Србе краси крилатица: слабо памтим, брзо – заборављам.
Али, чини се – та „српска измишљотина“ прати и остале становнике планете?!
Дакле, људи све брже (и све чешће) заборављају… Истина, има и оних који, пак, кажу: ко много зна (и памти) тај – много пати!
Трећи, пак, веле: историја је мајка свих наука.
Могуће, али се све мање учи прошлост, све чешће убија садашњост, а све је, чини се, уперено у – катастрофалну будућност… Која, неумитно, као смрт – стиже!

1.11.2014. блог Владана Динића, за ФБР приредила Биљана Диковић

Добро, али зашто се грешке понављају?
Зато што је заборав рђава особина?
Простије, зашто већина политичара, чим заврши реченицу, заборави све шта су рекли или обећали?
Или, једноставније, политичари немају шта ни да забораве, јер никада нису ништа научили, ни знали?!
Зато и безбрижно сеју (празна) обећања, лако их је запалити новом идејом, које су заправо старе.

Ево, најновије, на пример: Европска Унија! Заједница држава која омогућава слободан проток људи и капитала. Творевина која ће донети привредни бум и која наводно, само што није рај?! Или, барем – комунизам (свако ради колико може, а узима колико му је потребно). Феноменално, али – нажалост, неостварљиво, утопијска будалаштина…
Кад сам ту, код Раја, знате ли које су националности били – Адам и Ева?
Да се не мучите, зна се – српске!
Откуд? Па, само Срби могу да верују, док живе голи и боси, који се облаче смоквиним листом и деле једну јабуку, а опкољени су змијама – да је то (где живе) РАЈ! Као и Европска Унија, рецимо…

Сличне, или приближно исте, капиталне идеје сакупљања више нацију на гомилу и у један тор, под владавином једне (чврсте) руке имали смо прилике да видимо и раније, али и да сазнамо какав је био крај тог филма.
Али, сад важи правило прво: кратко памтим, дуго се кајем!

И раније, као и данас, политичари су нам тврдили да – другачије не може.
Само тако, или никако!
Значи, пут без алтернативе!

Шта филозофирам?
Испеци па реци…

Пре једног века престоница Аустро-Угарске, Беч (Vienna) био је, да подсетим оне који кратко памте, а дуго се кају, главни град империје на стакленим нога, саткане од 15-так нација, са више од педесет милиона становника.
Како је то изгледало у пракси?
Па, официри Монархије и Царске војске морали су, уз обавезни немачки, да знају да командују и на, страшно, 11 језика, сакупљених у један тор, поданика Аустро-Угарске монархије.
И за сваки од тих 11 језика преведена је на њихово наречје национална химна БОЖЕ ЧУВАЈ ЦАРА ФРАЊУ!

Шта хоћу да кажем?!
Није ли Беч тога доба био оно што је Брисел – данас? Европски центар света!
У ту, ондашњу, престоницу Европе на ходочашће, као у Меку, сливале су се хорде: политичари, банкари, интелектуална елита, естрадне звезде, праве и лажне, али и пустолови, пробисвети, хохштаплери и вуцибатине свих фела, занимања и степена образовања…
Зашто?
Па ту, у Бечу, делила се моћ, делиле су се паре и утопија: све је пролазно само је монархија вечна… И чинило се да ће трајати вечно. Уз то, Беч, као и већина метропола, имао је занимљиве становнике и људе који су, свако из својих разлога, пут без алтернативе проналазили на Пратеру.

Сад те давне 1913, поготово за оне који кратко памте, а брзо заборављају, у Бечу су истовремено, али полуилегално, живели угледни политички емигранти: Лав Троцки и Јосиф Висарионович Џугашвили, који се, ако се не варам, баш те године први пут представио парафом Стаљин!
Истина, ко би рекао, а историја је чудо, само је не знамо, или не желимо да памтимо, ту у Бечу, у околним улицама се шуњао и један тинејџер, 20-то годишњак из западног дела Аустрије.
Момак, који је изнад свега желео да буде сликар и уметник, а не највећи злочинац 20. века…
Није постао сликар, на жалост, два пута је пао на пријемном за ликовну академију, боравио по јефтиним хостелима, издржавао се од сликања портрета пролазника… док није постао – ФИРЕР.
Алијас Адолф. Хитлер!

