Овај текст су написали чланови ФБ странице Евроазијског економског савеза (https://www.facebook.com/evroazijskiekonomskisavez) уз поруку: ПРОЧИТАЈТЕ И ДЕЛИТЕ СВУДА ГДЕ МОЖЕТЕ ЈЕР ОНАЈ КО НЕ ЗНА СВОЈУ ПРОШЛОСТ НЕЋЕ ИМАТИ НИ БУДУЋНОСТ…

23. 12. 2014. ФБ Евроазијска Унија, за ФБР приредила Биљана Диковић

Покушали смо у најкраћим цртама са пуно података и докумената, карти и доказа да представим шта су то измишљене нације македонци, црногорци и бошњаци и како је све то настало а за то је потребно прво доказати да су они Срби што смо ми овим текстом учинили и морали смо да прођемо кроз све историјске етапе развоја српске државе али заиста у најкраћим цртама. Молимо вас да издвојите 10 минута да прочитате овај текст уместо што би урадили нешто друго јер ће те после њега имати и доказ онога што већ знате као и одговор на сва питања а српска браћа македонци, црногорци и бошњаци да пробају да схвате ко су као што је то урадио Емир Кустурица а некада Меша Селимовић, Иво Андрић и многи други. Ипак средиште овог текста је управо Стара Србија и данашња Македонија пошто се о томе најмање прича и зна.

Не може се говорити о Старој Србији а да се не оде много даље у прошлост, односно од доласка Словена на Балкан. иако има много верзија о досељавању ми ћемо се бавити само оним што су писали највећи светски и српски историчари а као доказ свега биће вам приложене карте са свих важнијих конгреса и мировних конференција до данас.

На Балкан су се доселила само три словенска племена а то су Срби, Словенци и Хрвати али прво племе које се доселило су били Срби. Можете погледати карту Византиских историчара тог времена где се виде српска племена али Хрвата и Словенаца нема нигде јер их није ни било:

карта – http://prntscr.com/5k1zp3

Највероватније је Византијски Цар Ираклије 632-е године понудио Србима да у његово име протерају Аваре са Балкана уз дозволу да се у њој потом населе, што су они и учинили када се српски кнез Дерван придружио Самовом племенском савезу населивши простор између грубо повучене линије Скадар-Рас-Ваљево-Шабац на истоку и река Цетине, Пливе и Врбаса на западу.
Иначе Срби су имали своју државу јако дуго пре доласка на Балкан и прапостојбини на подручју данашње Западне Украјине где су вековима живели а онда је почела велика сеоба Срба из непознатог разлога где се један део настанио на подручју данашње северне Пољске и северо-источне Немачке – Лужички Срби а други део је кренуо према Византији и Балкану и то највероватније баш из Лужичке Србије.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Migration_of_Serbs.png

http://prntscr.com/5k267t

После много сукоба и примирја са Византијом од досељених српских племена створено је пет српских држава. Србија (обухватала је две провинције Рашку и Босну), Дукља, Босна, Захумље, Травунија, и Паганија. Тек у то време на балкан долазе најпре Хрвати а затим и Словенци, док су Бугари већ имали јаку државу на Истоку Балкана.

Срби су се на Балканском полуострву населили између обала Јадранског мора и реке Саве. Дуж морске обале Срби су населили све крајеве између ушћа Цетине и ушћа Бојане‚ а у унутрашњости приближно између Врбаса и долине Ибра и Мораве. Границу између Срба и Хрвата чинили су река Врбас и хрватске пограничне жупе: Имота (Имотско), Цетина, Ливно, Плива.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Датотека:Serb_lands_in_the_9th_century.png

Паганија се простирала од ушћа реке Цетине до ушћа реке Неретве укључујући и острва Брач‚ Хвар‚ Корчула и Мљет.

Захумље се простирало од ушћа реке Неретве до Дубровника са стонским полуострвом (Пељешац).

Травунија се простирала од Дубровника до Бока которске.

Дукља (од почетка XII века се за ову област већином користи назив Зета) се простирала од Боке которске до ушћа реке Бојане. Назив Дукља, добила је по античком граду Доклеји, код данашње Подгорице. Други назив-Зета је добила по реци Зети. У 10. веку постаје кнежевина. Током 11. века Дукљи се придружује Рашки и Босни.

