда неће бити жив, можда ће изгледати сасвим другачије, једно дете данас ће за тридесет година бити један зрео човек, како људи, тако и ствари… и догађаји у друштву. Тако да свака фотографија временом постаје документ и постаје вредна.“