„Неопходност је изговор за сваку тиранију. То је само други назив за неизбежност. Неизбежности остављају утисак тираније, свеједно да ли војне, политичке или економске.“
Вилијам Пит Млађи

Браћа Грим су причала бајке, као и браћа Вучић. Разлика је у томе што су бајке браће Грима имале васпитну поруку, моралну и етичку компоненту, која је утицала на формирање карактера десетине и стотина милиона деце широм света, док бајке браће Вучић, имају само једну поруку, и то за оне већ одавно одрасле, и то само за оне који живе у Србији: свако лагање има смисла, и исплати се, чак и оно најбаналније, ако само има за циљ останак на власти, личну промоцију, привилегију и корист.
Мој добар пријатељ, члан СНС-а (због врло ситне личне привилегије)

4. 12. 2014. аутор Миланко Шеклер за СРБски ФБРепортер, приредила Биљана Диковић

Кратки историјат економије Србије пре транзиције

Како објаснити суштину друштвених догађања у Србији, са аспекта тренутно водеће економске идеологије, односно друштвених економских политика у њој, из које, произилазе и све остале политике (социјална, културна,итд.). Невероватно је, да смо ми данас постали друштво, које је у релативно кратком периоду, успело да у потпуности замени, до скора владајућу идеолошку догму (социјализам и комунизам, централизована планска привреда и тржиште), потпуно новом идеолошком догмом (капитализам и потпуно слободно тржиште). Но, одмах морам напоменути да је наша некадашња верзија централизованог тржишта (за разлику од оне верзије у остатку источног блока, какво се могло видети у Русији, Пољској, Мађарској, Бугарској, Румунији), била много сличнија садашњем слободном тржишту, какво постоји у западноевропским друштвима, који су данас модел нашег стремљења, него што су била слична централизованим тржиштима поменутих земаља. Другим речима, рекао бих да смо ми некада имали тржиште, које је било сличније „слободном тржишту“ запада, него централизованом тржишту истока! Како је то могуће? Не знам, али мислим да се наша тадашња власт више понашала практично и прагматично, него што то чини било која данашња власт. Докази за ту тврдњу су многобројни.

На пример, када говоримо о рецимо аутомобилској индустрији, треба да се подсетимо да је ФИАТ, као „стратешког партнера“, како би данас рекли, у „ЗАСТАВУ“ довела 1953. године, ондашња комунистичка власт. На тај начин је отпочео динамичан развој домаће аутомобилске индустрије, која је произвела 4.000.000 милиона аутомобила, и извезла близу четвртине. По истом моделу, иста власт, отвара и ТАС (Творница аутомобила Сарајево) 1969. године која је у власништву домаћег предузећа 51% и Фолцвагена 49%, потом ИДА Опел у Кикинди производи делове за Опел, а у исто време и склапа исту марку аутомобила, Икарбус, у сарадњи са немачким Маном, производи аутобусе у Панчеву, Пежо отвара погон за производњу у Урошевцу, где се у исто време производе за њега амортизери. У данашњем смислу, тадашње друштво, врло лако налази стратешке партнере и сарађује ефикасно са њима. И немојте ми само рећи, како на ондашњем тржишту аутомобила није владала права конкуренција, када је то исто тржиште, врвело од присуства реномираних светских произвођача! Више је страних инвеститора довукла тадашња комунистичка власт него данашња демократска!

У исто време, у Србији, за разлику од осталих земаља источног блока, није забрањено ситно приватно предузетништво, као што су ресторани и кафане, све врсте занатских услужних радњи (кројачи, фризери, лимари, ковачи, пекари, посластичари, аутомеханичари, вулканизери итд.). Крупно предузетништво је било под контролом државе, као и међународна трговина, но такве гране су и остваривале велике приходе, који су уједно били део буџета тадашње државе, односно, постојао је слободан проток финансија (капитала) између државних предузећа и државног буџета, што је утицало и на општу добробит, која није била само декламовани циљ, већ и практичан. Лично, имам став да је тадашња власт, односно држава, покушала да непосредно после рата уведе централизовано уређено тржиште, али је одмах схватила да за то није способна, и да је то неодржива варијанта економије.