Србија се простирала од реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку. Северну границу чинила је река Сава док се на југу наслањала на српске области у приморју (Неретвљанску, Захумску, Травуску и Дукљанску). Унутар Србије се налазила и жупа Босна.

Краљевина Србија у средњем веку је термин који се користи у историјској науци за српску феудалну државу која се под Стефаном Првовенчаним (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228) развила из Рашке 1217. године и трајала до 16. априла 1346. године, када је за владавине Стефана Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) уздигнута на ранг царевине односно постала Српско царство.

Паралелно са развојем државе развила се и црква која је под вођством Растка Немањића добила 1219. године у Никеји своју аутокефалност и уздигла се на ранг архиепископије, да би непосредно пре проглашења Царства 1346. године она била уздигнута на ранг патријаршије под Јоаникијем II.

Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321[3]) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243 — 1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322 — 1331).

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима.

карта Србије за време краља Милутина:
http://sr.wikipedia.org/wiki/Стефан_Урош_II_Милутин#mediaviewer/File:Drzava_Nemanjica_krajem_XIII_i_pocetkom_XIV_vijeka_1.svg

Српско царство је српска средњовековна држава која је постојала средином 14. века. Формално српска средњовековна држава постала је царство када се краљ Стефан Душан прогласио за цара у Серу крајем 1345. године мада се тежње ка овој титули јављају још од почетка великих освајања византијских територија почетком Душанове владавине.

Српско царство било је по територији најраспрострањенија српска средњевековна држава. Душанова освајања дошла су као врхунац јачања Немањићке државе која је свој примат на Балканском полуострву потврдила битком код Велбужда 1330. године.

Душаново царство

површина: 250.000 km²
Главни град: Прво Призрен а након а затим Скопље након ослобађаља од Византије
становништво: Срби и Грци
Званични језик: Српскословенски језик
Религија: Православље
Валута: Перпер
Оснивање: 1345.
Престанак: 1371.

Душаново проглашење и крунисање за цара захтевало је и промену владарске титуле. У дотадашњој владарској титули Немањића, најважније место је припадало територијалним одредницама, док је у титули цара Душана највећи акценат стављен на националне одреднице. У српским документима он се потписује као „цар Срба и Грка“, док се у документима на грчком језику потписивао као „цар Србије и Романије“, где је Србија представљала српске, а Романија грчке земље. У грчким документима Душан није могао да се потписује као цар Ромеја (Грка)(Римљана – Византија се сматрала наследником Римског царства и своје грађане звала Римљанима), пошто је то право имало искључиво Византијски цар. Душанов потпис на документима, налик је византијском потпису, са новином да су носиоци царског легитимитета Срби и Грци. Увођењем српског имена у царску титулу, представља и највећи политички успех, који је у средњем веку остварио српски народ. Проглашавањем царства пропраћено је доделом највиших титула српској властели, које су и раније постојале у Србији, али су могли да их дају само византијски владари. Својим најближим рођацима доделио је највише византијске титуле: деспота, севастократора и кесара. Носиоци ових високих византијских титула постављени су као обласни намесници искључиво у грчком делу царства, док су у српском делу царства великаши носили титуле које су постојале и пре проглашења царевине.

карта Душановог царства –
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/8/8f/Balkans_in_1350_according_to_Gustav_Droysen_from_19th_century.jpg

Стефан Душан је развио и широку законодавну делатност. Душанов законик врхунац је ових настојања. Законик се, по уобичајеној нумерацији, састоји од 201 члана. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење 21. маја 1349. године у Скопљу (135 чланова), и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу (66 чланова). Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике. У законику се цар Душан декларише као православни цар, заштитник и чувар вере, бранилац од јеретика и коме је припадало право да управља и црквеним пословима.[3]

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије. Душанов законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима цар Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, a потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови и земљорадници). У наставку долазе одредбе о судству, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића из 1898. године), али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и скраћена Синтагма Матије Властара.

СТАРА СРБИЈА
Географска и етнографска слика

Стара Србија је географски термин, настао у Кнежевини Србији у 19. веку, за области које су чиниле језгро средњовековне Србије. Овај појам обухвата Рашку, Косово и Метохију и Вардарску Македонију.

