„Толстој је прошла, а Достојевски будућа Русија“

А где је баш у ово време, Србија? На оном је путу о којем је тако пророчки говорио Достојевски: окренута леђима Русији, а лицем према Западу. „Долазак“ Светог Георгија на стогодишњицу језивог страдања и Срба и Руса симболиком је великом: и ову главу стоглаве аждаје одсећи ће Георгије и лице Србиново окренути у оном правцу које му је Господ одредио – Истоку.

07.10.2014. nenaduzelac, за ФБР приредила Биљана Диковић

Космички такт судбине или историјска игра као симболичност насупрот нужности историје као система узрока и последица неизрециво је збивање живота; приподобно му је само осећање које, тек, порађа разумевање. Обрнуто путовање: разумевање па, евентуално, осећање поручује хладноћу смисла предложеног нам, које се само осећањем само чини битним и јединим садржајем – памћењем као творбеним принципом наше, кроз сву историју нам, пронашане генетике, те јесмо по ономе што јест било; у бићу нам, тако се осећа, ево брише (граматичка) разлика између прошло (перфект) и садашње (презент), те се све прошло уличило у нашој генетици као једна и једина истина по којој се пре-познајемо у односу на друго, те и кажемо: оно „прошло“, то смо ми по којима се прошло познаје и који се по прошлом знају сада, те, тако се знајући, уливамо се у будућност. Зар би, у супротном, уопште било онога, најбитнијега, што се генетиком зове! Наиме, без претходно, народски речено, у стомаку, душом ношеног осећања, ми, у својој бити, нисмо свесни онога што, тек промишљањем, мислимо да разумемо. Зато: уколико народ схватимо као јединство Душе (умом неопипљиви садржај духа из којег следи форма) онда можемо осећати и симболику коју он исказује кроз историју; ако га схватимо као скупину (умом творену форму која „надомешћује“ бесадржајност душе) индивидуа појединачних интереса (нацију) онда се наше разумевање завршава на историјској површини као скупу чињеница, које су се могле, у облику догађања, збити било где, било када и било коме. Но, симболика као видљиво, опипљиво збивање генетике једног народа, симболика као најтананија везна нит која генетику прелива у осећање, твори (и само она твори) дух народа. Хегел би рекао, сукладно, наравно, виђењу односног проблема по тлу из којег је израстао, да су управо чињенице оно што страда пред духом једног народа. Постављајући европопростор као Исток и Запад (тако је удесила историја, мада сам склонији веровању да је тако поставио Господ) осећање је битно Исток, разумевање (зумирање) је битно Запад. Ево, као да је ту, готово видљиво опипљиво: осећање је првотно – неусловно, те је јествено, разумевање је друготно, изведено, испосредовано, дијалектично – по јествености је, те оно има одређену, небитно какву, боју, дакле, прикривеност, лукавост (лукавство – Хегел – ума), по којем је одређено сво њено, битно злоћно, деловање. Једноставно: осећање је духовно-душевно-телесно, разумевање је, парадоксално, пуко биолошко-социјално. Прво је Исток, друго је Запад. Тако је постављен, историјом потврђени, готово вечни сукоб првог и другог: осећање рађа разумевање, разумевање, хотећи, као последично, апсолутност, поништава осећање; језива хладноћа његов је садржај.

