НЕ прође много времена а Хрвати нас неким својим иступом против Србије и Срба непријатно изненаде. Нас то заболи, јер они знају, и у томе имају велико искуство, да нам дубоко зарију трн у здраву ногу. Ми бол или отрпимо или благо реагујемо и, по правилу, увређени чудимо се што нас убадају и вређају кад им за то не дајемо повода.

4. 12. 2014. НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Тако то траје годинама и деценијама, а наш однос према њима се не мења. Трпимо ударац за ударцем, увреду за увредом, понижење за понижењем, уцену за уценом и наивно верујемо да ћемо ћутањем или благим опоменама стећи њихову љубав, да ће се они призвати памети, да ће се изменити, да им више нећемо бити објект над којим ће своје комплексе безобзирно и дрско испољавати.

Отворено непријатељски односи Хрватске и Хрвата према Србији и Србима и учестале ћушке које Загреб удара Београду и српским политичарима, као што је ова која се тиче Војислава Шешеља и усвојене резолуције Европског парламента, довели су Србију до стања које вређа читаву нашу нацију.

Они су себи узели слободу да нам учестало деле лекције о томе шта треба да чинимо, како да се у ком случају понашамо, шта на ком пољу треба да урадимо а шта не радимо што бисмо, по њиховом схватању, њиховој жељи и њиховим интересима морали да чинимо. Другим речима хрватски политичари су нам се због нашег претерано трпељивог и снисходљивог понашања, којим желимо и њима и Европи да докажемо и покажемо да смо за сарадњу и добросуседске односе, да заслужујемо да уђемо у Европску унију, наметнули као ментори, као некакви моћници који желе да управљају нашом унутрашњом и спољном политиком, да одлучују о нашим виталним националним и државним интересима.

Бојим се да наши политичари, и то како они из претходних времена, тако и ови данашњи, живе у уверењу да ћемо непрестаним и нерационалним попуштањем Хрватима, на које смо их већ навикли, купити њихово пријатељство, да ћемо их придобити, па да ће нам они помоћи, или да нам бар неће правити веће проблеме на путу нашег уласка у Европску унију. Ако је то стварно тако, одговорно тврдим да је то рачун без крчмара, да је то лажна илузија, која ће нас скупо стајати и због које ћемо доживети још многа и тешка понижења.

Ми, коначно, после свих искустава које имамо са Хрватима, треба да будемо свесни да они, кад је реч о Србији и Србима, имају јасно дефинисан став. Тај став је, уз часне изузетке, у свим својим аспектима, у дужем временском периоду, унисоно антисрпски, наглашено хрватски па и великохрватски. При томе, у вези с таквим њиховим ставом српска политика нема дефинисан одговор. Узалуд ми причамо о добросуседским односима, о пријатељству и сарадњи, о добрим намерама, о томе да немамо непријатеље, кад за такве односе немамо праве и искрене партнере са хрватске стране.

Да не бисмо као досад ишли погрешним путем кад је реч о односима са Хрватском и Хрватима било би добро и корисно да наши политичари мало боље проуче историју српско-хрватских односа, да се упознају с политичком стратегијом и тактиком Хрвата, да схвате који су и какви њихови циљеви и на који начин су све спремни да их остваре.

На та питања српска историографија дала је научно проверене одговоре, али политика њих не користи. Она их игнорише па се у својој оперативи служи импровизацијама. Наша досадашња политика односа с Хрватском и Хрватима, и то не само у овом тренутку него и у ранијим временима, пуна је добрих намера, али и незналачких, веома штетних лутања. Основа читаве наше политике с Хрватском и Хрватима у свим областима мора да буде заснована на строгом реципроцитету. Ако тако не буде и док тако не буде, ми ћемо с те стране доживљавати непријатна „изненађења“, трпећемо уцене и понижења, имаћемо само штете.

Кад је реч о нашим односима с Хрватском и Хрватима историја нам заиста мора бити учитељица живота. Зато препоручујем политичарима да је проуче и да из ње извуку нужне поуке и поруке.