Није јасно по ком основу наша власт верује да ће даље приватизације донети бољитак Србији, када наша претходна искуства и искуства других земаља показују супротно

8. 01. 2015. СРБИН.инфо, за ФБР приредила Биљана Диковић

„Када се крећете погрешним путем, све станице на њему биће такође погрешне.“ Овако сам почео последњу прошлогодишњу колумну „Стрма раван“, и то би, нажалост, могао бити (над)наслов сваког текста који се тиче политике актуелне власти.

Али та генерална критика, ма колико заснована, увек може да се проблематизује као „паушална“, „апстрактна“ и „тенденциозна“. Зато ћемо овај пут бити врло конкретни. Не, нећу о Косову. Иако се поново показује колико је била површна и лакомислена политика „дај да потпишемо, па ћемо после да видимо шта ћемо“, као и очекивање да ће се „све решити“ потписивањем Бриселског споразума, сменом локалних власти на северу покрајине и терањем тамошњих Срба да изађу на локалне косовске изборе. (Није се решило, а притисци су све већи и све отворенији – о чему је претходних дана у више наврата говорио и Томислав Николић, који као да се после две године напрасно пробудио из зимског сна и политичке летаргије.)

Нећемо ни о демократији, политичкој култури и стању у медијима јер то ионако не занима већину грађана, као ни институције – домаће и међународне – које би, новодно, о томе требало да брину.

„Пусти Косово, ЕУ, Русију, Крим, Путина, демократију, Ољу Бећковић… гледај оно од чега се живи и што занима највећи број грађана заморених од великих тема и историјских прича.“ Наравно да се не слажем с таквим резоновањем, али, добро. Ево, пуштам све велике теме и посвећујем се „ономе од чега се живи“ – најављеној и хитној продаји „Телекома”, коју, најпре стидљиво, а сада убрзано и све агресивније најављује Вучићева влада и која ће, очигледно, уз споразум са ММФ-ом, бити окосница српске економске политике у 2015.

„Није јасно по ком основу наша власт верује да ће даље приватизације донети бољитак Србији, када наша претходна искуства и искуства других земаља показују супротно. Продаја или приватизација „Телекома” и, генерално, инфраструктуре коју је градила држава, народу Србије ће направити непроцењиву и ненадокнадиву штету.“ Овако је, сажето и јасно, пре неколико недеља на сајту „НСПМ“ писала бивши министар телекомуникација и професор на Електротехничком факултету Александра Смиљанић, у тренутку када се тема продаје Телекома тек почела вртети по медијима.

Слажем се с тим ставом и потписујем га од речи до речи. Али госпођа Смиљанић и ја у тој ствари нисмо нипошто усамљени. Према подацима из децембарског истраживања јавног мњења, слично мисли најмање око 60 одсто грађана Србије. А, веровали или не, у тој ствари имамо – то јест, имали смо – и једног необичног савезника и сличномишљеника.

„Неозбиљна је власт која не зна како да покрива рупе које је створила у буџету и парабуџетском сектору”, рекао је Вучић. Како каже, суштински проблем је непостојање привредне стратегије и принцип власти да, како је навео, „крчми оно што су претходне генерације стицале“.

Овако је, не тако давне, 2010. године, на страначкој конференцији за штампу говорио заменик председника СНС Александар Вучић, истичући да је најављена продаја „Телекома” „потез недомаћинске и неодговорне власти“ и најавио низ акција, уличних протеста и демонстрација (а једном приликом се помињало чак и „опасивање експлозивом“) против тадашњег „издајничког режима“ који се спремао да прода један од последњих и највреднијих економских драгуља.

Шта се то у међувремену у вези са „Телекомом” променило – сем што је тада опозициони СНС дошао на власт, па сада резултат труда претходних генерација неће крчмити зли „жути“, него напредни „ми“?

– Да ли је „Телеком” престао да буде профитабилна компанија? Није. То је и даље најпрофитабилније предузеће, са нето добити од око 140 милиона евра, при чему ће, када се за две године отплати кредит узет зарад откупа удела грчког ОТЕ-а, профит вероватно порасти на више од 330 милиона. Другим речима, за четири до шест година „Телеком” ће зарадити онолико колико би се сада – и то у најповољнијим пројекцијама – за њега могло добити. При чему би и даље остао „златна кока“ у рукама државе.

– Профит „Телекома“ је нешто нижи у односу на конкуренцију и зато што он поред мобилне има и фиксну телефонију, у којој су профити мањи, али која представља важан друштвени, па – ако хоћете – и безбедносни ресурс.

– Сем тога, „Телеком” је власник и „Телекома Српске“, што га, уз позиције које има у Црној Гори, чини најважнијом – а заправо, и једином преосталом – полугом српске државне и националне политике у региону – што би се продајом изгубило.

– Додуше, „Телеком“ несумњиво има одређени вишак запослених, али то, опет, има и своју социјалну димензију, а она се – кроз плате запослених – посредно, преко пореза, опет враћа као приход држави. Уосталом, ако се испостави да се без одређене редукције броја запослених не може носити са конкуренцијом (што за сада није случај!) и та мера се може спровести и нема потребе због тога га продавати.

– Као и у многим јавним предузећима, и у „Телекому” је сигурно било партијског запошљавања и лошег управљања. Али професионални менаџмент, ако треба, чак и делимично страни, то врло лако може довести у ред – што је све много боље него отуђити тако важан привредни ресурс.

– Па, зашто га онда продајемо? Зато што то одавно тражи ММФ и прижељкују неке моћне земље на челу са Немачком (није тајна да је „Дојче телеком“ најзаинтересованији купац). А и зато што неспособна власт не зна како без новца од те продаје да састави и политички преживи следећу и наредну годину. А пред та два „разлога“ сви овде наведени и ненаведени аргументи падају у воду.

(Политика)