Симболика као манифестни, душом видљиви облик осећања је онај космички такт, можда, звоњење судбине, готово историјска игра оног народа који је истом симболиком придобан за живљење као предсказање: у Београду је 17. и 18. септембра 2014. године у организацији Београдског форума за свет равноправних и Центра националне славе Русије, одржан Међународни научни скуп под називом „Велики рат – поуке за човечанство“ након којега је откривен споменик палим српским и руским војницима у Првом светском рату на Калемегдану. Споменик је у облику округлог (куполастог) крста у чијем је центру Свети Ђорђе који убија аждају.
Ако узмемо у обзир да је Први светски рат са „доласком“ комунизма у Русију представљао „повлачење“ Русије из Србијe онда је откривањем Споменика прва, јасна, симболика подарена: Свети Ђорђе, као грб Москве, након једног века заједничког, великог, страдања, враћа се у Београд! Да ли је то лоше или добро? Друга симболика: споменик је окренут правцем Исток – Запад – хришћанским правцем; да ли је то знак да се у Србију враћа Русија, како то збори Берђајев, као „другарство у Антихристу“ или Русија као „братство у Христу“? Трећа симболика као да се надмеће са две претходне: овако – Исток – Запад – постављен Споменик као да амбијенталност (сопствену завичајност) присваја, чини, у свој њеној битној различитости, својом. Наиме, Његово гледање Исток-Запад пресеца и линију споменика представницима комунизма и линију споменика Захвалности Француској: да ли је и то случајност?
Тако овај трећи – Свеспоменик – онима нуди љубав. Каква симболика „повратка“ Русије на Балкан?! Целосни Достојевски! Неки нови пут? Трећи? Не, већ једини, у љубави могући – православни; ни комунистички, толико страдални, ни западни (којег је чедо и онај комунистички), немерено страдални.
Свети Георгије убива аждаху – троглаву у оба народа: југословенство, комунизам и западњаштво са српске, бољшевизам, стаљинизам и западњаштво са руске стране као три страдална кушања ова два народа, која су, кушања, морала проћи да би дошли до свога пута. Симболика Светога Ђорђа уводи нас у даље космичке нити којим историја себе повезује и у стварности исказује: зар није управо Он онај који је издржао „три кушачева захтева“, односно, мучења страдајући за Оца? Залог троглавости беше немерљив: грозоморна смрт Рускога Цара за православну српску браћу на почетку века, и зар не, симболика кесе на глави Председника Југославије (Србије) на почетку другог века као пресуда њему, његовом народу и по намери Антихриста, руском народу. Ако политичари и не знају да се играју случајности, историја би била превише иронична када би „рекла“ да не зна. Случајности не постоје: оне „исказују“ оне, умом несхватљиве, нити које јесу садржај.     

Зашто је смрт Цара започела један век, а смрт Председника, такође, започела, други век? Судбина и симболика су страшне ствари, од којих човек често бежи, плашећи их се јер у њима лежи највећи терет – слобода. Да би спасао српски народ, Цар је ушао у рат, историјски уходаном игром Запада, принео себе и Руско Царство Небесима док је Србија, са највећим процентом жртава, васкрснула из смрти и створила велику државу. Но, и овде се танана православна душа сама собом поиграла: себе и сопствену државност утопила је у нешто, њој апсолутно, страно; узалуд су, на петроградском двору, у два наврата уверавали српску владину делегацију да не чине лудост коју су и сами – с Пољском – чинили, дословно: не стварајте државу са римокатолицима (који су, уосталом, већ на почетку Велике воине – као и раније – направили невиђена зверства над Србима). Симболично: Октобром Русија је изгубила себе, Версајом Србија јој се, као сестри, по историјској судбини, придружила.
Свети Владика Николај Српски учио је Србе да ниједан Србин нити покољења Срба неће моћи да врате тај дуг Русији. Но, већ по Октобру, Срби „враћају“ дуг: небројено руских мученика нашло је спас у српској земљи; наставља се то и 1941. године масовним устанком и оружаним сукобом Срба са изданком грађанског света – Хитлером; и никад краја овом мученичком стојствовању: деведесетих година злоћудног двадесетог века Срби најмање једну деценију заустављају НАТО на Балкану, а на његовом, вечно сањаном му, путу, ка Владивостоку. Кеса на глави је најужаснији симбол потпуног духовног понижења и уништења народа: ово иште руку спаса оне линије која више не сече црвеним и црним, комунистичким или западним, него православним као „братство у Христу“. Пре тога потребно је издржати још једно страдање – новорусиско, као „тренинг“ фаустовски у вечном му хтењу за Лебенсраум-ом: Drang nach Osten, Кијевско-Рус (данас Украјину) има тек као степеницу према Владивостоку.
А где је баш у ово време, Србија? На оном је путу о којем је тако пророчки говорио Достојевски: окренута леђима Русији, а лицем према Западу. „Долазак“ Светог Георгија на стогодишњицу језивог страдања и Срба и Руса симболиком је великом: и ову главу стоглаве аждаје одсећи ће Георгије и лице Србиново окренути у оном правцу које му је Господ одредио – Истоку.
Није Достојевски осећао да ће се у његовим речима о Словенима који ће се окретати Русији само у невољи, пронаћи и она сама. Да ли је то трагична словенска судбина да се једни другима окрећемо само у несрећи? Два света: Исток и Запад, вољом фаустовштине у безмерном су сукобу. Пресудиће Ђорђе, пресудиће Његова ленточка. Та, ко је могао, пре сто година поверовати да ће „наредно стољеће припасти хришћанству Достојевског“ и да ће „потпуна пропаст Запада почети након 2000. године“, како је објашњавао Шпенглер. Пре сто година многима је то звучало не, тек, као илузија већ као лудост, али управо осећајући историјска кретања и осећајући вредности две душе и два света који се сукобљавају, Освалд Шпенглер је, горе поменутим речима разумео и омеђио крај једне и почетак друге ере. Страшна цена те друге ере јесте страдање једног народа симболично уличено са кесом на глави: зар управо агресија НАТО 1999. није крај једне и почетак друге ере о којој Шпенглер говори? Европа је морала, бомбардовањем дела себе, означити свој крај којег је Шпенглер најавио: то је цена историјске игре у којој се Европа, као НАТО слушкиња, по ко зна који пут смрћу играла, видимо, није јој довољно, те исту игру игра у Украјини.

