Харон – Видим шарену руљу и живот пун немира, њихове вароши које личе на кошнице, у којима сваки човек има остан којим боцка суседа, а неколицина предводе и владају слабима. А какав је оно рој што лети око њих, а нико га од њих не види?

Хермес – Оно су, Хароне, нада, страх, лудост, радост, тврдичлук, љутина, мржња и остале страсти.
Лукијан из Самосате

И дођоше и таква времена… нико их звао није или су их многи у потаји призивали, без разлике, ето их међу нама. С временима стигоше и обичаји.

8. 11. 2014. ел. поштом аутор, за ФБР приредила Биљана Диковић

На питање шта мисли о архитектури спектакла којом се баве „звездани“ архитекти, Ф.Гери је одговорио гестом (средњим прстом). Сала је занемела… потом је, после краће паузе, рекао шта је желео и сала је наставила да ћути. Ко има да каже нешто против нека каже одмах или нека до века ћути. Архитекти су изабрали ћутање. Човек који је поставио питање желео је да буде провокативан, да унесе динамизам у (јалову) дискусију и добио је оно што није очекивао. Одговор из сасвим другог културног миљеа… и остао је без речи. Био је потпуно неспреман на такав одговор и показао је сву своју духовну слабост – класичан пример салонског интелектуалца, надасве политички коректног.
Гери, коме није била довољана једна демострација силе, кренуо је даље јер није било никога ко би му се супротставио, јер су сви у сали и тако одавно оковани ланцима политичке коректности. Сасуо је хвалоспев о личној генијалност (вешто упакован) јадном аудиторијуму и лице. А маса је ћутала. Нокаутирани случајни пролазник је сада морао да буде ишутиран у најбољем маниру садистичке уличне туче. Уместо крика бола ваздухом је царовала тишина… можда је маса сладострасно уживала у батинама, ко зна? И никога није било ко би се супротставио насилнику, том архитектонском генију, у походу беса и понижавања…
Неколико месеци раније,такође један горостас савремене архитектуре, ништа мање „звездан“, Рем Колхас, је лепо, на Венецијанском Бијеналу Архитектуре, као селектор истог као таквог, свима објаснио „Fuck the context“ (*ебо ти контекста). И тада су сви ћутали. Громада има право да користи силу, остали имају право да ћуте. Да, васпитање и културно понашање је одлика слабих и не приличи јакима.

Сви ћуте… али већ следећи пут пола сале ће аплаудирати (они са најбољим инстиктом лешинара) а трећи пут ће већ цела сала френетично аплаудирати генију а шта ће се догодити са човеком који буде поставио политички некоректно питање великом генију, не смем ни да помислим…

Све се нешто мислим, сала ћути… ех, да бејах тамо па да упитам Герија јел то једино што може право да му стоји? На сву срећу, не бејах тамо… још бих у свом жару повредио танано и нежно биће ванвременог генија…

Све је то лепо и красно, поруку смо добили и свакоме је, по сопственом убеђењу, чинити.
Али, шта значе улични гестови и псовке „звезданих„ архитеката?
1. Осећај несигурности и угрожености
2. „Што приличи Јупитеру не приличи волу“ и зашто се не прогласити за Јупитера кад се, и овако, нико не буни?
3. Засенити простоту, увек и свуда, још већом простотом.

Да ли су „звездани“ архитекти, који праве архитектуру спектакла (ма шта то значило) оно најбоље у архитектури и култури или су барјактари естраде у архитектури и водећи чиниоци срозавања архитектуре на моду, новац или таштину или на сво троје истовремено?
Од звезданог до естрадног… и то оног естрадног чији је основни егзистенцијални модел гастарбајтерска свадба под шатрама са свадбарским купусом без меса, са девет туча, три оркестра и шест лоших певаљки са стубастим и длакавим ногама која траје минимум седам дана на неком слепом путу који се одваја од Ибарске магистрале…

Гери нас је обавестио да је 98% архитектуре „Чисто срање“ (цитат) а да је само 2% како треба и да тих 2% праве генијалци као што је и он сам. Изгледа да су му под руку допале војне студије, које су обавиле многе армије света у другој поливини 20.века које говоре о томе да је само 2 % људи способно да убије друго људско биће. Половину од тих 2 % чине психопате а другу половину они који ће урадити праву ствар у правом тренутку, на правом месту.
Нажалост, да је прочитао ту студију до краја можда би и другачије говорио а можда и не би? У сваком случају, војне студије говоре да су армијама потребни и ти људи који нису у стању да убију и да су ти људи од изузетне користи. То су људи који ће извршити своје задатке и неће побећи.Донеће храну, муницију, лекове, помоћиће рањенима… Све у свему, када би армију чинили само људи који могу да убију армија би била нефункционална и била би брзо уништена а самим тим и народ и држава покорени.

Сада бисмо могли да направимо аналогију са архитектуром и архитектима. 2 % генијалних архитеката прави квалитетну (генијалну) архитектуру. Мислим да је број мањи, ако је среће, ради се о 1 промилу генијалних архитеката а и они не праве увек беспрекорну и савршену архитектуру. Али, постоји и 999 промила нас осталих и шта ми радимо?

