Не знам како ће се окончати ово с Бриселским споразумом, али знам да решење, какво год буде, неће трајати довека. Као што није ово пре њега ни оно пре овога. Све дође и прође ко мутни Лаб, исти онај поред ког су 1912. године с добровољачким одредом Српске војске стајали и плакали војвода Вук и велики песник Милан Ракић, свесни да је Газиместан, након скоро 500 година, поново српски.

11. 01. 2015. НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Ратко Дмитровић

Пре неколико дана, о Божићу, више стотина Срба, протераних с Косова и Метохије, покушало је да посети гробове најближих и на њима запали свеће. Многи нису успели: њихове аутобусе, и поред полицијског обезбеђења, каменовали су и вратили назад локални Албанци.

У Ђаковици је било најгоре. Пре бомбардовања 1999. године, у том граду живело је 10.000 Срба. Данас, не рачунајући четири старице у тамошњем манастиру, нема ниједног. Крајем минуле године, одлуком општинских власти, у Ђаковици је срушено пет српских, празних кућа породице Стевић. Да се, злу не требало, немају где вратити. И, ником ништа.

Пре долетања НАТО бомбардера Приштина је имала 45.000 Срба. Данас их има 50. Ни за један аутобус. У Пећи Срба беше 30.000, данас само седам душа. У Призрену… итд. Све горе од горег.

Приштина тражи да Бриселски споразум искључи самоорганизовање Срба на Косову и Метохији, сваку везу с Београдом, а где тога евентуално и буде, да се све одвија по законима донетим у Приштини. Албанци посебно инсистирају да север Косова буде мултиетнички. Као, њима је посебно стало до тога. Колико им је стало види се из горе изнетих бројки.

Где год је на Косову албанска власт, ту Срба нема. Албанци су показали и стално доказују да неће, или не знају, да живе с другим народима. Кад год су имали прилику да господаре – под заштитом великих сила (Турска, Аустрија, Немачка) или углавном сами, као сада – терорисали су Србе и друге неалбанце.

Неко ће рећи да је то освета за понашање Београда према Албанцима у време бомбардовања. Узмимо да је тако, али шта ћемо онда с временима пре 1999. године, пре 1998. године, с временом комунизма који је Албанцима створио претпоставке за ово што данас имају и раде; шта са турским вактом? У Македонији није било ни рата ни рђавог понашања према Албанцима, па је та држава, њен западни део, очишћена од свих који нису Албанци.

Зачуђујуће је с колико погрешних, скучених поставки Албанци и њихови лидери живе ово и овакво време. Верују ли, заиста, да ће остати тако како је док је сунца и месеца, да ће, тамо за двадесетак година, све бити као данас: Америка најјача на свету, Немачка најјача у Европи, Србија најслабија на Балкану?

Имају ли Албанци неког историчара? Знају ли ко је био Милан Ракић?

***

Милан Ракић‎: НА ГАЗИМЕСТАНУ

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…

Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.