Практично речено, држава је у почетку кренула са планираном привредом, али пошто ми, хвала Богу, ништа не умемо да изведемо идеално, до краја и тачно, од тога је на крају испало нешто потпуно другачије, испало је нешто између, нешто што је много више личило на уређено слободно тржиште него централизовано! Тадашња држава је врло вешто, вршила супституцију увозне робе, отварајући домаће производне погоне, за све што је било могуће. На пример, производња телевизора, односно електронска индустрија је отворена, чим је прорадило емитовање телевизијског програма! И наравно, одмах је Филипс постао стратешки партнер, а ЕИ Ниш произвођач катодних цеви, једног од виталних делова за ТВ пријемнике, за тог истог светски реномираног произвођача!О војној индустрији, тзв. наменској, нећу ни говорити. Држава је користећи несврстану позицију у спољној политици (пре бих рекао неидеолошку позицију, односно позицију непостојања идеологије – кад је бизнис у питању), имала за себе тржиште цео свет!

Да не заборавим на крају да је и кретање људи, односно њихов одлазак у иностранство био у потпуности либерализован, и велики број људи је радио широм Европе и света. И та карактеристика слободног тржишта у Србији, је била ближа западноевропским принципима него земљама источног блока (где је одлазак из државе био готово немогућ!).

И на крају, наше тржиште дозвољава увоз било чега из било које земље – могао си увести шта год хоћеш, ако си имао новца и ако си био спреман да држави платиш царину и порез-у чему не видим ништа што има идеолошке премисе комунизма, већ рекао бих – чисту праксу и суштину капитализма, уз увек присутну заштиту сопствених и државних интереса!

Да закључим: у ондашњој Србији, која је за државну идеологију и догму имала социјализам и комунизам, постојао је слободни проток робе, капитала и људи, што данас представља једну од основних претпоставки демократског друштва и слободног тржишта!

Транзиција економије Србије

У време такозване „транзиције“, то јест пада источноевропског блока, који је заиста и имао централизовану планску привреду и тржиште, за разлику од нас, наша држава одједном, захваћена истом буром историјских промена, не доживљава никакве промене набоље, већ само губи у потпуности механизме контроле и управљања својом привредом и тржиштем, која је у то исто време, као и данас, постојала и у свим европским земљама, односно у данашњој ЕУ (такозвани стандарди ЕУ!). У практичном смислу, због нашег важећег друштвеног уређења, које није било још увек демократско већ једнопартијско, ми као друштво доживљавамо циљано уништавање наше привреде и тржишта, које је добрим делом већ и функционисало као слободно тржиште, а што је у суштини, и требао бити главни циљ транзиције! Просто речено, код нас се транзиција обавља механизмом изолације, санкција, бомбардовања, јер им није одговарао начин и брзина и резултат демократизације и слободних избора у земљи (као да су и нама свима ти резултати тада одговарали! Али то не значи данас, а није требало ни тада, да због тога треба неко да се диже на револуцију или да бомбардује државу!) Практично, није им се допадао приступ постепених реформи, већ само оних силовитих и шокантних, када је све могуће добити у бесцење, па и људски живот! Сетите се шокантних снимака са улица тадашње Москве, Варшаве, Софије. Нама ту беду нису донеле директно транзиционе мере, већ санкције и рат! Није им одговарала продаја и приватизација друштвене и државне имовине, по тадашњем моделу (која је била вишеструко ефикаснија, сетимо се само продаје ТЕЛЕКОМА!), већ им је више одговарала општа и тотална распродаја свега и свачега, као када решиш да затвараш продавницу пуну робе, а у овом случају, продавница је била држава! Узми и носи, и ради шта хоћеш!

У ту фазу смо дошли више силом, него милом! Тачка обрта је 5. октобар 2000. године, када запад коначно доводи на власт у Србији своје миљенике, које пре тога, у кампањи, обилно помаже и логистиком и новчаним средствима. Они због тога одмах спроводе преузете обавезе, и врше приватизацију шок моделом, онакву исту као и у остатку источноевропских земаља, која је већ била неславно и несрећно спроведена! Али ми нећемо да учимо на већ уочљивим грешкама тих земаља, на које нас, крајње добронамерно и професионално упозоравају угледни економисти из Хрватске (кандидат за Нобела – Бранко Хорват), Словеније (ректор Љубљанског Универзитета – Јоже Менцингер), нобеловац Јозеф Штиглиц, јер за разлику од осталих земаља источноевропског блока, где је владала права централизована планска привреда и тржиште, које су услед таквог ригидног система, већ биле потпуно уништене и урушене, Србија је без обзира на економске санкције, економску блокаду, ратове, била земља, која је и у тим невероватно тешким условима још увек функционисала! То није била мртва држава, већ рањена тешко, али још увек врло жива, са очуваним свим виталним функцијама! Због тога, је било неопходно такву државу Србију прво дотући, убити је у болесничком кревету, како би се што брже дошло до оставинске расправе и поделе имовине! Тако су, послушници, слуге нове идеологије (већи верници у капитализам, него што су икада били верници у комунизам!), извршили два кључна злочина, пре него што су кренули да крчме имовину државе Србије! Та два злочина су извршена на две институције, чије је постојање такође одличан доказ, да је у Србији пре постојало уређено слободно тржиште и конкуренција, него централизовано и планско!

