ИНТИМИДАЦИЈА И ЕЛИМИНАЦИЈА СВЕДОКА НА СВАКОМ КОРАКУ

У следећем пасусу Марти наводи поред примера обструкције, и велику количину доказа против лидера ОВК:

„Сазнали смо из прве руке како је на Косову тешко реконструисати догађаје у време проблематичног и хаотичног периода 1999- 2000. С изузетком неколицине иследника ЕУЛЕКСА, тамо постоји недостатак решености да се установи истина о томе шта се дешавало у том периоду, и према томе утврди одговорност. Мноштво доказа који постоје против одређених вођа ОВК изгледа да изазивају бојазан и неодлучност код ЕУЛЕКС администрације да се са истима суоче.

Постојали су сведоци који су „елиминисани“, док су остали исувише застрашени и самим проспектом учешћа у истрази. Ти сведоци немају поверења у систем наводне „заштите сведока“ који им се нуди. Ми сами смо морали да предузмемо веома детаљне мере опреза у односу на неке „саговорнике“ да би им обезбедили потпуну анонимност.

Ми смо их оценили са великом сигурношћу као поуздане сведоке и били смо у ситуацији да њихова сведочанства потврдимо са објективним доказима из више извора. У сваком случају  наш задатак није криминална истрага; Али зато тврдимо да смо сакупили довољно веома убедљивих доказа да можемо да категорично захтевамо од међународних тела и држава умешаних у овај случај, да коначно предузму све кораке да би обезбедили да је истина установљена и да су злочинци недвосмислено идентификовани, именовани, и да ће одоговарати за своја недела.

Знаци повезаности између криминалне класе и високих политичких и државних институција су исувише бројни и озбиљни да би били игнорисани. Основно је право грађана Косова да сазнају истину, и само истину, као један од највреднијих услова за помирење између националних заједница и просперитну будућност региона.“

„Током истраге смо обезбедили сведочанства и документоване доказе из више десетина главних извора, које овде наводимо:

Учесника рата и асоцираних са разним наоружаним групама које су учествовале у непријатељствима на Косову; директним жртвама насилних злочина почињених на Косову и суседним територијама; чланова породица несталих или убијених особа; садашњих и бивших представника међународних институција правде надлежним за Косова (пре свега УНМИК-а, ЕУЛЕКС-а, и Хашког Трибунала; представника националних правосудних институција са јурисдикцијом над догађајима на Косову ((тужиоца за ратне злочине из Београда, државног тужиоца из Тиране, тужиоце, полицајце и државне безбедносне званичнике у Приштини, као и из три суседне државе)); хуманитарне агенције ((укључујући Црвени Крст и међународну Комисију за нестала лица)); и разне  чланове цивилног друштва и група за људска права које су истраживале и извештавале о догађајима на Косову у овом материјалном периоду ((Центар за хуманитарно право)).“

У наставку извештаја Марти описује потешкоће у ступању у директан контакт са неким сведоцима, наводећи да су исти из безбедносних разлога саслушавани индиректно.

У случају „Лимај“ пред Хашким трибуналом, Марти наводи албанску племенску лојалност која је евентуално резултирала у „неспремност“ сведока да сведоче, или чак и њихову физичку елиминацију. Он нарочито цитира пар других случајева суђења албанским ратним злочинцима, где су многи сведоци убијени. Он овде вероватно мисли и на „случај Харадинај“ (коме је Хашки трибунал уделио „наградно одсуство“ да може да ликвидира све оне који би потенцијално сведочили против њега- што је евентуално резултирало у ослобађајућу пресуду за овог ратног злочинца).

Овде је вредно цитирати речи Мартија о карактеру косовске албанске мафије на чијем је челу данашњи такозвани „премијер Косова“ криминалац и ратни злочинац, Хашим Тачи, као и о методама истраге Мартијеве комисије:

ТАЧИЈЕВА МАФИЈА ГОРА И ОД ИТАЛИЈАНСКЕ „КОЗА НОСТРЕ“

ЦИТАТ ИЗ ИЗВЕШТАЈА ДИКА МАРТИЈА: „Многе особе које су провеле више година службујући на Косову, и које су постале најцењенији коментатори стања правосуђа у том региону, су нас подучиле да је мрежа организованог  албанског криминала („албанска мафија“) у Албанији, као и у суседним територијама укључујући Косово и Македонију, као и дијаспору- била тежа за „пробијање“ него и сама италијанска мафија; где су чак и најнижи оперативци радије прихватали вишедеценијске затворске казне, него да „цинкаре“ своју племенску сабраћу.

Тако да смо се из нужне потребе, тамо где је то било применљиво, ослањали на аудио и видео снимање интервјуа са кључним изворима, обављено од стране других. У таквим случајевима смо предузимали сваку могућу радњу да лично установимо идентитет, аутентичност и кредибилитет тих извора; да бисмо упоређивали њихова сведочанства са информацијама из других независних извора о којима они нису имали никаква сазнања; те смо тако стицали „искуство“ из прве руке преко наших иследника, о околностима и условима тих саслушања.

Иследници који су вршили саслушања сведока су  били из редова представника полицијских и правосудних органа из више земаља, академских истраживача, угледних и кредибилних новинара-истраживача. Увек смо инсистирали на проверљивости и кредибилности свих сведочанстава.“

(Из књиге „(Про)Западни Злочин“, IV проширено издање, © 2014 Lulu, Miodrag Novakovic. All rights reserved ISBN 978-1-312-62946-2)