Остајте овде…

Смрт једног човека је трагедија, смрт милиона људи је статистика. Ова цинична, али мудра и болно истинита Стаљинова мисао, лебди данас над Србијом, којом управљају сурове и однарођене интересне и криминалне групе. У Вучићевој Србији, смрт појединца је, на највулгарнији начин, медијско-естрадна ствар, а масовно изумирање, масовне болести и масовно исељавање, нису чак ни вест. Повремено, овим застрашујућим чињеницама, баве се режимске статистике, која покушавају да сакрију да је Србија по стопи смртности међу водећим земљама у свету, и да је на тој црној листи на другом месту у Европи! А по исељавању и по мањем броју новорођенчади, без премца је прва у свету. Колико ће нас остати да живи у Србији на крају 2015. године?

9. 01. 2015. ТАБЛОИД, за ФБР приредила Биљана Диковић

Петнаест година после бомбардовања осиромашеним уранијумом, у Србији од рака умире све више младих људи

Сваке године, Србија је мања за 100.000 становника. Званична статистика је више него упола смањила овај број, наводећи само чињеницу да од такозване „беле куге“, нестане 30.000 људи за годину дана. Али, права истина је више него драматична: кад се сабере број природних смртних случајева са бројем смрти од карцинома и других тешких болести, па се томе дода и број смртних случајева новорођених и застрашујући број прекида трудноћа, онда је лако доћи до бројке од 100.000 људских живота, којих се дивљачки, властохлепни и криминални режими сваке године одричу, секући грану на којој седе, испијајући крв народу на чијој грбачи и они живе.

Упркос томе што су сви политички режими од 5. октобра 2.000. године до данас, манипулисали и крили тачан број пунолетних грађана у Србији, неке чињенице се не могу заобићи: у мају месецу 2012. године, било је тачно 6.553.042 бирача са правом гласа. Четири године раније, број уписаних бирача са правом гласа у Србији, био је 6.854.327. Дакле, око триста хиљада људи мање.

За само десет година, опустошена је унутрашњост Србије. Осим демографске катастрофе која је задесила Шумадију и Западну Србију, међу водећим општинама које дословно изумиру су и Гаџин Хан, Бабушница, Црна Трава и Босилеград на југоистоку Србије, Мајданпек, Житиште, Пландиште, Нова Црња и Сечањ на истоку и североистоку. Из Суботице се недељно исељава десет грађана. Реч је о општинама које су у једној деценији изгубиле више од 30 одсто становништва. Поређења ради, Црна Трава тренутно има само 2.600 становника, махом старих домаћинстава. Оваквих примера има широм Србије, где настају читаве пустиње, без живих бића и без наде да ће живота тамо поново бити.

Градови који су још последња станишта радно способних људи, само су незнатно мање погођени нестанком. Тако су Крагујевац, Краљево, Чачак, Ужице, Ниш и Суботица за десет година изгубили преко 15 одсто становништва. Према подацима Полицијске управе у Чачку и Републичког завода за статистику, само у току 2013. године, град је напустило више од 2.000 младих људи. Колико то локалну власт занима, најбоље говори податак да државни органи „претпостављају“ да су они отишли у иностранство. Поједина истраживања показала су да би чак 95 одсто млађих од 30 година напустило своје родно место, само да им се за то пружи прилика. Тако је у сваком граду, свакој општини у Србији, где нема посла за младе људе, где су износи ученичких кредита и стипендија више него мизерни, где нема ни квалитетног забавног и културног живота, нема биоскопа, позоришта, затвореног базена и свега онога што је стандард у сваком европском граду.

Локалне самоуправе у Србији су у већини случајева, у рукама групе малих, провинцијских примитиваца, који немају никакву сарадњу са локалном привредом нити са ресорним министарствима у Влади, фондовима Европске уније, или, не дај Боже, са руским привредницима. То су данас потпуно изоловане средине, у којима већ годинама нема ниједне инвестиције, нити нових радних места.

Две године узастопно (2102. и 2013), Србија је на последњем месту у Европи по квалитету здравствених услуга. За 2014. годину, још нису стигли подаци, али је Србија и даље најсигурнији кандидат за последње место. Јер, према извештају ЕУ, више од 90 одсто болница и амбуланти у Србији нема основна средства за рад, а већина њих није окречена и четврт века. Здравствени фондови су сурово опљачкани, па се због тога у Скупштини Србије, на иницијативу групе грађана и на срамоту свих власти у Србији, припрема Закон о финансирању лечења најтежих болести, како би се сачувало достојанство оних који преко друштвених мрежа и на други начин, јавно просе за лечење најближих сродника.

Из Србије беже и пацијенти. Ко има пара, лечи се у иностранству. Истовремено, сваке вечери, између 19,50 и 20 х, у ударном Дневнику РТС-а, група опасних мешетара која је криминализовала српско здравство, већ месецима промовише скупе трансплатације које се обављају у Београду. Наравно, то нема везе са здравственим осигураницима у Србији. Они не могу да наплате ни најосновнију здравствену заштиту.