Мноштво је књига написано на тему декаденције и пропасти Запада, али нема ниједне симболичније до књиге чији је први рукопис завршен баш 1914. када се пропаст Запада назире, а наслов јој одређен две године раније као – „Пропаст Запада“, а тада почиње борба православних Словена за своје место у историји симболизирано Балканским ратовима. Анализирајући три душе: аполинијску (грчку), фаустовску (западну) и руску (православну) он је изнео предвиђања која су се почела остваривати исте године када је његов рукопис завршен, године чији јубилеј данас, новим спомеником, обележавамо.
„Смети слободно хтети – то је у најдубљем основу једини дар за којим фустовска душа преклиње небо“, закључује он; исказано Достојевским кроз Великог Инквизитора: смети слободно грешити, без страха од казне: „Нагнаћемо их и да раде: али у часове слободне од рада ми ћемо им удесити живот као дечију игру (западна „срећа“ – напомена Н.У.)… они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше… а казну за грехе, узећемо, најпосле на себе“.
„Смети слободно хтети“ – пророчки Шпенглер износи садржај фаустовске душе: она, фаустовска душа сме и убијати, а да казну сноси други: тако, када пилот „демократске“[1] државе убија друге народе он каже да је само вршио дужност своје државе. Грех није на њему што је убио: принцип фаустовске душе! Из њега, тог принципа, настала је западна, грађанска држава – изазивач рата чију стогодишњицу обележавамо и свих после. То стремљење ка спуштању неба на земљу у фаустовској души, Шпенглер сликовито описује кроз њену науку и уметност: готска катедрала која стреми у висину је израз те тежње да се небо спусти на земљу, да се буде „Непогрешивим“, Човекобогом.