Престоница ЕУ тога доба, Беч (Vienna) била је чудо. Ту, само неколико десетина километара јужније, у фабрици аутомобила Daimler, запослио се млади Јосип Броз, наше горе лист, или се бар тако приповеда.
Све то, сигуран сам, из царске палате Хофбург надгледао је, не знајући шта види, тада већ времешни и болешљиви Фрањо Јосип, а надвојвода Фрањо Фердинанд, не знајући шта га чека, нестрпљиво цупкајући од нервозе, само из палате Белведере, чекао је да Фрањо оде на онај свет, а да он запоседне престо и постане калиф уместо калифа и господар овоземаљског света.

Да су тада, у Бечу, живели неки од новокомпонованих умних српских европских аналитичара и експерта – шта повезује Фрању Јосифа, Фрању Фердинанда, Лава Троцког, Стаљина, Хитлера и Броза (касније познатијег као Тито), они би знали да објасне.
Кеве ми! Само их слушам па електронским медијима… Али, тадашњим аналитичарима политичке збиље са почетка 20. века на постављено питање – шта повезује ову шесторицу становника Беча, сигуран сам, зинули би од чуда?!
Фрањо и Фрањо били су тада недодирљиви врх политичке елите и господари хокус-покус експеримента ЕУ тога доба, царства петнаест нација, доста нестабилне али изузетно важне регионалне привредне и политичке силе, мулти-културне и мултинационалне царевине.
Дакле, решили смо за Фрању и Фрању!
Али, убеђен сам ниједан експерт тога доба не би четворицу суграђана Фрање и Фрање – Хитлера, Стаљина, Троцког и Тита уопште знао, а још сигурнији да их не би сматрао било каквим важним учесником у будућој историји Европе.
И света.
Иако је изгледало, или прецизније, причињавало се, да је Царевина стамена кано клисурина: само пола деценије доцније све је било окренуто на тумбе и другачије.
Двојица Франца били су благопочивши, а Аустро-угарско царство 15 нација скупљених у један тор – распало се.

Па шта?
Ништа!
Само хоћу да подсетим да иста (неуспела) идеја – скупљање разних нација на једну гомилу, наравно и под политички чврсту централну руку, није заборављена.
Дакле, опет иста идеја, само у другом паковању: сад је идеја модификована, скоро као ГМО храна!
Дакле идеја – један центар, једна памет… бавиће се (бирократском) редистрибуцијом економских богатстава народа, није пропала.
Док не пукне.

А већ пуца!
Британија, Португал, Ирска, Шпанија, Италија, Бугарска, Словенија, Француска, свака мучи своју муку: хладнокрвни Британци се спремају за „збогом ЕУ“; Шпанија је на ивици озбиљних сукоба јер многи прижељкују и очекују од свог краља да у сарадњи с војском изврши државни удар, поврати ауторитет и врати пезету…
Хрвати, који од 1. јула улазе у ЕУ, све чешће се питају, шта ћемо ми тамо, а Бугари – где залутасмо?
Истовремено, само су Исланђани схватили „куд плови овај брод“ и рекли „не“ уласку у ЕУ.

Србија? Чека датум!
Дапаче.

Но, вратимо се основној идеји: један влада, сви слушају.
То је суштина ЕУ, или: Једни, јаки, отимају другима, малим и сиромашнима, уз маркетинг да је њихово осиромашење за њихово добро, јер ће после моћи да приђу приступним фондовима?
Али, какве везе имају Троцки, Стаљин, Хитлер и Броз са садашњом ЕУ?
Па, иако су у доба Царевине и моћи Беча били, или се чинило да јесу, спортски речено – аутсајдери, сваки од њих је ту ЕУ идеју разрадио на свој начин.

Први Лав Троцки – прво је Црвеном армијом, огњем, мачем, у ондашњи СССР угурао 15 република које, махом, историјски и културолошки нису имале много заједничког. А велики Стаљин се потом хвалио да је спас у државно-планском управљању привредом. И да се тако Совјетски Савез из назадне пољопривредне земље развио у светску силу.
Истина, цену није помињао: само у насилној „колективизацији“ од глади је умрло десетак милиона сељака.
Финале?
Политички распад као последица катастрофалне економске и социјалне политике.
Индустријска производња је падала, незапосленост расла, а галопирајућа инфлација појела уштеђевину грађана. Кад су избили етнички сукоби у Грузији и Азербејџану, а Литванија прогласила независност, Врховни совјет СССР-а 1991. укинуо је сам себе.
Истина, распаду СССР добрано су помогли и „пријатељи“ са Запада, инсталирајући Горбачова, па Јељцина у врх совјетске власти, у нади да ће се распасти – не само СССР већ и Русија.