У овом чланку покушао сам да дам заокружену слику о земљи и становништву Старе Србије. Материјал је највећим делом узет из Цвијићева рада „Основе географије и геологије Македоније и Старе Србије“

Стара Србија је наша етнографска матица, центар славне Немањића краљевине и царевине и њен најкултурнији део. Поред тога те нас земље могу интересовати и због тога што краљевина Србија најбржи и најкраћи излаз на море добија преко Старе Србије, и што српске краљевине могу доћи у непосредан додир тек преко ове области. Па ипак, премда се не може одрећи велика важност свима овим моментима, има један моменат који ја сматрам као важнији од свих. То је питање васпостављања нормалних етнографских и политичких односа у појединим областима Старе Србије, нарочито на Косову и Метохији. То је питање створено сталним фаворизовањем арбанашког елемента од стране Турске, које је имало за тежњу да српски елеменат у овим областима искорени, да се од осталог Српства, нарочито од Србије и Црне Горе, отргну вардарски Срби, да се на: тај начин Српство раздроби, и престане постојати као једна етнографска целина.

Прави историјски смисао појма и термина Стара Србија настао је тек почетком 19. века после стварања нове српске државе под Карађорђем и кнезом Милошем, Србије, односно Кнежевине Србије, за разлику од неослобођеног дела некадашње (средњовековне) Старе Србије, која је и даље остала под турском влашћу, до 1877/78. године, односно до 1912. године, до коначног ослобођења.

Стара Србија се као термин учврстила као ознака за земљу етничког језгра и центра Српске средњовековне државе. Територијално се поклапала са територијом краљевине Србије уз територије на југу, које су у саставу Србије биле у време владавине краља Милутина. Дакле области Старе Рашке, Косова, Метохије, слив Биначке Мораве и северно Повардарје са Скопљем до градова Охрида, Прилепа и Штипа на југу. У 19. веку та територија се налазила под турском влашћу омеђена на северу и западу границама слободних српских држава Србије и Црне Горе, а на југу и југоистоку границама српске Пећке архиепископије (пре 1346. године), односно јужним међама турског Скопског санџака (касније Косовског вилајета са седиштем у Приштини, односно у Скопљу).

Први је овај термин употребио Вук Стефановић Караџић означавајући у свом Српском рјечнику 1852. Прилеп као град у Старој Србији.На другом месту Вук пише да је Стара Србија она територија „нашега народа“ која је припадала српској држави пре турског освајања Балканског полуострва.

Већ 1854. јеромонах Гедеон Јосиф Јуришић у књизи Дечански првенац користи термин Стара Србија и чак даје први пут њен територијални опсег. По њему Стара Србија обухвата нахије Новопазарску, Пећку, Призренску, Ђаковичку, Косовску, Приштинску, Вучитрнску, Скопску, Врањску, Нишку и Лесковачку. То се отприлике поклапа са данашњом територијом Рашке области, Косова и Метохије и Македоније до Кичева и Велеса на југу и Кочана на истоку (обухвата Куманово, Тетово, Скопље и Гостивар).

Српска територијална потраживања од Турске током Српско-турских ратова (1876—1878) обухватала су Стару Србију, односно Косовски вилајет који се унеколико са њом поклапао. У периоду од 1885. до 1912. територија Старе Србије је добила коначни облик у смерницама српске спољне политике и обухватала је територију Косовског вилајета и северозападног дела Битољског вилајета. (Реканска каза, Прилепска каза, Дебарска каза и Кичевска каза). Јован Цвијић је Стару Србију коначно омеђио границама државе краља Милутина водећи се територијама које су европски географи 16-18. века означавали као Србију. Непосредно пред Први балкански рат Старој Србији је придодата Северна Албанија, што је био плод стратешких и економских потреба Србије за изласком на море.

Након Балканских ратова Краљевина Србија се повећала за 39.000 km² и 1.200.000 становника.

Предлогом Закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији и о управи у њој из 1913. године била је предвиђена административна подела Старе Србије на 12 округа и 45 срезова. Према овом предлогу закона, који је Министарство унутрашњих дела упутило Народној скупштини, предвиђени су били окрузи: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.

На простору старе Србије налазили су се познати српски средњовековни дворци: Сврчин, Пауни, Неродимља, Штимље, Рибник код Призрена и други. Историјске државне престонице: Рас, Приштина, Призрен и Скопље. Седиште Пећке патријаршије од 1346. године и највећа достигнућа српске средњовековне културе оличена у манастирима Милешеви, Сопоћанима, Ђурђевим Ступовима, Пећкој патријаршији, Високим Дечанима, Грачаници, Богородици Љевишкој, Светим Арханђелима код Призрена и великом низу српских задужбина око Скопља и Куманова, као што су Марков манастир, Андреаш, Псача, Свети Спас у Кучевишту код Скопља, Старо Нагоричино, Матејић и други.