Катедрала Свете породице

Довољно је видети катедралу Свете породице у Барселони и осетити страх и језу коју ствара; и сам поглед на њу, па разумети зашто је таква душа могла изнедрити и инквизицију. „Човек Запада гледа у висину, Рус гледа у даљину према видику“(Шпенглер), а на том хоризонту у даљини види топли спој неба и земље; његова бескрајна равница којом јуре Гогољеве кочије одредила је његову душу као ону која тежи бескрајним небеским сводом око своје равнице у којем ће се свако „ја“ стопити у „ми“. „Под тим небеским сводом, не постоји ниједно „ја“.
„Сви су за све криви“, оно „то“, за оно друго „то“ у овој бескрајно пруженој равници – то је основно метафизичко осећање свих творевина Достојевског. Зато Иван Карамазов мора себе да прогласи убицом, иако је убиство починио други. Злочинац је несрећник – то је најсавршеније одрицање фаустовске личне одговорности“, душом експлицира Шпенглер. За разлику од готске катедрале, која је лице и наличје фаустовске душе, руска (православна) душа се осликава у куполастом (споменик!) облику својих цркава и манастира; у облику који означава топли хоризонт на којем се спајају небо и земља, смењују дан и ноћ, укрштају хоризонтала и вертикала: хоризонтална и вертикална линија крста спојене кругом (куполом) у чијем је центру Свети Ђорђе. Симболика је чудо, зар не?
Неисказиво је осећање мирноће коју човек осети улазећи у српску или руску цркву, мирноће од самог погледа на њен куполасти облик као спој неба и земље. Стремљење фаустовског „ја“ огледа се у његовом моралном раду на себи, на „поштовању према „ти“ у нашем ближњем ради свог сопственог „ја“ и ради свога блаженства“, и зато фаустовско „ја“, без страха од греха, повуче ороз, ако је његово блаженство угрожено. С друге стране, руска душа „чији је пра-симбол бескрајна равница, тражи да ишчезне у свету браће, у свету хоризонталном живећи и служећи безимено„, за њу „мислити на ближњега полазећи од себе, морално дизати себе љубављу према ближњем, хтети испаштати за „себе“ – то је за ту душу знак западњачке таштине и злочин, као оно хтење наших катедрала да продру у небо насупрот кровној равнини кубетима притиснутих руских цркава“.

Серафимо-Дивејевски манастир, село Дивејево, Нижегородска област

Фаустовска душа продире у висину, у небо, спушта га на земљу и од цркве ствара државу, а од себе „непогрешивог“ Човекобога, она види прво „ја“, па „ти“; руска душа гледа ка хоризонту, на њему види спој неба и земље и жели цркву на земљи, државу као цркву и (да) види прво „ми“ у којем се спајају „ја“ и „ти“. Симболика првога је западни филм у којем има толико убијања, а нигде покајања; симболика другога је у Раскољњикову где један студент, понесен принципом „где нема Бога, све је дозвољено“, „убивши бабу убија себе“ и прихвата прво своју духовну, а онда и материјалну казну. Раскољњиков је само нешто у општем „ми“: његов грех је грех свих нас.[2]
Фаустовска воља утемељена је у Кантовом категоричком императиву којег је Лав Шестов апсолутно разумео:“дужан си, дакле можеш“, каже Кант, али, пажљивијим гледањем, Шестов уочава:“Не можеш, по свој прилици, мораш – извор моралних императива није слобода, већ нужност“. За разлику од фаустовске воље, у руској „вољи“ постоји принцип не-морања, ослобођености, не за нешто, него од нечега – извор „моралног императива“ руске душе није нужност, већ слобода: није нужно ући у НАТО само зато што је јак или због ЕУ: слобода је борба за избор.
Принцип је то због којег су ова два народа – руски и српски – положила небројене жртве на тасу историје. Кант је оним императивом одбио и морал сажаљења, онај мекани елемент православне душе: „Са руским сажаљењем као у Раскољњикова ишчезава дух у множини браће; са фаустовским он се из ње издваја“(Шпенглер), атомизира се. Губљење у оном „ми“ као јединству душе јесте православни принцип; издвајање из „ми“ у „ја“ и поштовање „ми“ ради „ја“, тј. „себе“ принцип је фаустовске душе: због тог издвајања настаје након Француске револуције модерна, грађанска, национална држава као систем контроле друштва заснованог на голом интересу: сви против свих. Њој је религија сметња у „продирању у бескрајни простор“(Шпенглер), те је оставља у приватној сфери: ту је форма примарна. У руској души је садржај примаран из ког произилази форма: зато је секуларизам у бити њој стран; са њим садржај се губи, фаустовски принцип државе потпуно преовлађује – зло је ослобођено од савести коју ствара хришћанство.[3]