Прво су морали да затворе све државне банке, и створе простор за рад страних приватних банака! Зашто? Зато што су те исте банке, биле повериоци целокупне привреде Србије, са обиљем капитала у разним облицима вредносних папира државних и друштвених предузећа у својим билансима (са често хипотекарним гаранцијама)! Државне банке нису инсистирале на извршењима тих новчаних обавеза и гаранција, јер је земља била притискана споља санкцијама, ратом, бомбардовањем, па је било важно одржати привредни систем живим и колико толико одрживим. Обзиром да би се продајом-приватизацијом предузећа, државне банке појавиле као повериоци, са валидним папирима, постојала је реална могућност да исте полажу право на значајан удео остварен продајном ценом, до тога да су нека предузећа већ постала већинско власништво банака, тако да су оне имале и право преузимања и управљања, као и продаје истих! Самим тим, државне банке су биле у реалној позицији да саме спроведу приватизацију огромне већине презадужених државних и друштвених предузећа, а не нека ad hoc Агенција за приватизацију са обиљем неспособних хохштаплера, који су се преко њеног рада заиста обогатили (Мирко Цветковић и синчина! Примедба аутора)! То наравно значи, да су државне банке, самом реализацијом својих хипотекарних и осталих гаранција, могле у потпуности доћи до свог капитала (а самим тим и тзв. старе девизне штедње!), и при томе повратити своју реалну економску моћ! То се наравно није смело десити, и те банке су противзаконито затворене (Југобанка, Беобанка, Инвест банка, Београдска банка), а за шта је најбољи доказ и то, да ни после готово 13 година од њиховог затварања није завршен њихов стечај, и оне и даље раде и постоје, и пуне су новца!

Други злочин са састојао у уништавању Службе државног књиговодства (тзв.СДК), која је на опште запрепашћење и згражавање стручњака из развијених западноевропских земља, била толико ефикасна у свом послу контроле, плаћања, (исплате и наплате), да су имали централизовано прикупљене дневне податке о финансијским билансима целокупне привреде државе Србије! Практично, контрола наплате пореза је била боља, него у већини земаља ЕУ! И баш зато, је такву службу било неопходно уништити, и заметнути све трагове новца и финансија, како би се обавило велико прање новца приватизацијом и подкрадања државе неплаћањем пореза, непосредно после преузимања и промене власништва предузећа, у наредних неколико година! Наравно, накнадним увођењем ПДВ и осталих контролних механизама, није се ни приближно дошло до већ постојалог, ефикасности некадашњег СДК!

Нећу овом приликом улазити у наше још увек недовољно дефинисане националне интересе, као и аспект деловања појединих земаља против наших „нејасно дефинисаних“ националних интереса, јер би нас то одвело далеко од главног циља, и нити водиље овог текста, а то је политичка економија!

Посттранзициона економија Србије

Када је пљачкашка шок приватизација завршена, и када је страни капитал постао власник свега чега је хтео, и када су финансијско тржиште Србије преузеле банке (стране банке), а робно тржиште Србије у потпуности отворено за све европске трговинске ланце и њихове производе (док Србија на њихово тржиште готово да ништа не може да извезе од терета огромних тзв. ванцаринских баријера!), више никоме ништа није важно шта се дешава у економији Србије, сем онима који су осуђени да у њој живе! Другим речима, док стране банке извлаче профит са тржишта капитала, и док стране компаније могу да на тржишту продају слободно своју робу без икаквих ограничења, и да сав профит при томе могу да носе у своје земље порекла, и док држава Србија још плаћа из своји скромних буџетских средстава, отварање каквих таквих продајних или производних капацитета, који значе било каква радна места, нема интереса да се ишта у Србији промени! То је за Србију данас најгора могућа пресуда, ништа боља од смртне (поготову у случају да ипак постоји загробни живот)!

Зато, огромна већина утицајних медија у Србији, који су сада у страном власништву, подржава овакав status quo у Србији!

Зато у Србији, више није ни важно ко ће победити, јер ће то увек бити нека од марионета страних утицајних држава (читај страног капитала и моћи), и резултати њиховог рада и правац кретања њихове политике ће увек бити исти.

