Претресно веће МТБЈ у предмету «Тужилаштво против Војислава Шешеља» донело је 13. јануара одједном одлуке на захтеве две стране – тужиоца и оптуженог.

20. 01. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Прво о захтеву тужиоца.

Још крајем новембра (то јест, две недеље по ослобађању В. Шешеља) тужилац МТБЈ С. Брамерц упутио је захтев Претресном већу да преиначи своју одлуку о ослобађању Шешеља и врати га назад у затвор у Шевенингену. Тужилац МТБЈ је тврдио да понашање В. Шешеља нарушава оне услове које му је суд прописао. Тужилац је цитирао изјаве В. Шешеља да се у суд неће вратити добровољно. (1) Тужилац је такође тврдио да Шешељ прети сведоцима који су «сарађивали са тужилаштвом». Истина, наведени цитати говоре нам да је заправо концепт «сарадње» који се примењује у МТБЈ веома чудан. В. Шешељ је рекао да ће навести имена оних који су «зарад добијања блаже казне пристали да лажно сведоче». (2) То јест, овде се у стварности не ради о «сарадњи» него о злочину. У таквом случају је обавеза сваког лица да наведе имена оних који су учествовали у незаконитој делатности , а поготово у оквирима законитог правосуђа! Даље, тужилац је изјавио да Шешељево здравствено стање није тако тешко како је суд мислио. Веома чудна изјава: суд није «мислио» него је донео одлуку на основу медицинских докумената и то не Шешељевих, него својих сопствених  лекара! Друга је ствар што ти документи нису били достављени тужиоцу. Али ти документи њему и не треба да се достављају.

Другим речима, тужилац МТБЈ је навео мноштво цитата са наступа В. Шешеља у Србији, међутим, није навео само један: какво пуномоћје има тужилац да захтева од судског већа да се укине решење о његовом привременом ослобађању. Такво пуномоћје тужиоца нигде није наведено у Статуту МТБЈ. Задатак тужилаштва је да обезбеди доказе током суђења. Остало припада пуномоћју судског већа. На тај начин тужилац је једноставно прекорачио своја овлашћења мислећи да може да тражи све што му падне на памет. Схватајући да се не може ослонити ни на какав правни акт, тужилац је изјавио да завиривање у све рупе представља «природно» право тужиоца МТБЈ. (3)

Тужилац тврди да је Претресно веће направило грешку ослободивши Шешеља. Међутим, Брамерц би као правник морао знати да једини начин за исправку грешке представља апелација. Међутим, тужилац МТБЈ није поднео апелацију и сада покушава да смисли неправни начин за ревидирање одлуке.

Међутим, захтев судском већу за ревидирање његове одлуке о привременом ослобађању, поред потпуног одсуства правне утемељности има и други аспект – чисто политички. Ствар је у томе да је тужилац МТБЈ С. Брамерц управо сада витално заинтересован да… пронађе нови посао. Његови покушаји да буде назначен за главног тужиоца МРМКТ (Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале – новог трибунала који ће наставити функционисање по питању Руанде и трибунала за бившу Југославију) нису били успешни. Ипак, он би желео да настави службовање у «међународним органима», што значи да он треба да заслужи одговарајуће поверење у политичкој сфери. Није случајно да су захтеви Брамерца потпуно подударни са захтевима владе Хрватске и упутствима европске бирократије. Управо те бирократије чије је седиште у Бриселу – престоници те саме државе која је Брамерца и поставила на то угодно месташце! Није случајно та чињеница постала основ за В. Шешеља да затражи од МТБЈ да предузме дисциплинске мере против Брамерца који је изашао изван правних оквира. (4)

Претресно веће је 13. јануара донело одлуке по оба захтева. Оба захтева су одбијена. Судије су одбациле захтев тужиоца наводећи да Шешељ није прекршио ни један услов који је суд установио. Међутим, судије су такође одбациле захтев за одоговорношћу Брамерца, због тога што «немају потребну компетенцију за тако нешто». Овај аргумент није сасвим тачан. Судије имају право да позову на одговорност свако лице које се меша у рад правосуђа. Истовремено, Претресно веће је изјавило да деловање Брамерца потеже питање «нечасног деловања тужиоца у односу на мандат који су му доделиле УН». (5)

Занимљиво је истаћи специјалну изјаву коју је дао судија Антоанети, председник Претресног већа у предмету В. Шешеља. Он је изјавио да судије трибунала не могу позвати на одговорност тужиоца трибунала али то може учинити СБ УН. И чак је назначио како да се позове на одговорност – да се не продужи пуномоћје на нови рок. Међутим, оваква размишљања судије Антоанетија нису потпуно коректна. Све до данас судије МТБЈ није ништа спречавало да позову на одговорност највећа дужносна лица у свету – шефове држава и влада. Јер «имунитет» тужиоца МТБЈ овде не изгледа убедљив. Поред тога, једноставно не продужити пуномоћје очигледно није довољна мера. Позивање на одговорност значи нешто више  – а то је реална казна: смењивање са дужности, хапшење или казна. Тако да је овде судија недоречен…

Истовремено, оцена коју су судије дале за Брамерца, премда исувише мека, треба да се запамти: «нечасно деловање». СБ УН који тек што је продужио пуномоћје Брамерцу за Нову 2015. годину, требало би пажљиво да саслуша ове речи…

————-