Зашто је индустријска производња у Србији 2012. године била мања него у време бомбардовања 1999. године и шта повезује санкције међународне заједнице и актуелне мере штедње и фискалне консолидације

24. 12. 2014, ПЕЧАТ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Пре 33 године, 1981, у Србији је било произведено 41.590 трактора; 30 година касније, 2011, произведено их је 1.736. Те 1981. године, која иначе ни по чему није била нарочито продуктивна или изузетна, произвели смо и 202 хиљаде бицикала и 1.843 вагона; 2011. године, ниједан бицикл и ниједан вагон. Осам хиљада тона квасца из 1981. претворило се у нула килограма 2011, 791 хиљада тона произведених фосфорних ђубрива спала је на само 5,7 тона, преко две милијарде цигала и блокова свело се на тек пола милијарде у 2011, а ниједну машину за грађевинарство те 2011. нисмо направили, спрам 30 хиљада тона тих машина 30 година раније, и да не набрајамо даље, још је много тога сличног што би се дало набројати на овако невесео начин.

А све у свему, уз тек неколико усамљених изузетака у виду повећане производње сира, сокова, чарапа, гума или џемова у односу на 1981. годину, већ и из ових неколико података постаје поприлично јасно зашто и крај ове, 2014. године, која се не разликује много од 2011, дочекујемо слупани о перспективу хроничног економског безнађа, са стопом регистроване незапослености која је неугодно близу трећини радно способног становништва (28,9 одсто, према најсвежијем Билтену јавних финансија, публикацији српског Министарства финансија) са зјапећом рупом у буџету и несташицом новца за пензије, са великим спољнотрговинским дефицитом и немилосрдно растућим спољним дугом…

САНКЦИЈЕ И БОМБЕ

Ипак, како смо доспели у ову ситуацију? У којој не можемо да произведемо онолико колико нам је потребно да се упослимо и да зарадимо за све што је једној држави потребно. Већ, наместо тога, морамо да се задужујемо све дубље и дубље, остајући притом способни само да те дугове редовно сервисирамо, репрограмирамо и рефинансирамо, и трајно неспособни да изађемо из тог зачараног троугла дуга, немаштине и бесперспективности.

Како је, дакле, Србија деиндустријализована? То је кључно питање, јер, ако не производимо, не можемо ни да зарадимо ни да имамо посла, пошто не можемо баш сви да радимо у државној служби или по кафићима и кладионицама. Како ћемо видети, на деиндустријализацији Србије се темељно и приљежно ради већ, ево, дугих четврт века наших живота, при чему, то што се ради – не ради се само нашим животима који протичу у узалудном ишчекивању боље сутрашњице већ и читавој држави; економска зависност иде подруку са политичком, једна другу подупиру и продубљују, а читав процес, како може да се види и из примера врањског „Симпа“, о којем говоримо у склопу „Печатовог“ истраживања узрока и последица пропасти српске економије, прети да произведе и злокобно озбиљне претње по државу и нацију, чији рубни делови нужно остају пусти с пустошењем способности Србије да ради и заради…

У свему томе је помоћ наших западних пријатеља и приметна и непорецива. Током деведесетих година покушавали смо да се одупремо ономе што су нам наменили, после тога смо у томе почели да саучествујемо, а ефекат и једне и друге стратегије јесте ово у чему живимо данас. Тобоже демократска, а уистину неолиберална транзиција показала се као наставак онога што нам је рађено санкцијама и НАТО бомбама. Претерујемо? Не, него бројке то јасно саопштавају: обим индустријске производње 2012. године био је нижи од производње 1999. године, у којој нас је НАТО бомбардовао 78 дана.

И здрав разум и сурове цифре показују да је крах српске економије, почетак економије деиндустријализације Србије, започео распадом Југославије и увођењем санкција међународне заједнице. Значајан пад индустријске производње у Србији, забележен већ 1991. године у односу на претходну, говори о утицају распада бивше Југославије, смањења тржишта и кидања веза у држави која је престала да постоји. Најдрастичнији пад, међутим, настаје увођењем санкција чији су идејни творци наши западни, евроатлантски пријатељи, тако да је 1993. године обим индустријске производње спао на само 41,3 одсто производње из последње релативно мирне, 1990. године. Раст, и то озбиљан, чак и у овако мирнодопско време, а камоли у оно ратно и санкционисано, почиње већ 1994. године (24. јануара 1994. уведен је деда Аврамов динар) и до 1998. године достићи ће 52,7 одсто обима из 1990.

1999, међутим, НАТО бомбардовање Србије, као следећа фаза деиндустријализације наше земље. Три петине НАТО циљева били су цивилни објекти. Оштећено је и уништено 89 индустријских постројења, 120 енергетских, 128 привредних објеката, 357 инфраструктурних… Обим индустријске производње спао је на свега 39 одсто производње из 1990. године. Штета од НАТО бомбардовања процењивана је различито, али се свакако мери десетинама и десетинама милијарди америчких долара; Млађан Динкић тврдио је да је реч о тридесет милијарди, тадашње власти извеле су рачуницу по којој нам је НАТО, својим бомбама, украо 100 милијарди долара.

* цео текст читајте у штампаном издању Печата