Први балкански рат

Први балкански рат, који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године су водиле балканске земље: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска (чланице Балканског савеза) против Османског царства. Армије балканских држава су успеле да савладају бројчано слабије и стратешки лоше организоване армије Османског царства што им је омогућило да постигну брзу победу. Рат је окончан миром по коме је Османско царство било принуђено да се одрекне скоро свих својих територија на Европском континенту (Балканском полуострву) које су касније подељене међу савезницима и на којима је касније створена нова држава – Кнежевина Албанија. Упркос њиховој апсолутној победи у Првом балканском рату, чланице Балканског савеза су биле незадовољне постигнутим мировним уговором јер је мировни уговор, који су скројиле велике силе, био противан ранијим договорима и плановима које су чланице савеза међусобно закључиле и договориле. Отклањањем претње коју је представљало Османско царство и незадовољство мировним уговором подигле су се тензије међу доскорашњим савезницама што ће ускоро резултовати Другим балканским ратом

Савезници нису разрадили заједнички план наступања нити су начинили било какав покушај координације међу собом. Тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Бугари су се суочили са већином Османлијских снага, које су штитиле путеве до Цариграда, у Тракији, са секундарним операцијама према Македонији; Срби и Црногорци су оперисали на према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна као и према Епиру и Јонији (Јањинама).

Лондонски уговор o миру закључен је 30. маја 1913. године уз посредство великих сила и окончао је Први балкански рат. Овим уговором Османско царство је било принуђено да се одрекне свих својих европских провинција западно од линије Енос – Мидија. Иако су чланице Балканског савеза као победнице Првог балканског рата требале саме да диктирају мировне услове у склапање мировног уговора су се умешале и велике силе. Србија, Грчка и Црна Гора су морале да напусте Албанију. На стварању Албаније инсистирале су Италија која је имала своје планове према Албанији и Аустроугарска која је тиме желела да спречи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после анексије скоро целокупне територије балканских вилајета Османског царства.

Овим уговором је:

настала је нова држава – Албанија
Грчкој је додељен Крит.
Санџак је подељен између Србије и Црне Горе
Бугарска је добила део Тракије западно од линије Енос – Мидија.
Није била донесена дефинитивна одлука о Македонији, која је остала предмет неслагања међу савезницама.

Незадовољство Лондонским уговором o миру који је створен уз утицај великих сила и неслагања међу савезницама око освојених територија у Македонији, довешће до избијања Другог балканског рата у јуну 1913. године који ће између себе водити дојучерашње савезнице. Коначан мир је постигнут Букурештанским споразумом 12. августа 1913. године.

Србије, Црна Гора и Албанија после Првог балканског рата: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/6/61/Serbia_montenegro_albania1913_02.png

Други балкански рат

Други балкански рат је вођен 1913. између Бугарске са једне и Србије, Грчке и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата. Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Упркос стабилизовања фронта у Македонији, жеља бугарске владе за мир је настала због догађаја који су били далеко од Македоније. Румуни су напали 10. јула, заузевши спорну Добруџу и угрожавајући Софију са севера. Да ствар буде још гора, Турци су искористили ситуацију да поврате своје бивше поседе у Тракији, укључујући и Једрене, који су Бугари напустили 23. јула без испаљеног метка. Турска и румунска војска нису имале жртве у борби, иако су обе армије тешко патиле због поновног избијања колере.

Примирје је потписано 31. јула, а питања територија су решена споразумима из Букурешта и Цариграда. Бугарска је изгубила већину територија задобијених у Првом балканском рату, укључујући Добруџу, већину Македоније, Тракије и егејске обале, са изузетком луке Дедегач. Србија је постала доминантна сила на Балкану, а Грчка је добила Солун и његову околину, заједно са већином обале западне Тракије. То је био само привремено решење – 10 месеци касније борбе су обновљене с почетком Првог светског рата.

