Сава Росић поводом изјаве Ј. Милић да је осиромашени уранијум добар за Србе. Оно што ми доживљавамо у Србији – степен иживљавања и патологије за који су задужени представници сатанистичког Глобалистана уз саучесништво већине – није забележено у историји.

07.10.2014. са ФБ профила Biljana Djorovic, за ФБР приредила Биљана Диковић

Милићку за Нобела!

Реаговање на изјаву директорке Центра за евроатлантске студије, Јелене Милић, о осиромашеном урану

Трибина „Зашто су Руси наши најбољи пријатељи“ из серије „Ђавољи адвокат“ одржана је 12. децембра 2013. године на Факултету за медије и комуникације. Том приликом је Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије, изнела подоста открића: како ми са Русијом просто немамо заједничке интересе, вредности и циљеве ако Србија жели да постане део хуманог и модерног глобализованог система у 21. веку; о лабудовој песми Русије; о руској самозадовољности и ароганцији која је била могућа протеклих година због високе цене енергената, али је то прошло време и ово што сада гледамо у Украјини је последњи руски пи-ар трзај, као доказ слабости; како Русија данас није ни регионална сила; како Русија данас на проблематичан начин жели да измени начине функционисања глобалне политике… Истина, није разумела шта у 21. веку у време глобализације значи: самодовољни народи, или српски фактор. Такође, за њу се културна блискост ограничава спортистима, глумцима, филмовима, ТВ-серијама, књигама и дизајнерима. Но, то је и разумљиво – тренутна понуда нам је врло ограничена и селективна…

Међутим, све наведено остало је у сенци њеног сензационалног открића у вези осиромашеног урана: „То је само питање тежине, то нема радијацију, то је једна од тих лажи које се…“ (http://www.youtube.com/watch?v=h1hQP_KBegs, 34:35 минута)

Премда нисам најбоље разумела ово око тежине, ипак мислим да завређује у најмању руку Нобелову награду! Само што ту постоји једна зачкољица: како за следеће тврдње доказати да су лаж?

– Према последњим званичним подацима Института за јавно здравље Србије, у 2011. је регистровано 37.437 оболелих од рака, што значи да је повећање било два одсто годишње од 2001, а умрлих је било 21.007. У 2014. се очекује 39.900 новооболелих и 22.000 умрлих, а у наредним годинама знатнији пораст нових случајева по стопама од три до шест одсто, а можда и више – рекао је др Чикарић крајем марта ове године.

– Србија у Европи држи неславне рекорде. Сваке године региструје се 30.000 нових оболелих од рака, а око 19.000 умире. Председник Друштва Србије за борбу против рака Слободан Чикарић тврди да ће 2014. године најмање 40.000 грађана Србије оболети од неке врсте канцера, јер се навршава 15 година од НАТО бомбардовања, када престаје такозвани латентни период и почињу да се појављују први знаци болести услед изложености радиоактивним материјалима. Овакав закључак може се извести из аналогије експлозије обољења од леукемије и лимфома 2006. у централној Србији, када се навршио просечни латентни период за ту врсту канцера. Онколог проф. др Миодраг Миша Ђорђевић упозорава да осиромашени уран изазива не само канцер, већ и респираторна обољења и алергије, као и неуролошка обољења, проблеме репродуктивних органа, развојне поремећаје…

– Би-Би-Си је објавио тврдњу британског биолога Роџера Кофила да Србију у наредном периоду очекује најмање још 10.000 смртних случајева од рака, као последица НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом. Кофил је објавио и податке грчких научника који су на северу земље током бомбардовања Југославије, сваки пут када наиђе ветар из правца Косова, бележили повишену радијацију од најмање 25 одсто, док су Бугари тада процењивали да је радијација на небу изнад Србије била већа и до 30 одсто од уобичајене.

Зато предлажем следеће: да неки од већег броја донатора Центра за евроатлантске студије плати директорки Јелени Милић пут у Русију, где би лично била подвргнута дејству речене „тежине без радијације“. То би био крунски доказ који би и последњем сумњалу запушио уста! Тим пре што би то било стручно обављено у установи независној од сејача урана. Надам се да ће јој и браћа Руси са задовољством изаћи у сусрет, а све зарад напретка науке.

То је мали корак за њу, а велики за човечанство! После тога Нобел јој не гине! Лично ћу јој доћи на испраћај! Зар да пропустим такву прилику!?

Сава Росић