Значи, овако је било: сплетом неких околности, требало је да пошаљем једном пријатељу новац поштом. Ништа лакше, рећи ћете, то ради васколико Српство, а и ја сâм недавно примих, у здрављу и весељу, неколико пошиљки.

13. 01. 2015. Стање ствари, за ФБР приредила Биљана Диковић

Припреме сам почео тако што сам одштампао име, презиме и број мобилног телефона онога коме шаљем новац, и то (због ради сигурности) у два примерка: један да дам шалтерском службенику, а други да ја сам проверим да ли је све како доликује.

Гужва, некако стижем на ред: видим познато лице шалтерске службенице, практично ми је и дружбеница – отоич ми рече „што ниси отишао у другу пошту, него сад ја треба ово да шаљем“. Е, али сад сам у ТОЈ ДРУГОЈ ПОШТИ, службеницу преместило да се дружимо опет. Да напоменем да сам за ту персону сматрао да је СШС (спора шалтерска службеница), реко’ – и добро је што не куца са десет прстију, сигурније је са два, убодеш тамо, убодеш вамо, важно да је сигурно. Но, злехуда судба показаће да СШС није само најспорија у васељени, но да је и АШС (аписмена шалтерска службеница)!

Дакле, прилазим ја, предајем папирче и (одважно) кажем: „Желим да пошаљем новац пост-експресом“. Нељубазни глас (оне за коју и даље мислим само да је) СШС одречно каже: „Мислите пост-нетом, тиме се шаље новац, пост-експрес је нешто друго“. Бриљира, помислих, зна знање! Но, СШС је овим битним податком како се тачно зове систем којим ћу упутити новац заправо приказала врхунац својих шалтерских моћи: даље је све кренуло низбрдо.

Гледа она папирче, каже „прво ваши подаци“. Ја кажем „мање-више моји, битно је да буду тачни подаци онога коме шаљем, да може да подигне новац“. Прва грешка! „Маловерни, зашто посумња“?! СШС наизглед утренирано уноси податке, мало се збуњује око броја телефона – али, Боже мој, то је МОЈ број телефона и небитан је за читаву операцију. И штампа то нељубазна (али спора) шалтерска службеница, и – обратите пажњу – нити шта пита више нити проверава, сигурна је у своје моћи под слоганом И ЈЕДНОМ ЈЕ ПРЕВИШЕ.

Сад се враћа на оно моје папирче, одштампано, узима га, један примерак код ње а други код мене, гледамо се очи у очи – прочита име из прве, али код презимена поче да мрда устима (иако чита „у себи“). Ја јој кажем презиме оног коме шаљем, рекао бих да је лако читљиво (ништа типа Хаџи-Карамарковић). И моја друга грешка, помислих „ова сриче слова, тешко ће она тачно да убоде број…“. Урекох је, поремети се равнотежа међу звездама, одатле је све стрмоглаво ишло надоле!!!

Као што сте већ сазнали, СШС (која већ сада, јер сриче слова иако чита „у себи“, постаје Аписмена Шалтерска Службеница – АШС) не проверава ништа, сигурна у своје снаге и ум, укуцава број примаоца, штампа, наплаћује – не пада јој на памет да каже „проверите је ли све у реду“ – и да л’ рече „довиђења“ или не, углавном у том трену ја видех и ускликнух с мржњом ОТКУЦАЛИ СТЕ ПОГРЕШАН БРОЈ!

АШС нешто промрља „како?“, ја дам оно своје папирче-копију података примаоца, а и да се не мучи рекох јој да је „погрешна последња цифра у низу“; АШС се – на моје велико изненађење – ни најмање не узнемири и рече „са’ће средимо“. Операција сређивања се састојала у томе да позове примаоца и ИЗДИКТИРА му оно што је мученик требало лепо да добије као СМС на мобилном телефону. АШС га зове, помиње му име (с презименом и даље не стоји најбоље), објашњава да су легле неке паре али мора да се запише број, и све то диктира са ставом „овако је још и боље“. И заврши то, каже мени „не брините ништа“. Што бих бринуо, живим у Држави Мира, Сигурности и Просперитета (c), да ми је и цела плата уплаћена на погрешан број телефона – зар би то требало да ме узнемири?

И добро, испаде да прималац треба да се опреми личном картом и оде у пошту, као гарантују (укључује се и шалтераш поред) да ће дићи новац.

Али онда „мина“ малог, обичног грађанина у виду мене: „А шта ћемо са овим погрешним бројем, тај ће добити информацију да су му легле неке паре, има и (исправан) код за подизање, шта ћемо са њим“? Сад овај поред преузима иницијативу шалтерске одбране: „Ништа, он ће лепо да оде до поште и тамо неће моћи да дигне паре“. „Па, добро, вама је то у реду“, киптим сад већ ја што сам својом маловерношћу тамо неког исцимао (можда је болестан; можда ће да му рикне срце кад чује да има неку уплату јер нема ни за хлеб; можда ради па ће изаћи неовлашћено и изгубити посао… ма, зашто би неко губио време и ишао беспотребно у пошту зато што АШС није у стању да са два своја дебела прста укуца исправан број?!), и настављам: „Али, мени није у реду, и сад ћете лепо да позовете и тај други број, КАД СТЕ НЕПИСМЕНИ, да се извините и том другом човеку, те да му објасните о чему је реч“!

Неће. Они неће. „Шта има да га зовемо?“ Е, сад ја већ урлам, тражим контролора. Као да и АШС у том трену губи своју изванземаљску смиреност, крајње невољно узима погрешан број телефона и окреће… После извесног времена саопштава да је тај број, наводно, непостојећи. А ни ја нисам даље проверавао, јер сам био толико бесан да сам изашао из поште с намером да се бацим равно у „мутно Дунаво“!

P. S. Колико треба да будете неписмени да бисте били примљени да радите у државној установи званој Пошта? Да ли је неопходан и потребан услов да сричете слова и мрдате усанамa док „читате у себи“? Је ли обавезно да на све то будете и нељубазни?

P. P. S. Равнотежу у Свемиру пореметио сам још на почетку чекања у реду, када сам осујетио једног бакутанера да „на кварно“ прескочи неколико места и стане испред мене; да се разумемо – није проблем био да је пропустим, може, али „званично“. У том смеру је питах: „Не можете да стојите? ево станите испред мене.“ Али, бакутанер не жели „званично“, жели да су „уфуња“; с друге стране, ја не желим да ме прави лудим, ИЛИ ЗВАНИЧНО ДА ЈЕ ПУСТИМ ИЛИ НИШТА. И би ништа: она не стаде испред (тиме би она „нахранила“ СШС, која можда не би постала АШС), а би и ништа од мог нормалног слања новца.