Ова истинита прича коју је неко написао на друштвеној мрежи Фејсбук већ има доста коментара, па смо одлучили да је објавимо, тек да се види у каквом данашњем СИСТЕМУ ВРЕДНОСТИ у друштву, у овој нашој Србији, ПРЕЖИВЉАВАМО…
10.10.2014. са ФБ, за ФБР приредила Биљана Диковић

„Драги лепи свете мој,
Данас сам ишла на Бајлонијеву пијацу да купим лук. Обичан, црни – кило лука, да има. Пијаца као и свака друга – шарени се, што поврћем, што накупцима, што шверцованим бомбонама, наочарима за 200 динара и ванпијачним циркусом.
Носим ја тако свој лук у црвеној нееколошкој кесици и таман да изађем у зону комуналне полиције, неко ме хвата за руку. Жена, мојих година. На њој избледела дуксерица и гуњ. Видим да гледа у моје патике, које су као и ја знале за боља времена и право је чудо да у ових 6 година колико их арчим нису поднеле тужбу Стразбуру.
Гледа и каже: „Госпођо, погледајте ове патике, скоро да су нове, молим Вас“, каже она и не попушта стисак.
При томе показује на своја стопала. Имала је лепе патике. Не разумем се много у марке и етикете, али рецимо да су биле Најк. Рецимо.
Ја извлачим руку и захваљујем јој се.
„Молим Вас“, опет ће она. „Од ових“, показује руком у правцу комуналаца који отимају цвеће бабама, „не могу да продам ништа од јутрос. Ако не продам бар нешто, данас нећемо имати шта да једемо.“
Није била прљава. Није имала злато у ушима. Није седела на бетону. Имала је чисте нокте. И торбу са два пара патика. Коњски реп. Фармерке. Смеђе очи. Зове се Нада.
Ишла је са мном у III разред усмереног образовања. После тога је завршила рударско-геолошки факултет. Становала на Косанчићевом венцу. И није ме препознала. Ја њу јесам. И нисам јој то рекла. Да је не постидим. Да је не постиди и то што ни она ни ја, поред свих наших десетки и magna cum laude и магистеријума и правих, тешких и мучних доктората немамо данас једна за другу 500 динара.
Колико су коштале те плаве патике. Колико је требало за један ручак.
Комуналци су однели цвеће, а ја отишла на свој крај Дорћола. И учинило ми се, лепи свете мој, да се наша свеопшта катаклизма не огледа ни у задриглом диктатору, ни у нашминканим дебелгузим мувама, ни у немању, ни у понижењу, па чак ни у потпуној апатичној амнезији у којој дозвољавамо да нас силују и разапињу краваташи, лажњаци и коцкари – огледа се у тим плавим патикама које је једна жена хтела да скине с ногу да би купила ручак, а да је при томе не ухапсе. И које ја нисам могла да купим.
Љуштила сам лук и сузе су ми текле. Лук није био љут…“













jebem ti komunalce i ovakvu drzavu
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Priča je fantastična. Hronika bede. Diktatura demo(n)kratije. Orvelova „Životinjska farma“ u Nemanjinoj 11…
Свиђа ми сеСвиђа ми се