Букурешки мир из 1913. године је трећи по реду мировни споразум потписан у Букурешту 10. августа 1913., којим је окончан Други балкански рат, и према којем је Србија добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију, Румунија Јужну Добруџу, Турска успела да поврати Једрене, док је Бугарској остављена Пиринска Македонија.

Србија у Првом светском рату

Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације.

Србија након Првог светског рата, а пре стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца – фактичке границе Краљевине Србије 26. новембра 1918. године, после уједињења са Сремом (24. новембра), Банатом, Бачком и Барањом (25. новембра) и Црном Гором (26. новембра).

карта: http://sr.wikipedia.org/wiki/Датотека:Serbia1918_2.png

Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године. Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата – на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу се формира Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на „Подгоричкој скупштини“ донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Притом, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Проглашење нове државе је обавио регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца краља Петра I 1. децембра 1918.

Покрајине Краљевине СХС 1920 године:
http://sr.wikipedia.org/wiki/Датотека:Scs_kingdom_provinces_1920_1922_sr.png

Јужна Србија (Стара Србија) је обухватала крајеве које су краљевине Србија и Црна Гора заузеле од Османског царства у Балканским ратовима. Овај простор је раније још називан и Старом Србијом, јер су се ту налазиле средњовековне српске државе. Устав и сви закони раније Краљевине Србије ступили су на снагу у Јужној Србији указом регента Александра 30. јуна 1919. године. Тако је овај простор, који је ослобођен 1912. и 1913. године, изједначен у правном погледу са старим областима Краљевине Србије тек шест година након присаједињења. Јужна Србија се састојала од 16 округа. Од тога је 12 било предвиђено предлогом Закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији из 1913. године, а припојена су још и 4 округа која су након ослобођења била у саставу Краљевине Црне Горе (Пљеваљски, Бјелопољски, Берански и Метохијски округ).

Избори за посланике Привременог народног представништва из Јужне Србије одржани су 30. марта 1919. године. Изабрана су 24 посланика.

Краљевина Југославија (1929-1939) административна карта с приказом бановина и уцртаном границом Бановине Хрватске из 1939 године.

карта – http://sr.wikipedia.org/sr/Бановине_Краљевине_Југославије#mediaviewer/File:Kingdom_of_Yugoslavia_%281929-1939%29-sr.svg

Историјске границе србије пред формирање Краљевине СХС
карта: http://sr.wikipedia.org/sr/Историја_Краљевине_Југославије#mediaviewer/File:Yugoslavia_map_1920.jpg

Етничка мапа Краљевине Југославије 1931-е године
карта- http://sr.wikipedia.org/sr/Попис_становништва_1931._у_Краљевини_Југославији#mediaviewer/File:1931_etnicka.gif

Друди светски рат у коме је на крају створена СФРЈ под вођством комуниста и Тита је био гробница за Србе. зашто ?

Није био само проблем у томе што је створено 6 република и 2 покрајине и тиме распарчано српско биће него су се Титоисти досетили нечег много лукавијег када је вршен попис становништва. Наиме пописари нису постављали питање шта сте по националности већ су у Црној Гори људе питали да ли сте ви црногорац, у Македонији, да ли сте македонац, у БиХ да ли сте муслиман иако је то вера а не нација па је Тито на тај начин створио македонску, црногорску, муслиманску јединствену у свету, нацију. То би исто било када би питали Србина из Шумадије да ли је он Шумадинац где би он сигурно рекао да јесте јер је то регион а они би то пописали као националност.

Ово Титово уништење српског бића је оставило трајне последице а то се види најбоље на поређењу ове две карте.

Етничка карта Краљевине југославије: http://prntscr.com/5k3jwa

Етничка карта СФРЈ: http://prntscr.com/5k3o2q

Да ли примећујете геноцид који је Тито извршио над Србима и не само геноцид већ је србе окренуо једне против других а да не помињемо Србе католике и Србе муслимане.

Тако је Стара Србија данас подељена На Македонију, самопроглашено Косово а Црна Гора је створила измишљену нацију са измишљеним језиком и измишљеном вером коју је у дело спровео проамерички политичар и криминалац без премца у Европи Мило Ђукановић.

Македонија је по уставу сада држава Македонаца и Албанаца а Србима је одузето право чак да буду и национална мањина. наравно ово стање је само тренутно јер шиптари ће чекати прву прилику да направе државу на територији македоније са главним градом Скопљем (некада престоницом цара Душана)