Манастир Студеница

Достојевски је све суштаствено обухватио љубављу; то показује и његов поклич у који улази и фаустовска душа: „Ја имам две отаџбине, Русију и Европу“. Да ли је неки тако велики Европљанин изашао из фаустовског „ја“ у „ми“ и рекао: ја имам две отаџбине, Европу и Русију? Ту се огледа поглед руске душе ка видику: ка „ми“. У једном сегменту своје анализе Шпенглер се пита: какво ли ће хришћанство једном произићи из овог (руског) осећања света? Руски народ је онај који не може из своје душе, када изађе из ње уништава себе и дозвољава да га уништавају други, а он више није спреман на то, не сме бити спреман. Руска држава је велика, империјална, и она из те величине не може, али она не сме ни из своје душе, из својих бескрајних равница на којима се у даљинама, на хоризонту, куполастим сводовима спајају небо и земља тежећи за бескрајним „ми“, да се изгуби у браћи и служи им.
Руски песник Тјутчев је тајну Русије схватио и изразио најумилније: Русија појмљива уму није, аршином нећеш меру јој знати, она нешто посебно крије – у њу једино можеш веровати. Да би Русија остварила своју човечанску и историјску мисију прво што она мора урадити јесте веровати у себе и свога Достојевског. Прво Рус мора поверовати у себе и свога Достојевског! Сваки други пут неће је разликовати од оних против којих се данас бори, иако ће, због борбе са њима, морати прихватити Аљошин, а одбацити Иванов избор: и улазница у свет патњи и дечја сузица, као залог за будућност.
Вратимо се горњем питању: да ли је то добро или лоше? Шпенглер нам је објаснио да је Запад постао чисто Зло[4], а Русија могуће Добро. Нека наступи „братство у Христу“ као начин живота, нека симболика споменика да братску могућност.

Послушајмо Тјутчева и верујмо у њу. Нада је добра ствар!

аутор: Ненад Узелац

————-

[1] „Пилот је напао оно што је мислио да су војна возила. Бацио је бомбе са најбољим (Ист. – Н.У.) намерама, као и што се може очекивати од добро тренираног пилота који долази из демократске земље“ – Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, 15. априла 1999. дан након што је НАТО масакрирао осамдесторо албанских цивила код Ђаковице (http://newsbbc. couk/hi/english/world/europenewsid, 319000/319943 stm:accesed 15. april 1999.).

[2] Као напомена: братскост као јединство душе и супстанцијалитет православља идеална је подлога за оно што је у додиру са духом фаустовске душе испостављено као комунизам. Јеванђеоски дух, учен Христом да јесте слуга слугу, у одређеном историјском моменту – Октобраска револуција – прихвата зло. Како је овај принцип владао овим добом најсликовитије је појаснио академик Добрица Ћосић у своме „Отпаднику“ дијалогом између Петра Бајевића и Богдана Драговића:
„Није за мене спорно јединство. Спорно је када се непријатељима јединства проглашавају они који то нису. Спорно је за мене када се у име јединства убијају невини и стари, најбољи комунисти.
Невине жртве, ако има таквих, не падају на моју савест. Дисциплиновано извршавање партијских директива (Кантов принцип „дужности: мораш! – Нап. – Н.У.), мене Богдане, ослобађа море савести. Шта је морално, а шта неморално, шта је праведно, а шта неправедно, ту је одговорност на себе примила партија…
Сматраш да је твоја савест намирена ако извршиш партијску директиву и када ниси уверен да је она исправна ?
А зар ти то више не сматраш ?
Не сматрам.
Онда је свршено.
А ти то још увек можеш…
Могу. Хоћу, Богдане…ако победа захтева и невине жртве, ја немам никакво лично и класно право да ту победу условљавам и угрожавам својом савешћу и мораслисањем. Својим цмиздрењем над неопходним (Ист – Н.У.) жртвама…

Каква примена фаустовског принципа!

[3] „Фаустовска религија, по природи својој, није могла дозвољавати слободу савести – то противречи њеној динамици која продире у простор. Од тога не чини изузетак ни слободно мислилаштво. За ломачом је следила гиљотина, за спаљивањем књига њихово прећуткивање, за силом проповеди сила штампе“, Шпенглер, „Пропаст Запада“; Исту, симболично, судбину је доживео и сам Шпенглер: на Западу јер говори о његовој пропасти, а тријумфу руске душе; на Истоку јер говори о руској души, о њеној, као, по њему, спасу човечанства, наступајућој хиљадугодишњој владавини, а на начин како је баш (исто он) Достојевски, танано, проноси. Када је у питању руска душа, Шпенглер, напросто у симболици и сву Русију види као, вољом Светог Георгија, храмовну куполу – спој неба и земље.

[4] Његова цивилизација, произашла из његове културе.