Миленко Косановић, Србија

Преокрећи се сине!

Нестајање Србије убрзава се и исељавањем. Скоро 40.000 људи годишње напусти Србију у потрази за опстанком. Масовно одлазе најшколованији, радно способни и у најбољој животној доби. Већина њих се више никада неће вратити (осим повремених долазака на годишње одморе), а њихови потомци остаће асимилирани грађани у својим новим домовинама.

Најупадљивије је масовно исељавање лекара и другог медицинског особља. Укупни трошкови школовања једног лекара у Србији коштају 140.000 долара. Током прошле године у Лекарску комору Србије пристигло је 950 захтева за одлазак лекара ван земље, од којих половина жели у Немачку. Са сертификатом Коморе наши лекари могу да раде у тој земљи без нострификације диплома. Није тешко израчунати да ће Србија на тај начин изгубити више од 14 милиона евра. Али, најтеже је то што ће читава једна генерација најшколованијих људи отићи из Србије, јер овде, чак и ако нађу посао, не могу да се изборе ни за минимум својих права, нити за плату која би их задржала. У свим филијалама Националне службе за запошљавање, у дефицитарна занимања спадају гинеколози, радиолози, офтамолози, неуропсихијатри, анестезиолози…

Али, чињенице говоре да лекари специјалисти лакше налазе свој посао у иностранству него у Србији. У сваком тренутку, најмање двадесет великих болничких центара у Немачкој тражи наше лекаре. Сваки доктор тамо мора имати специјализацију, што значи да одмах почиње да се усавршава. Код нас и после две године проведене на послу млади лекари и даље чекају на специјализацију (од дана подношења захтева, чекају и до пет година!).

Само онај ко има новац, и ко је спреман да потплати комисије, или су му родитељ “на положају“ у здравству, може се надати да ће убрзано стићи до специјализације. Из Србије се, масовно, исељавају и пензионери, и одлазе код својих ближњих у Канаду, Аустралију, Нови Зеланд, у САД-е, јер од пензија не могу да преживе овде.

Зашто и радно способни беже из Србије? Одговор на ово питање зна свако ко је покушао да се запосли, или, још горе, ко је искусио робовласнички терор у страним и домаћим фирмама у Србији, које данас и овде експлоатишу најјефитнију радну снагу на европском континенту. Вучићева влада, платила је недавно најскупљу рекламу на америчкој ТВ мрежи ЦНН, у којој се хвали „најјефитинијом и најквалификованијом радном снагом“. Иза те рекламе, стоји криминални пројекат израбљивања преосталог радно способног становништва у Србији.

Америчка привреда комора у Београду, која је уствари, друштво лобиста за интересе западних компанија у Србији, била је кључни актер доношења бандитског Закона о раду. На њен притисак, изгласан је закон који је вратио Србију у отомански феудализам. Захваљујући томе, радник више нема никаквих права, а његовим животом у потпуности располажу компаније и њихове газде.

Настављајући терор над најслабијим члановима српског друштва, Вучићев режим је још суровије прибегао опорезовању опреме за новорођенчад, напао је око 700.000 пензионера, преко приватних извршитеља, који им узимају две трећине од ионако мизерних пензија, за наплату комуналног дуга, и смањио њихове, ионако сиротињске пензије, ударио је просветне раднике и њихове понижавајуће мале плате…

Само у Србији, запослене жене не смеју ни да помисле на трудноћу, јер ће изгубити посао, а у многим приватним фирмама морају да потпишу и „акт“ да неће рађати док им траје уговор о раду. И страни и домаћи послодавци могу у Србији да узму радника „на лизинг“, да га рентирају, потроше и врате кући, као обичну ствар. И све то за надницу која је равна оним у најсиромашнијим афричким државама. Тренутно, на прелазу између 2014. у 2015. годину, „на лизинг“ у Србији ради око 50.000 радника, и тај број ће бити све већи, јер посла, оног правог, осмочасовног, са припадајућим принадлежностима, скоро да више и нема.

Долазеће генерације, децу у основним и средњим школама, нема више ко да учи и припрема за живот. За само осам година, донета су три потпуно различита Закона о образовању. Али, са сваким од њих, просветни радник је био све више понижен и са још мањим примањима. Слику застрашујућег стања најбоље приказује и следећи податак: уколико родитељ или старатељ пребију наставника, по закону је запрећена прекршајна казна од 30 хиљада динара, а према Закону о заштити животиња, за малтретирање пса или другог кућног љубимца, запрећена је казна од 300 хиљада динара!

Оваква политика режима према просвети, али и према целокупној омладини, скупо ће коштати властодршце, јер су генерације које стасавају у атмосфери потпуне анархије, већ спремне да се са њима обрачунају.

