„Ево једног у низу сличних писама које свакога дана добијам.
Изоставио име аутора, јер је он инсистирао на томе. Уосталом, имена нису важна.
Важна је појава, која нас све завија у очај.“

9. 01. 2015. dragas.biz, за ФБР приредила Биљана Диковић

“Поштовани господине Бранко,

Већ више од 10 година пратим Ваш рад и у већини ствари се слажем са Вама. Већ дуже време желим да Вам напишем нешто што се тиче моје професије. Наиме, ја сам дипломирани инжењер информатике.
Радим као професор у гимназији у коју иду деца бизнисмена, министара, привредника и разних других богаташа. Наставу држим по најсавременијим стандардима (заостале уџбенике и не користим), кабинет за информатику сам направио сам и готово да нема ствари у мојој школи коју нисам радио како бих унапредио наставу. Наравно, за све то никада нисам добио ни динара нити сам тражио да ми неко нешто плати. И све то ја радим за плату од 41.000 динара. Верујте ми да се ја стидим своје плате и да се често догађа да се ученици понашају у фазону „мој тата може све вас да купи!“ Да не грешим душу, са ученицима генерално имам јако добар однос и увек када они оцењују нас професоре ја будем међу прва три. Мислим да сам јако добар професор и да заслужујем далеко више. Та плата у школи ми дође таман да платим кредит за стан и платим рачуне и да уђем у дозвољени минус. Такође, има пуно мојих колега који као и ја воле свој посао и раде га на најбољи могући начин и који никада нису добили никакву награду за то. Али није проблем у томе, већ што школом „дрмају“ неки људи који немају везе са својом професијом и дрчни су само зато што су им мужеви или рођаци у некој странци. Искрено бих јако волео да некада дођете у моју школу и да видите шта смо неке моје колеге и ја урадиле за ту школу.

Због свега тога сам принуђен да радим још два јако тешка посла од којих месечно зарадим још око 300 евра. Дакле, радећи 3 посла месечно ја зарадим мало више од 600 евра.
С друге стране знам на десетине људи који су са мном студирали и нису могли ни социологију да положе и који сада са неким лажним дипломама неких приватних факултета или чак и са средњом школом дрмају неки јавним предузећима. Докле ће то све да траје??? Када ће вредни и способни људи да се питају за нешто у овој држави? Мени најбоље године живота пролазе у чекању и одавно ми је мука од свега.

Леп поздрав

XXXXXXXXXXXX дипл.инг.”

***

Драги пријатељи,

Ово су теме које треба да буду на насловним страницама новина.
Ово су проблеми који траже расправе у друштву.

Шта имамо од ових проблема у нашим медијима?
Ништа.
Никога није брига да ли већина становништва може да преживи ово намерно уништавање државе и нације.
Свако брине само своју муку, док нас политичари, тајкуни и криминалци краду, лажу и обмањују.

Најбоље године нам пролазе у очајању.

Спортисти славе победе и скривају поразе, али узимају паре, обезбеђујући народу неопходне потребне игре и разоноду, како би народ лакше поднео беду и муку.

Силиконске певаљке подврискују, цупкају, трескају, криче и заводе несретни народ, који мора три посла да ради како би прехранио породицу, док оне за једну ноћ узимају једногодишњу плату дипломираног инжењера информатике.

Где је излаз из ове агоније?
Појединачно се не можемо спасити.
Дан и ноћ можемо да радимо, али нећемо успети да донесемо благостање нама и нашој деци.
Морамо се – УДРУЖИТИ!
Морамо да радимо – ЗАЈЕДНО!

То је мој одговор свима који су разочарани и очајни.

Само удружени можемо променити свет око себе.
Заједничким деловањем можемо да се спасимо.

Три деценије радим на томе.
Три деценије пишем, наступам и подучавам грађане шта треба да чине.
Три деценије хоћу да помогнем очајницима да изађемо из велике невоље.

Споро све иде.
Јако споро.

Или сам ја лош предавач или су грађани лоши ученици.
Ако ја не знам то да радим, то је најмањи проблем.
Не морам више то да радим, нека ради неко други.
Ако грађани хоће, нека нађу некога другога да слушају.
Нека га следе и нека остваре своје намере.

Али, нажалост, наши грађани увек направе погрешан избор.
Слушају преваранте.
Верују онима који постају њихови господари.
Верују највећем људском олошу.
Тако смо коначно пропали.

Сада се приближавамо дну.
Остало нам је само мало да додирнемо дно.
Немамо више никаквог избора.
Морамо прекинути ову трагедију.

Понудио сам визију новог друштва.
Изнео сам оперативну стратегију нашег спаса.
Предложио тактику коју морамо да применимо.
Све је написано.
Све је изречено.

Шта даље?

Остаје само да пробудимо грађане опијене лажима политичара.
То нам је задатак.
Свакога ко разуме опасност која се надвила над нашом заједницом.
Нема невиних.
Сви морамо да одговарамо за нечињење.

Покушавао сам у неколико наврата грађанима да понудим алтернативу.
Нису је препознали.
Моја жртва је била узалудна.
Грађани су дубље копали рупу у коју су упали.
Тако смо још више пропадали.
Још дубље.

Господо другови,
Браћо и сестре,

Ширите моје идеје.
Преносите текстове.
Пишите своје конкретне предлоге.
Повезујмо се у један покрет.
Људски и праведан.
Слободарски.
Покрет очајника који хоће да промене промене свој живот.
Не због себе.
Него због наше деце.

Немамо право више ово да трпимо.

Београд, 07.01.2015.