Ми остали обликујемо простор најбоље што умемо, радећи у свакојаким околностима, за договрени хонорар и на корист инвеститора и заједнице. Ми се трудимо да максимално поштујемо законе и правила професије и да та знања уградимо у своје куће, улице, тргове и паркове. Ми радимо да бисмо створили услове да нечија генијалност дође до изражаја и да неки пристојан простор, својим деловањем, претвори у изузетан простор, у архитектонско ремек дело. Само ми дајемо плодно тло за нечију генијалност својим поштовањем занатске вештине. А онда, у неком простору може да изникне ремек дело, односно да неки архитект уради праву ствар, у право време, на правом месту. И то се дешава непрестано кроз људску историју, нема ту ничег необичног.

Ко су данас генијални архитекти то ће показати време и његов суд. Ми можемо нека дела да хвалимо или кудимо али то мало значи. О архитектима немамо право да говоримо лоше, нарочито не у маниру Герија, јер ипак, сви ми једемо лебац из исте фуруне… Ако хвалимо то је у реду сем ако у томе не видимо и не очекујемо неки поен за себе… онда смо, некако, мало, безкарактерни… Али, од људскости је тешко побећи, нарочито ако се сврставаш у људску врсту… Свакаквог ту соја има, и с карактером и без… значи, исто као и увек и ништа ново.

Ето, Гери је увредио много људи и са тим мора да живи, то је крст који носи.

А сада, вратимо се Колхасу. Ма колико Геријев гест и изјава били непримерени они су, суштински, бенигни. Колхасова сентеца је много озбиљнија… барем мени.
Ко је, уопште, тај контекст, према коме Колхас гаји сексуалне афинитете?
У књижевности постоје „општа места“ око којих се развијају сви сижеи свих књижевних дела. Та општа места су заљубљеност двоје, Борба за слободу, слава, моћ,таштина, похлепа, завист… Одатле ниче сва књижевност од кад је света и века.
Опште место архитектуре је контекст. Одатле, од када је света и века, долази сва архитектура.

Ја ћу побројати нека општа места али најбоље је поново узети у руке књигу професора Бране Миленковића „Увод у архитектонску анализу“ и ту је скоро све казано о контексту што студент архитектуре и свршени архитекта морају да знају.
Контекст или опште место архитектуре је готово увек релација минимум два архитектонска елемента. Отворено – затворено, укључено – искључено, светло – тамно, прозрачно – непрозрачно. Однос грађевинске и регулационе линије је контекст, однос природе и новог објекта, однос функције и плана, однос функције и пресека, однос улаза и плана, однос објекта и суседних објеката, однос висине објеката, однос употребљених материјала и постојећих материјала који га окружују, однос објекта и улице, објекта и трга, објекта и објекта наспрам њега, однос објекта и кварта у коме се налази, однос објекта и читавог града, однос контуре објекта и контуре улице, кварта, града…
Мање-више, контекст је готово све. Неко би рекао да је, у архитектури, контекст све. Ако је тако, шта онда, можемо рећи о Колхасу? Или да нема укуса или да нема ама баш никаквог критеријума… бар што се сексуалних склоности тиче, јер није клинац већ одавно. С временом, сви ми престајемо да се бавимо оним што нам не годи и задржавамо се само на ономе што нам прија. Тиме, у првом реду, себи доказујемо да смо се изборили за лични став, позицију, критеријуме и идентитет и потом до краја свог живота вечито дотерујемо те четири ствари, пегламо и гланцамо, мада, у већини случајева, проводимо време крпећи их.
Увек остављам могућност да неко може бити вечно млад… и бити у вечној потрази за самим собом. Злонамерни људи такве зову незрелима.

Али, шта у архитектонском смислу значи кратка, колоквијална реченица Колхаса?
Заборавите на правила, норме и релације које су успоставили време и култура. Радите шта вас је воља, будите оригинални и генијални јер ви сте непоновљива јединка а самим тим и оригинална и генијална. Наравно иза фразе коју свако мисли да разуме крије се неолиберална подвала о квази индивидуалности која не мора никоме и ничему да се повинује, која је сама себи и закон и суд. Употреба ситуационе етике у промоцији самог себе… Можда да а можда и не…Опет смо дошли до те, тако савршене генијалности која има потребу да изазива завист… Да ли се о савршености може говорити тамо где постоји завист или таштина? Волео бих да прочитам текст који то потврђује.
Проблем генијалности и кршења правила (урадити праву ствар у правом тренутку и на правом месту) у овом случају није проблем. Генијално ће бити генијално и неће му бити потребан ни доказ ни обожавање.
Проблем је што таква изјава даје за право нултој компетентности да се експонира и да захтева да буде прихваћена и слављена. Нулта компетентност је врло често повезана са нултом толеранцијом према свему што није она. Тиме се нулта компетентност доводи у раван жељеног и прихватљивог модела понашања. Примера имамо довољно сваког дана, не бих их наводио…
То даље води до разбијања свих међусобних веза било које врсте међу било којим објектом и било којим човеком – краће речено – крај историје – крај људскости. Остаје само бауљање у мраку, далеко од сваке обале али ће зато пучина, по први пут, бити генијална, дал` је мирна или узбуркана нема везе… Кад се буду давили због те узбуркане генијалности многи ће се сетити обале и све људске несавршености која се држала неког реда да се не би удавила.

На крају, обавезан сам да признам да је моје полазно становиште било да сваки читалац који буде ово читао, има став, позицију, критеријуме и идентитет до којих је сам дошао, односно да представља субверзивни елеменат у свету који пропагира слободу и индивидуалност оденуту само у царево ново одело испразности и медијског рејтинга.

Можда ми је стартно место било клизаво па сам пао и угрувао се, ко би га знао? А и ко мари…

23. октобар 2014.
Архитектура бр. 185