Уместо да према мери Србије извага квалитет евроазијских у односу на евроинтеграције, Б. Јакшић је у име Србијине „сопствености” мерљивој руској геополитичкој понуди супротставио отрцане стереотипе западне русофобије. По узору на трагикомичну Обамину констатацију да „Русија ништа не производи”, Јакшић је употребио западни стереотип о технолошкој зависности привреда евроазијских држава од ЕУ. Да би се развејала илузија, коју шири атлантистичка пропаганда, нису потребне бројке о суфициту који Русија и Кина већ годинама имају у трговинској размени са ЕУ, нити подаци о сталном расту производње у руској индустрији оружја, телекомуникационих и космичких средстава, авиона и бродова – довољно је подсетити да је свима познати антивирусни програм „Касперски” производ истоимене компаније из Москве. И украјинска збивања српски „неутралац” посматра очима Вашингтона, па у црно-белој вестерн традицији монопол над категоријама легалитета и легитимитета додељују изборима спроведеним од добрих „евромајдановских” момака, који су фебруарским превратом срушили уставноправни поредак, а одузима изборима којим лоши момци („сепаратисти”) из ДНР-а и ЛНР-а бране своја насиљем угрожена права. При свему томе, Јакшић покушава да ставове Вашингтона представи не само као изворно и „неутрално” српске, већ и као глас целокупног света. Тако рат који су САД без одобрења Савета безбедности покренуле против ИДИЛ-а, за спољнополитичког коментатора Јакшића има карактер „глобалног фронта”. То што се Русија налази ван тог фронта, за њега је само доказ да се она налази и ван цивилизованог света, онако како се он доживљава у западној крсташкој традицији.

У догматској свести верника западне демократије, чињеница да је Хитлеров генерал Гелен задужен за Источни фронт касније руководио одељењем ЦИА за Русију и немачким БНД, не делује као доказ везе између НАТО-а и нациста, већ као јерес. Из угла исте свести сви покушаји Запада да од Србије направе протекторат, од 78 дана рата, преко окупације КиМ, до прве „обојене” револуције, изгледају као „мантра” руске геополитичке „фармакологије”.

Текст „Другарица Филимонова” привлачи пажњу и због тога што је у српски информативни простор убацио тезу о аутентичном, „сопственом” опредељењу Србије за „дранг нах вестен”, чији је прворазредни непријатељ Русија. Реч је о старом пропагандном средству англосаксонске политике, којим се послужила Енглеска када се преко конзула Хоџеса први пут уплела у политику Милошеве Србије. Колико је доцнији прелазак Србије из руског покровитељства под западно туторство било њено слободно дело, најбоље потврђује захтев западних држава из времена Кримског рата да Србија, доказујући своју „неутралност”, протера руског конзула. Сумирајући однос који су велике силе имале према Србији до 1918, бечки ђак, Владимир Ћоровић, закључује: „Русији слобода и величина балканских држава није ништа сметала… У њеним првим плановима била је подела сфера и посед источног дела Балкана, али када је видела развој и расположење код балканских народа она је своје претензије сводила на све мању меру и на крају је, у територијалном погледу, постала врло скромна.” Што се потписника овог текста тиче он ће пре указати поверење истраживачким увидима једног Ћоровића, него домаћим репликама вашингтонске „истине”.

Доц. др, сарадник Фонда стратешке културе