Па, зар није, својевремено, тада моћна Медлин Олбрајт поручила свету – шта ће Русији Сибир, те да та богатства Сибира припадају, заправо, најразвијенијима, преведено Сједињеним Државама?!
Али, онда се појавио – Путин.
На срећу Руса, на ужасавање САД и Гарија Каспарова, али и на срећу остатка света – јер свет не може да стоји на једној нози.
Истина, ту је енормни економски узлет Немачке, јединог стварног владара ЕУ и Брисела…
Али, зар и Хитлер није мислио слично: да ће оружјем поробити свет?

Сад се ради мало другачије: новцем. Али разарања, верујте ми на реч, тек следе…
Резултате Хитлеровог експеримента „уједињења Европе“, с брисањем европских националних граница, и чврстом државном планском привредом није, верујем, потребно, посебно објашњавати и понављати.
Крај Другог светског рата привреда Немачке је дочекала на коленима, а после 1945. око 12 милиона немачких избеглица протерано је широм Еуропе.

Од тога, нестало је, или убијено 2.250.000 људи.
Зато нас, наивне Србе, данас, не чуди однос Немачке према Србији и Косову и Метохији. Немци су протеклих година врло јасно показали и Чесима и нама и другима да им је веома стало да се врати имовина прогнаних Немаца, да се рехабилитују пред судовима, да им се уваже укинута права. Али, исто такво становиште нису заузели када је реч о хиљадама прогнаних Срба. Изгледа да је за Немце право резервисано само за њихове грађане и да није универзално.
А уз то, како је у току ревизија Балканских ратова и Првог светског рата, могуће је да ће ускоро историја и прошлост бити другачија него што је све то стварно било…

Овде мене, наивног, међутим, копка нешто друго: знајући лично Вучића и Дачића, знајући шта су мислили некад, а шта причају сад, не могу да верујем да су у стању да без грешке – проверене непријатеље Србије узимају за пријатеље, а правих пријатеља се одричу?
Али, то је питање за њих. Зар не?
Четвртог, од поменутих „бечких момака“, највећег сина наших народа и народности, оставио сам за крај: ни његов, у почетку и наоко, блистави експеримент еу-Југославија није се спасао судбине Аустроугарске и Хитлерове уједињене Европе.

Завршило се у потоцима крви, као и експеримент зван братство – јединство.
Шест република (Србију, Хрватску, Словенију, Македонију, Босну и Херцеговину и Црну Гору и две Србима наметнуте аутономне покрајине Војводину и Косово) угурао је у једну – Социјалистичку Федеративну Републику Југославију.
Потом, по рецепту свог комшије из Беча, Стаљина, уследила је насилна колективизација села, централизација привреде и државна редистрибуција пара и моћи.

Како се све завршило?
Знамо.

А, онда је стигла демократија, да преостало докусури!
Славни Зигмунд Фројд, отац психоанализе, затекао се у Бечу кад су тамо боравили Стаљин, Хитлер, Троцки и Тито. Није забележено да су се дружили, да јесу, ко зна: можда би историја света била другачија?! Да их је прегледао на – време?!

Дакле, после свих ових историјских експеримената, сад, свакодневно, од Вучића и Дачића, пре тога од Бориса – слушам – како је девиза ЕУ-или смрт – једина алтернатива за Србију (без Косова, које поклањамо НАТО-у и нарко-картелу на тацни).

И?

Након свих ових пропалих историјских експеримената сад слушам како је једини пут економског опоравка 28 земаља нагураних, по принципу, конца и конопца, у Европску Унију јединствена привредна и монетарна политика?
Дакле, одлучивање о парама свих нас на једном месту?
У Бриселу!
А онда ће се, не липши магарче до зелене траве, одузимањем од богатих и давањем сиромашнима (Брисел ипак није Робин Худ!) дељењем пара, кроз структурне и кохезијске фондове, постићи смањивање разлика између регија унутар ЕУ.
То ће, кажу, а лажу, допринети складном и равномерном развоју, свих. Поготово сиромашних.

Дакле, поново централна управа, централна прерасподела, овај пут “џумле” европских, државних прихода.
Звучи ли вам познато?

Можда је заиста крајњи час да се мушкарци престану бавити политиком?
И препусте то женама.
Јер, како је устврдила Агата Кристи: „Жена заборавља лакше него мушкарац, али се и брже присети оног што је заборавила.“

* (среда, 26. јун 2013.)

—-

СПОМЕНИК „ДЕМОКРАТИЈЕ И СЛОБОДЕ И ЉУДСКИХ ПРАВА“ 1999. ГОДИНА – ПОРОБЉАВАЊЕ СРБИЈЕ, ОКУПАЦИЈА И ОТИМАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И РЕСУРСНОГ СУВЕРЕНИТЕТА ДРЖАВЕ СРБИЈЕ