Прогресивно насиље које држава и политички режими спроводе над грађанима, посебно такозваним „социјално осетљивим групама“, како их надмено и дрско називају поједини Вучићеви министри, попут Александра Вулина и Душана Вујовића, води ка неизбежном сукобу. Већина грађана, нема више шта да изгуби: нема посла, нема пара, нема наде, али има и биће потребе за одбраном голог живота.

Може ли још горе, и шта нас чека у 2015. години?

На самом почетку 2015. године, Вучићев режим ће, супротно најавама, и даље наставити да запошљава само чланове своје и коалиционих партија, како би још више ојачао режимски бедем. Њих, око 700.000 запослених у државним установама, чека „селекција“. Ко није близак напредњацима, већ је на списку за отпуштање. Немачки привредници процењују да ће доћи до новог таласа досељавања квалификованих и умешних радника свих профила из Србије. Процену су извели на темељу чињенице да се спрема стечај за скоро двеста предузећа, те да је још пре пола године, најављена продаја још 600 српских предузећа…

Србија се од почетка године до краја јула сваки дан у просеку задуживала готово 3,5 милиона евра (реч је о званичним подацима Управе за јавни дуг). Узгред, јавни дуг Србије у августа месецу 2014. године, износио је невероватних 20,89 милијарди евра, односно, око 63 посто Бруто друштвеног производа (БДП). Али, све то није довољно, па је скандалозни Буџет који је изгласан последњих дана 2014., године, отворио могућност да се Србија и у 2015. години задужује, преко својих могућности. Срамотно је да је Александар Вучић на заседању Скупштине Србије, поводом расправе о Буџету, јавно рекао да су Буџет за 2015. години одобрили амерички амбасадор Мајл Кирби и шеф Мисије Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт!

Чак и ако је морао да носи Буџет „на одобравање“, један озбиљан премијер никада не би такво нешто јавно казао, из пристојности или макар због минимума достојанства функције коју обавља. Али, не, Вучић као да жели да целој нацији скрене пажњу на то да је одан и послушан својим западним туторима, који, очито, хоће малу и сиромашну Србију, у којој грађане ћуте, трпе, и раде за криминално малу надницу.

Због свега тога, треба очекивати да ће 2015. година, бити година још тежих призора. Неће бити ни довољно народних кухиња нити довољно дубоких казана који ће да нахране сву српску сиротињу која се преселила у градове. Јер, за многе од њих, повратак у село више није могућ. Наиме, на преласку у 2015. годину, у Србији има тачно 4.600 села у којима више нема живота! Напуштено је више од педесет хиљада сеоских кућа, празно је на хиљаде обора и штала, а око 400.000 хектара ораница више нема ко да обрађује. Празне су куће и имања, помрли су чак и наследници. Ако их још негде и има, налазе се далеко од родног краја, најчешће у иностранству. У оним ретким селима где још има, било каквог живота, живи, чак, 260.000 неожењених мушкараца и 100.000 неудатих жена старости до 50 година.

Процене су такве да ће у наредних осам до десет година нестати још 1.200 села, а у више од 700 сеоских насеља већ данас има мање од сто становника. Процес убијања суштине српског народа, при самом је крају. Кад нестане села, нестаће и градова. То је узрочно-последичан процес. У Србији, то има још драматичнији значај, јер не постоји ниједна српска породица која није сељачког порекла. Онај ко је одлучио да убије село, смислио је најбољи начин да убије Србију.

У градовима, посебно међу омладином, стање никада није било црње: званично, Србија има више од 30 хиљада регистрованих наркомана. Незванично, тај број прелази 150.000! Посла нема, али има наркоманије и криминала. Црна статистика говори и то да је скоро 40 одсто младих људи склоно алкохолизму. Никада у прошлости, докле сеже колективно памћење, није било проституције у школама. Данас је то ноторна чињеница.

Медијска агресија и лудило које промовише владајући режим, „ослободили“ су све најниже пориве код омладине. Због беде и беспарице, хара породично насиље.

Из таквог пакла, бежи свако ко може. И ранији политички режими у Србији, а посебно садашњи, напредњачки, систематски спроводе прогон паметних, талентованих и способних људи. У режиму који воли само послушне поданике, за озбиљне стручњаке, слободне ствараоце, нема места.

Наш легендарни песник из времена националног и књижевног романтизма, Алекса Шантић, написао је дирљиве стихове позивајући своје сународнике и земљаке да се не селе и не напуштају родну груду. „Остајте овдје“, та његова величанствена песма, у којој говори о горком хлебу туђине, данас је више него икада актуелна у сред Србије. Али, данас нема ко да прочита ни Шантића нити да послуша глас својих разумних предака.

Нови нараштаји имају тужан избор: да пате у домовини или да траже „сунце туђег неба“. Има и оно треће-да се овде, свом снагом, изборе против издајничких и криминалних режима, који се смењују, обећавају, лажу и пљачкају. Од те борбе би свакако било неке користи…