Како је рекао једном приликом председник једног аргентинског радничког синдиката: „Какве везе има ко ће победити на изборима, када увек гласаш за Супермена, Спајдермена или Бетмена!“. А ја бих додао, да је то тачно, јер све су то туђи суперхероји и стрип јунаци, које су туђинци осмислили, написали им сценарио по коме ће они делати, и на чијем крају ће, увек њихове нације и творци бити на добитку! Кад за вођу изаберемо неког нашег јунака и хајдука, можемо се надати н нечему добром!

Финансијски крах светске економије 2008.године и њен утицај на економију Србије
Те 2008.године, се на западу почињу да преиспитују већ неколико деценија важеће основне догме економије неолибералног концепта (економског система где је идол представљало саморегулишуће слободно тржиште и повлачење државе из сваког сегмента његове регулације и контроле!). Наравно, то значи да је код њих могуће да влада Велике Британије, откупи 82% акција приватне Шкотске краљевске банке, да не би банкротирала усред лоших пласмана (исто као што су и наше банке имале проблема са својим пласманима и наплатом, али не на слободном тржишту, већ под санкцијама, блокадом и ратом!).
Наравно, од нас се тржи да продамо већинске акције државе у врло ликвидној и доброј Комерцијалној банци, неком њиховом приватнику, док они раде обратно, продају лоше банке приватне држави! Они национализују а ми приватизујемо! Они национализују лоше, а ми приватизујемо добро! Фабрике дувана и цемента, као и пиваре, тешко да су лоше исплативе!!! Замислите угледне новине из области светске економије, The Economist, од 28 фебруара 2009.године, које позивају на свеопшту национализацију лоших банака (али у својим земљама!), или ништа мање угледни Financial Times, од 22 маја 2008.године, који у свом уводнику саопштава: „Вашингтонски коконсензус – стабилизуј, приватизуј, либерализуј – је мртав“!

Другим речима, све оно што смо ми у нашој економији урадили по њиховом савету, задњих скоро деценију, више не важи!!! Видели су да то није баш увек тако добро на њиховој економији, и одмах су одустали од строге примене! Али важно је да ми не одустајемо од тих принципа нипошто, чак ни после 6 година!!! Они, који су своје пропале приватне банке, услед њихове невиђене алавости и грамзивости преузели и претворили у државне (национализација!), нас терају да и даље продајемо наше банке и нашу државну имовину! Ми не критикујемо такав дволичан став па макар пропали! Ми слушамо! И наш задњи аранжман са ММФ-ом је само истрајавање на путу пропасти већ многих земаља света! Не, нећемо бити први који су се тако економски сурвали у понор, али прети опасност да будемо међу оним задњим земљама у свету, које су у тај понор скоро добровољно скочиле! Некада се кад неко тако погреши у Србији говорило: „Оде у четнике 1945.године!“, па обзиром на „четничко-војводско“ порекло председника Србије, и њеног премијера, то онда и није тако чудно! О том бесмисленом аранжману са ММФ, пишу многи истакнути домаћи стручњаци од угледа (да не набрајам личности, да не увредим некога изостављањем), али и многи великани економске мисли широм света (од Мајкла Спенса, Пола Кругаман, Јозефа Стиглица, Ерик Рејнерт итд), су спровели економске анализе на аранжманима са ММФ-ом многих других земаља широм света, и који су сви до једног оцењени јако негативно! Ми на жалост не желимо да слушамо стручне људе из економије, већ или апсолутне квазиексперте и почетнике („гениј са Јејла“ – Лазар Крстић), или разне никоговиће из белог света који се вуку по суду у својим матичним земљама , и то због разних манифетлука (Гузенабуер-корупција, Штрос Кан-проституција и силовања, Фратини-везе са мафијом), већ нам је лакше да извршавамо наредбе осредњих бирократских чиновника ММФ-а и Светске банке!

Али зашто би то и било чудно, када на власти у Србији, имамо људе, који су тако олако променили своју животну политичку идеологију, и од оне крајње суверенистичке и националне – па и у економском смислу, постали промотери оне екстремно наднационалне и неолибералне идеологије! Али то више говори о њиховом карактеру, него о њиховој идеологији! Јер кога је брига да ли верује, и у шта верује нечији слуга понизни!? Наравно, верује у оно у шта му и газда верује! А овде су садашњи председник и премијер били обични извршиоци и слуге једног човека и његове идеологије, скоро деценију и по, и од њега су се усудили да оду, тек када је он провео 4 године у тамници, хиљадама килиометара далеко од њих! Толико им је требало да скупе храбрости да га напусте!
Верујте, већина жена напусти своје дугогодишње мужеве, када сплетом околности, заврше на робији, много пре, него што су они напустили свога „политичког оца“!

