Након три тешка пораза Аустро-Угарске «казнене експедиције» на Србију и њену војску током 1914.године, увидео је немачки генералштаб да без њихове помоћи неће бити никако могуће решити тај балкански Гордијев чвор. Надајући се да ће понуда која је упућена бугарској влади уродити плодом ипак су педантни немачки војни аналитичари пожурили да ажурирају своја укупна сазнања и процене о српским војсковођама, официрима вишег ранга и процени и оцени квалитета укупног официрског кадра земље Србије пре њиховог војног ангажовања на балканском војишту. Иако су били опрезни према подацима добивеним од аустро-угара после њихова три голема пораза ипак су као основу истраживања узели њихова укупна сазнања, јер су знали да прате развој српске војске од њеног стварања као модерно устројене регуларне армије. Знали су да је основни модел који је послужио краљу Милану Обреновићу за устрој војске био управо њихов, али су од својих обавештајаца у самој Србији захтевали најновија сазнања и кадровске промене изазване погибијама и рањавањима српских високих команданата.

ПОВЕЗАНО: Витали Жучни: Искрене намере бивше «браће» или континуитет србофобије (1)

20. 01. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Тако већ у јануару 1915.године извештава из Ниша (ратна престоница) њихов поверљиви човек Албин Кучбах, сажимајући оцену процене речима: «Официри српски су са војне тачке гледишта беспрекорни!»

Полазећи од сазнања да су у три ратне године (два балканска рата и три напада «казнене експедиције») првенствено изгинуле снаге језгра српске војске, а болештине које су завладале у зиму и пролеће однеле највећи део, ипак су високо ценили преосталу укупну борбену квалитету српске војске што показују и њихове процене из извештаја.

У оцени војводе Радомира Путника, начелника српске врховне команде се каже да је «веома популаран и да ужива поверење целога народа», да има «јак утицај како на сам двор, тако и на владине кругове», те да је «војно веома даровит и једна мирна, трезвена глава који иако стар и болестан, уз себе стално има изванредне помоћнике!»

Иста служба у оцени војводе Живојина Мишића истиче да је он «војно веома високо образован» и да је«душа највишег српског командовања» истичући да је сигурно «најспособнији српски војсковођа», а сличне оцене добио је и војвода Степа Степановић за кога кажу: «Миран, одлучан, веома енергичан и поседује изузетно богато разумевање потребно за највиша командна места. Убраја се у најспособније војсковође српске војске!»

Пишући о целокупном официрском кадру српске војске истичу непријатељски експерти:«да се он још у балканским ратовима доказао на изванредан начин а посебно млађи официри», наглашавајући у својој оцени«да је у борби официр носећи стуб, и да се са правом може тврдити да су успеси војске највећим делом заслуга српских официра!»

Оцењујући родове српске војске истаћи ће непријатељски експерти «да је артиљерија најбољи део српске војске, да је управо елитна пошто располаже веома добро обученим и најспособнијим официрским саставом који гађа веома прецизно а да се тешка артиљерија изузетно добро показала».

Немци неће истаћи да је у припреми за ослобођење дела своје Отаџбине српска врховна команда плански послала у руску војну академију део активних артиљеријских официра на усавршавање а део на редовно школовање, јер су највише војне старешине процениле да је управо руско-јапански рат показао знатне новине у употреби артиљерије, и да та искуства свакако треба усвојити за планиране ратне операције ослобађања дела окупиране територије,уз куповину 100 батерија савремене артиљерије у Француској!

Оцењујући српску пешадију нагласиће аналитичари да је «изузетно способна за маршовање и прелазак у борбена дејства. Да је у нападу жилава и издржљива на губитке, али да своје највише особине показује у одбрамбеним биткама када се бори успешно и најчешће активно, тврдоглаво бранећи запоседнуте положаје!»

Непријатељски аналитичари су «заборавили» да нагласе да се Срби боре бранећи своју Отаџбину, своју кућу и породицу, а не ратују у далеким земљама, као њихови војници!

Успешне одбрамбене битке донеле су Србији признања и велике симпатије у савезничким и неутралним земљама. Церска битка као прва савезничка победа у Великом рату а још више велики преокрет и победа у Колубарској бици, привући ће пажњу на Србију. Све три силе Антанте чије армије до тада нису – упркос стратешком значају битке на Марни од 6.-9. септембра 1914.– упознале дражи велике победе уз протеривање непријатеља, морале су сада рачунати на српску војску као важну чињеницу свог фронта. Почели су ценити ту малу земљу која је одбрамбеним ударцима знатно пореметила непријатељске планове, политички га помела и морално му веома нашкодила, истовремено и олакшавајући њихове укупне позиције.