Поука за крај Србије

Завршићу овај текст једним мало дужим цитатом из књиге Џона Ралстона Сола под именом „Пропаст глобализма и преобликовање света“, угледног и многонаграђиваног канадског аутора, који описује данашњицу:

„Царства, рајхови, империјалне војске, економске теорије, најразличитије идеологије, долазе и пролазе. Оно што се прихватало као врло озбиљно наједном изгледа да је одувек било површно, ништавно и непоуздано. Како они на руководећим положајима нису то видели, или нису желели да виде. Затварати очи пред стварношћу значи бити лојалан својој класи, без обзира на то којег облика та класа била. А код слуга идеологије лојалност је увек преча од стварности…

…Сваку идеологију у највећој мери утемељује интелектуална класа. Њени припадници преузимају улогу дворана или свештеника и живе од мрвица што спадају са стола главних уживалаца истине која у том тренутку преовлађује. На први поглед се чини да су они тек нешто више од пуких слуга идеологије. Али улога ових чувара правоверности од пресудног је значаја…

Као прво, њихова добробит зависи од доказивања да ова нова идеологија представља важно откровење истине коју само они могу да потпомогну и одбране. Идеологија оправдава њихово постојање.

Као друго, сви апсолутистички режими, стварни или теоријски, имају своје силеџије, витезове у оклопима и поуздане, дискретне саветодавце (Гузенбауере, Фратиније, Штрос Канове – примедба аутора). Али моћ таквих система је неодржива уколико не постоји опште своје вољно укидање неверице. Свима њима потребна је нека верзија Свете конгрегације за ширење вере*, чији је задатак да подстакне то својевољно укидање неверице (Европа нема алтернативу!, Европски пут је једино могућ! примедба аутора). Задатак свештеника и дворана, тих својеврсних (тих својеврсних – прим.аутора!) састоји се у томе да нас увере како је тренутно преовлађујућа истина одувек била истинита, те да ће таква остати и у будућности. Они су трговци неизбежношћу и вечношћу (Све оне силне проевропске невладине организације и слини плаћени појединци који то раде! примедба аутора!). А онда једног дана долази до суочавања са стварношћу. Наступа криза, и њихова идеологија се самоурушава и постаје прошлост. Како она нестаје, ми почињемо да заборављамо улогу ових инквизитора, језуита, дворских агитатора, попустљивих интелектуалаца, разноврсне дворске камариле. Али власт сваког важног двора лежи колико у дворанима, толико и у краљевима и у баронима. Зашто? Зато што управо они изопачују говор како би предупредили сумњу, корисну расправу и промишљање (Никада нема јавне расправе, великих експерата различитих мишљења, на јавном месту или гледаним медијима о безалтернативном путу у ЕУ!, примедба аутора!). Они су били и остали главни кривци за оно што нам се данас дешава. И што ће се тек дешавати (примедба аутора).

* Света конгрегација за ширење вере (lat. Sacra congregatio de propaganda fide) je конгрегација (конгрегација представља надлештво које има на располагању радна средства, канцеларије и службе) Римске курије (Ватикана)задужене за мисијско деловање и све уз то везане активности. Савремени појам пропаганде долази од имена конгрегације и њезине мисије. Основао ју је 1622. године папа Гргур XV, и овом је телу препуштена брига за ширење католичанства у некатоличким земљама, што су у то време биле новоосноване колоније широм света (у којима су се ширили разни облици протестантизма). Исто тако важан задатак јој је био и подпомагање стварања уније код старих православних заједница код Словена, Грка, Сиријаца, Егићана и Етиопљана. То тело је данас много познатије под новим именом: Конгрегација за евангелизацију народа (lat.Congregatio pro gentium evangelisatione), како га је преименоваопапа Иван Павао II, 1982.godine. (Извор: http://hr.wikipedia.org/wiki/Kongregacija_za_evangelizaciju_naroda)

————–

Литература:

1. http://www.economist.com/blogs/schumpeter/2012/08/rbs-nationalisation
2. The Economista, od 28.februara 2009.godine. Позивање на национализацију банака.
3. http://www.zastava-automobili.com/sr/istorijat/istorijat.htm
4. http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B0_%D0%A1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%BE
5. http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Stecaj-drzavnih-banaka-na-pocetku.sr.html
6. https://nkatic.wordpress.com/
7. Џона Ралстона Сола, „Пропаст глобализма и преобликовање света“, Архипелаг, 2011, Београд.