У великим савезничким престоницама су морали сада рачунати и са тим да је у Србији ојачала самосвест, и да је та земља сада постала политички важнија у њиховој коалицији, него што је то била шест месеци раније.

Крајем те 1914.године и током првих осам месеци 1915.-е нагрнули су у Србију многи странци да би је упознали и да би обавестили своје владе и јавност својих земаља о томе што су сазнали и видели, а многи су дошли да би својим хуманитарним и политичким радом помогли њену праведну борбу за очување своје независности. Уистину разнолик круг људи слио се тада у Србију – политички емисари, новинари, обавештајци, хуманисти, пацифисти, авантуристи и радозналци.

Пре него што посегну за обавезним «препорукама» из земаља ЕУ  о промени свести код Срба и усаглашавању заједничких основа историјских вредновања  догађаја, нека састављачи препорука мало прочепркају прашњаве списе у радовима свих ових категорија посетилаца у Србији пре једног века из својих земаља, можда нађу праве одговоре за немогуће «препоруке» своје!

Шљивари из дворишта РКЦ  надбискупије београдске свакако треба да прочитају дипломатске дописе тадашње владе својим амбасадорима, можда науче како се у тешким условима притисака чува и брани национални суверенитет и достојанство државе,пре него ли олако дају обећања!

Век после неупућеном читаоцу треба разјаснити позадину квалитета српских официра у Великом рату, коју непријатељски аналитичари нису уопште сагледали као најбитнију.

Последњих година XIX века тадашњи министар просвете А.Ђорђевић као изразити противник «интелектуалног пролетеријата» реформисањем мреже средњих школа преполовио је број гимназија у земљи, учинивши тако високо образовање готово недоступним за сиромашне ђаке међу којима су често били најбољи. Када су им тако затворена  врата Универзитета отворила им је војна академија широм врата, јер је управо тада краљ Милан повећао број питомаца и примало се две стотине кандидата годишње. На тај начин је војна академија апсорбовала готово целокупан интелектуални подмладак Србије примајући и цвет интелигенције, те је тако почетком XX века српски официрски кор постао тада најобразованија средина српског друштва. Ово гледиште потврђује чињеница да су београдски издавачи књига за тих предратних десет година имали међу официрима најбоље купце и најсигурније клијенте и за дела лепе књижевности, али и за дела филозофских и политичко-економских расправа.

Управо у време када су ови официри завршавали своје школовање донео је краљ Милан Обреновић одлуку о развоју кадровских батаљона у кадровске пукове и то не постепено већ одједном, те је тако готово преко ноћи  учетворостручио број кадровских јединица. Тако изненадно и значајно повећање јединица стајаће војске изазвало је велики недостатак старешина што је краљ Милан решио тако да је за командире чета поставио младе потпоручнике  који тек што су изашли из војне академије. За команданте батаљона и пукова постављени су такође релативно млади људи, и тако је краљ Милан Обреновић више случајно него ли плански претерано подмлађујући старешински кадар отворио судбоносну епоху увођења револуционарности у српску војску. Ови млади командири у већини нису били укалупљени трупном рутином а њихова предузимљивост ограничена, већ напротив подстицана. 

Упућени тврде да се без претеривања може тврдити да је формацијско развиће кадровских батаљона у кадровске пукове српског сталног кадра (стајаће војске) поставило основу свим војно-државним успесима Србије у наредних четврт века, а тријумфовало победама у балканским и у Великом рату, уз огромне људске и материјалне жртве. Већина питомаца те четири класе војне академије свесно ће себе уградити у ослобођење дела окупиране Отаџбине и послужиће примером својим у одбрани од аустро-угарске «казнене експедиције», стварајући феномен који живи већ један век и зове се српски официр!

Док год питомци српске војне академије буду учили беседу генерала Михајла Рашића, бити ће српски официри, а не слуге страних пактова и армија!

Они што су укинули питомце војне академије стварајући «кадете» по узору на West Point, требало би да знају да су питомци војне академије бранили земљу Србију и деведесетдевете у време НАТО акције «милосрдни анђео», док су се они крили по иностранству дајући подршку агресорима на своју земљу!